мини|225п|Ихтис као ранохришћански симбол. Рано хришћанство је појам којим се означава хришћанство у раздобљу од Исусове смрти на крсту и васкрсења, у раним 30-им годинама н. е. до Првог васељенског сабора у Никеји 325. године.
Рано хришћанство је настало као верски покрет, односно секта унутар јудаизма Другог храма, да би се током 1. века од њега потпуно одвојило. Средиште нове религије је у почетку било у Јерусалиму, али након неуспеха устанка Бар Кохбе и уништења Храма 70. године, јерусалимска црква бива ослабљена. У међувремену Рим, као престоница Царства, постаје главно седиште хришћанства, а римски епископ постаје доминантни епископ, који касније добија титулу папе.
Рани хришћани су били изложени многим критикама и прогонима од јудејаца и следбеника римске вере. На крају овог периода хришћанство постаје прихваћена религија Римског царства под царем Константином Великим.
Настанак
мини|200п|Ђото, Последња вечера (почетак 14. века), капела у Падови. мини|200п|Ранохришћанска фреска, налазиште Виминацијум Од већине народа у Римском царству, Јевреје је издвајао монотеизам, односно вера у једног Бога. Рано хришћанство је настало најпре у Израелу (Палестини) као верски покрет, односно секта унутар јудаизма. Првобитну хришћанску цркву (лат: ecclesia - заједница) формирали су након Исусове смрти и васкрсења, његови ученици и апостоли у Јерусалиму. Према списима апостола Петра (15—67. године н. е) многи јудејци окрећу се хришћанству. Присталице Исуса из Назарета су се у почетку називали назарени, да би тек касније стекли назив хришћани. Седиште нове религије је у почетку било у Јерусалиму. Заједницу су у самом почетку чинили искључиво Јевреји, који су веровали да је Исус био Месија (односно Христос) чији долазак прориче јеврејска света књига Танах, коју хришћани називају Старим заветом. Многе јудејске (фарисејске) старешине су ову тврдњу сматрали богохулном и проглашавали су Христове следбенике за јеретике, искључивали их из јеврејских заједница, а неретко и пријављивали римским властима. У овим догађајима неки аутори виде дубље корене каснијих појава антисемитизма међу хришћанима.
Рано хришћанство, које је настало унутар јудаизма Другог храма, се током 1. века од њега јасно одваја. Већ у другој половини 1. века, захваљујући делатности апостола Павла, хришћански покрет постаје универзалан. Хришћани су наставили да поштују јеврејску Библију, углавном користећи Септуагинта превод Старог завета, који је био у употреби код гркофоних Јевреја, или Таргуме који су били у употреби код верника који су говорили арамејски језик. Такође су додати текстови, који ће постати Нови завет, а које јудаизам одбацује. Хришћанске заједнице настају широм Израела (Палестине), Мале Азије, Сирије, Египта, Африке и Медитерана, значи претежно у предјелима источног Средоземља. Језик комуницирања међу хришћанима у то доба био је претежно грчки. Пошто је у античка времена религија углавном била везана за одређени град или народ, сматра се да су хришћани били први који су „пресекли традиционалне везе између вере и нације“.Robert Wilken, Pagan Criticism of Christianity Временом су се хришћани све више удаљавали од Јевреја, па су током другог века, поред осталог, прешли са светковања суботе на недељу.
Веровања
Хришћанство је проповедало једнакост свих људи пред Богом и зато су га почетку углавном прихватали нижи, а теже прихватали виши слојеви друштва. Апостол Павле каже: „Нема ту Јеврејина нити Грка, нема ни роба ни господара, нема мушког рода ни женског; јер сви сте ви једно у Христу.“Павлова Посланица Галатима, 3:28 Заједнице хришћанских верника звале су се хришћанске општине, а било их је у свим деловима царства. У хришћанским општинама својина је била задружна тј. заједничка.
Ова заједница добара се често назива хришћанска комуна.
