Битка за Нешвил () била је дводневна битка на западном ратишту Америчког грађанског рата која је представљала крај великих борби западно од обалских држава у Америчком грађанском рату. Борбе су вођене 15 -16. децембра 1864. године у Нешвилу у држави Тенеси, између јужњачке Армије Тенесија () под вођством генерал-потпуковника Џона Бела Худа () и северњачке Армије Камберленда () под вођством генерал-мајора Џорџа Х. Томаса (). У једној од највећих победа које је војска Уније постигла током рата, Томас је напао и разбио Худову војску, у великој мери уништивши је као ефикасну борбену силу.
Позадина
мини|Ратне операције пред битку код Нешвила, јесен 1864. Јужњачки генерал Џон Бел Худ (), заповедник јужњачке Армије Тенесија (), је после пораза у бици за Атланту (у Џорџији) кренуо ка северозападу да поремети железничке линије снабдевања генерал-мајора Виљема Т. Шермана од Чатануге до Атланте, надајући се да ће увући Шермана у битку на повољнијем терену. Након кратког периода гоњења, Шерман је одлучио да се одвоји и уместо тога изведе свој Поход до мора, од Атланте до Саване у Џорџији, препуштајући питање Худове војске и одбране Тенесија генералу Џорџу Х. Томасу (), заповеднику северњачке Армије Камберленда (). Худ је планирао да упадне у Тенеси и порази Томасову војску док је била географски подељена. Прогонио је војску генерал-мајора Џона М. Скофилда () од Пуласког до Колумбије, а затим је покушао да је пресретне и уништи на Спринг Хилу (). Због низа погрешних комуникација команде Конфедерације у бици код Спринг Хила (29. новембра 1864), Скофилд је успео да се повуче из Колумбије и прође поред Худове војске на Спринг Хилу са релативно неоштећеном војском.
Бесан због свог неуспеха на Спринг Хилу, Худ је прогонио Скофилда на северу и наишао на војску Уније код Франклина иза јаких утврђења. У бици код Франклина 30. новембра, Худ је послао скоро 31.000 својих људи да нападну утврђења Уније пре него што се Скофилд могао повући преко реке Харпет () и побећи у Нешвил. Војници Уније одбили су вишеструке нападе и нанели преко 6.000 жртава Јужњацима, међу којима је био и велики број кључних генерала Конфедерације, наносећи велику штету руководству Армије Тенесија.Esposito, text to map 152.
Скофилд се повукао из Франклина током ноћи и кренуо у утврђења Нешвила 1. децембра, долазећи под команду Томаса, који је сада имао укупне снаге од приближно 55.000 људи. Углавном, његове трупе су биле ветерани, 4. корпус под бригадним генералом Томас Ј. Вудом () и Скофилдов 23. корпус који су се борили у кампањи за Атланту, и Одред Армије Тенесија (део расформираног 16. корпуса, који је формиран под овим необичним именом 6. децембра) генерал-мајора Ендру Смита () који се борио код Виксбурга, у кампањи на Црвеној Реци () и код Тупела () против генерал-мајора Стивена Лија () и Нејтана Фореста (), и у Мисурију против Стерлинга Прајса () . Док је Вилсонова коњица имала борбено искуство, већином је била тучена од стране Фореста, Џона Хант Моргана () или Џоа Вилера (). Само је дивизија генерал мајора. Џемса Стидмана () била без искуства. Састојала се од гарнизонских трупа и железничких стражара из Тенесија и Џорџије, а укључивала је осам пукова Обојених Трупа Сједињених Држава ().
Снаге Уније су градиле одбрамбена утврђења око Нешвила још од времена када је град окупиран у фебруару 1862. До 1864. године, 7 километара дуга полукружна одбрамбена линија Уније на јужној и западној страни града штитила је Нешвил од напада из тих праваца. Линија је била начичкана тврђавама, а највећа је била Форт Негли (). Линија рова продужена је на запад након 1. децембра. Река Камберленд () формирала је природну одбрамбену баријеру на северној и источној страни града. Смитове трупе стигле су реком 30. новембра, а њихов транспорт пратила је моћна флота дрвених и гвоздених топовњача. Тако је речна баријера била добро заштићена.
Од истока према западу, одбрамбену линију опслуживали су Стидманова дивизија, 23. корпус, 4. корпус и Смитов одред 16. корпуса. С обзиром на чињеницу да су се снаге Уније састојале од трупа Армије Камберленда, Армије Охаја (), Армије Тенесија (), округа Етова () и станице Нешвил (), снаге у Нешвилу нису имале званично име.