мини|десно|Крштење, ранохришћанска фреска из катакомби у Риму. Основна активност првобитних хришћана је била молитва:
У првом веку нове ере хришћани су се тајно окупљали на заједничким службама, проповедима и молитвама. Мушкарци и жене су боравили заједно, а исповест се вршила јавно, пред целом заједницом. Првобитно су неке црквене функције додељиване жребом, као што су „жријебом изабрали Матеја за апостола умјесто отпавшег Јуде“, што се и данас чини при избору патријарха у неким православним црквама.
Ранохришћанске свете тајне (гр: мистерије) су укључивале: крштење (гр. баптизеин „βαπτίζω“ - уронити, загњурити), поринућем тела у воду; помазање (гр. хризма „χρισμα“ – уље, маст), мазање светим уљем које се вршило одмах након крштења; причешће (гр. εὐχαριστία еухаристиа - благодат; лат. -{communio}- – учешће, дељење), молитвено дељење хлеба и вина;
Крштење се у почетку вршило над зрелим верницима, који су претходно морали да се пријаве као иницијанти (оглашени) за обред крштења и да прођу припремни период упражњавајући пост и молитву. Ако би се показали достојни крштења, односно примања у хришћанску заједницу, уследио би обред током којег иницијант улази у воду, спирајући грехе и симболишући смрт свог бившег ја. Свештеник након тога моли да Свети Дух сиђе на поново рођеног, који облачи белу одору и прима мед помешан са млеком - храну за новорођенче.Peter Cramer, Baptism and Change in the Early Middle Ages, 1993.
мини|лево|200п|Гозба љубави (агапе), рана фреска из римских катакомби. Хришћани су одбацивали култ цара, због чега су често били подвргнути дуготрајним и окрутним прогонима од стране царева Римског царства. Стога су се рани хришћани окупљали у подземним гробницама, по катакомбама, где је настала и рана хришћанска уметност. Међу службама које су рани хришћани упражњавали у катакомбама, биле су и гозбе љубави - Агапе, обичај заједничког дељења храна и пића, што је касније замењено евхаристијом, која је укључивала симболичну количину хлеба и вина.
Међу првобитним хришћанима није било манастира, монаштва нити пустињаштва, јер тада су сви хришћани упражњавали моралну строгост, која ће касније постати одлика углавном монаха (све осим обавезног целибата). Верски симбол раних хришћана је била риба (грч: Ιχθύς ихтис), која је коришћена као акроним за речи: »Исус Христос, Божји Син, Спаситељ.«
Прогони хришћана
Римљани су ране хришћане називали атеистима, безбожницима, због њиховог одбијања да поштују римске богове и да се клањају идолима. Приведеним хришћанима који би одбили да се поклоне римским боговима било је прећено смрћу, на шта су они често би одговарали: „Ви нас можете убити, али нам не можете нанијети зла“. Коментаришући хришћанска одбијања да по судском наређењу принесу жртву боговима, грчки филозоф Келс пише: „Ако свако прихвати хришћанско становиште, нестаће владавине закона.“
мини|десно|200п|Мучеништво Иполита Римског, француска минијатура из 14. века. Први велики прогон хришћана је започео под царем Нероном (54—68). Године 64. је избио велики пожар у Риму. Нерон је за подметање пожара који је уништио велики део града оптужио хришћане и започео прогоне против њих. За време овог гоњења, Христови следбеници су разапињани на крст, бацани у Тибар и предавани дивљим зверима у амфитеатру, ради увесељавања римских грађана. Међу овим први мученицима налазили су се и апостоли Петар и Павле, погубљени 67. године, као и преобраћени римски тамничари Прокес и Мартинијан, који су их пустили из тамнице. У то време је мученички скончала и Фотина Самарићанка, након што је преобратила Неронову ћерку Домнину. Хришћани који су били римски држављани кажњавани су одсецањем главе, док су они без грађанског статуса углавном кажњавани спаљивањем. Многи хришћани су тада били разапети и живи спаљени у Нероновој башти, као људске буктиње.Тацит, Анали
После кратког периода затишја почели су нови прогони за време цара Домицијана (81—96), у којима је, између осталих, живот изгубио и свети Тимотеј. 92. године је страдао и епископ Антипа Пергамски, кога су спалили многобожачки становници тог града. У време Трајана (98—117) пострадали су и епископи Симеон Јерусалимски и Игњатије Антиохијски, који је бачен лавовима. За владавине Антонина Пија (138—161) је Фелицита Римска, заједно са својих седам синова осуђена на смрт.
мини|лево|200п|Фра Анђелико, Мучеништво Козме и Дамјана (1438—1440), данас у париском музеју Лувр. Нова већа гоњења покренуо је Марко Аурелије (161—180), владар филозоф, под утицајем антихришћански настројених стоика. Најпознатија жртва тог гоњења је био Јустин Филозоф, који је са групом хришћана погубљен у Риму око 165. одсецањем главе, због чега се назива и Јустин Мученик. Цар Септимије Север (193—211) је такође био велики прогонитељ хришћана, у чијим прогонима су страдали и старац Харалампије, епископ у Тесалији, и Иринеј епископ Лионски.
Александар Север (222—235) је први римски цар који је показао благонаклоност према хришћанима. Царством су кружиле гласине да је поставио кипове Аврама и Исуса поред Сократа и других светих људи у свом дворском светилишту. Међутим, нижи службеници су прогонили хришћане и без цареве наредбе, па је тада након дугих мука убијена и ђаконеса Татјана Римска.
Нове свирепе прогоне хришћана покренули су и Максимин Трачанин (235—238), Деције Трајан (249—251), у којима је након страшних мука и одсецања груди, убијена Агата Сицилијска, Валеријан (253—260), за чије владавине су убијени Агрипина Сицилијска и Полијевкт, и Аурелијан (270—275).
мини|десно|Четрдесет мученика у Севастеји, православна икона. Највеће прогоне хришћанство је доживело за време Диоклецијана (284—311) и његових сарадника и савладара, нарочито Галерија (305-311) и Максимијана (286—305). Неке од многобројних жртава овог гоњења су: центурион у римској легији Акакије, заповедник тебанске легије Свети Маврикије, војник царске гарде свети Георгије, начелник царске гарде Свети Себастијан, осамнаестогодишњи Јулијан Тарсанин, четрнаестогодишњи Панкратије Римски, крчмар Теодот Анкирски, Ардалион Глумац, епископ Климент Анкирски, лекари Козма и Дамјан из Киликије, супружници Јулијан и Василиса, сестре Агапија, Хионија и Ирина, тринаестогодишња девојчица Агнија Римска, мученице Јулијана Никомедијска, Анастасија Сремска, Пелагија Тарска, Доротеја Цезарејска, Теодосија Тирска и многи други. По свом обиму и суровости ово је било најжешће гоњење које је римска држава покренула против хришћана. Држава је покренула све своје институције да би искоренила и уништила ову веру. Ипак, увидевши сву бесмисленост и узалудност прогона хришћана, цар Галерије је са самртничке постеље издао Едикт о прекиду гоњења хришћана, под условом да хришћани буду лојални држави, и да се моле свом Богу за цара.
Међутим, иако у мањем интензитету, прогони хришћана су и даље настављени, посебно у удаљеним областима царства. Тако је за време цара Лицинија (308—324) убијен Свети Власије, епископ Севастије, 316. године, а 320. године је погубљено четрдесет војника римске легије у Севастији који су отворено исповедали хришћанску веру.
Поделе у цркви
Прва два века хришћанства Библија још увек није била канонизована и многи апокрифни списи су кружили хришћанским светом. Збирка хришћанских списа коју познајемо као Нови завет сачињена је око 180-200. године.Елен Пејџелс, Гностичка јеванђеља, библиотека Печат, Рад, Београд хришћани су се у то време окупљали око епископа који су бирани за поједине градове и области и тако формирали заједнице епархије или епископије. Како је Рим тада био престоница царства, епископи су се окупљали управо у њему па је римски епископ сматран најстаријим јер је председавао као домаћин. Касније је епископ Рима титуларно назван папа (гр: pappas, лат: papa - отац), као и александријски епископ, нешто касније. Хришћани који остају изван те заједнице названи су расколницима, односно јеретицима уколико су и учењем одступали од Христовог и апостолског учења.