Худова Армија Тенесија стигла је јужно од града 2. децембра и заузела положаје окренуте снагама Уније у граду. Како није био довољно јак да нападне утврђења Уније, Худ се одлучио за одбрану. Уместо да понови свој бесплодни фронтални напад као код Франклина, он се учврстио и чекао, надајући се да ће га Томас напасти. Затим, након што би Томас разбио своју војску против утврђења Конфедерације, Худ би могао да изврши контранапад и заузме Нешвил.
Линија Конфедерације од око четири миље утврђења била је окренута ка јужном делу линије Уније (делу који су заузимали Стидман и Скофилд). С десна на лево налазио се корпус генерал-мајора. Бењамина Ф. Четама (), генерал-потпуковника Стивена Д. Лија и генерал-потпуковника Александра П. Стјуарта (). Коњица којом је командовао бригадни генерал Џемс Р. Чалмерс () била је на југозападу града.Official Records, War of the Rebellion, Armies, vol. XLV, Леви бок Конфедерације био је осигуран са пет малих одвојених редута, од којих је сваки имао два до четири топа са гарнизонима од око 150 људи.
Худ је пре битке направио озбиљну стратешку грешку. 2. децембра послао је три бригаде дивизије Вилијама Б. Бејта () из Четамовог корпуса да нападну пругу Нешвил-Чатануга између Нешвила и Марфрисбороа (), као и гарнизон Уније у потоњем граду.Official Records, War of the Rebellion, Armies, vol. XLV, Три дана касније, послао је додатне две бригаде пешадије и две дивизије коњаника, све под Форестовом командом, да појачају Бејта.Official Records, War of the Rebellion, Armies, vol. XLV, Худ је веровао да ће ова диверзија извући Томаса из утврђења у Нешвилу, омогућавајући Худу да или појединачно победи Томаса или да заузме Нешвил препадом након што се његов гарнизон исцрпи. Док је пруга између Нешвила и Марфрисбороа била покварена на више места, гарнизон Марфрисборо одбио је Јужњаке у Трећој бици код Марфрисбороа (, која се такође назива Битка Кедрова, ) 7. децембра Official Records, War of the Rebellion, Armies, vol. XLV pp. 617–18, 746, 755. Даље, Томаса није преварила ова диверзија и остао је у својим утврђењима док није био спреман да нападне под својим условима. Бејтова дивизија и једна од две припојене пешадијске бригаде вратили су се у Нешвил, али је Худ озбиљно умањио своје већ слабије снаге, а такође је лишио своју војску најјаче и најпокретније јединице - Фореста и његове коњице.Kennedy, p. 396; Official Records, War of the Rebellion, Armies, vol XLV,
Супротстављене снаге
Унија Војска Уније (од око 55.000 људи) била је конгломерат јединица из неколико различитих армија привремено припојених Одсеку Камберленд () или Армији Камберленда генерал-мајора Џорџа Х. Томаса и састојала се од:
4. корпус, којим је командовао генерал-мајор Томас Ј. Вуд (), са дивизијама којима су командовали бригадни генерали Нејтан Кимбал (), Вашингтон Лафајет Елиот () и Самјуел Бити (); 23. корпус, којим је командовао генерал-мајор Џон М. Скофилд, са дивизијама којима су командовали генерал-мајор Дариус Н. Кауч () и бригадни генерал Џејкоб Д. Кокс (); „Одред војске Тенесија“ (некадашње Десно крило 16. корпуса), којим је командовао генерал-мајор. Ендру Ј. Смит, са дивизијама којима су командовали бригадни генерали Џон Макартур () и Кенер Жерар () и пуковник Џонатан Б. Мур (); Привремени одред (округ Етова), којим је командовао генерал-мајор Џемс Б. Стидман (), са дивизијом (названом „Привремена дивизија“) којом је командовао бригадни генерал Чарлс Крафт () и друге мање јединице; Коњички корпус, којим је командовао генерал-мајор Џемс Х. Вилсон, са дивизијама којима је командовали бригадни генерали Едвард М. МекКук (), Едвард Хеч (), Ричард В. Џонсон () и Џозеф Ф. Книп ().
Конфедерација Јужњачка Армија Тенесија под командом генерала Џона Б. Худа имала је око 30 000 људи и састојала се од 3 пешадијска и 1 коњичког корпуса:
Лијев корпус, којим је командовао генерал-пуковник Стивен Д. Ли са 3 дивизије; Стјуартов корпус, којим је командовао генерал-пуковник Александар П. Стјуарт са 3 дивизије; Четамов корпус, којим је командовао генерал-мајор Бењамин Ф. Четам са 3 дивизије; Коњички корпус, (одвојен у Марфрисбороу и неангажован у Нешвилу), којим је командовао генерал-мајор Нејтан Б. Форест са 3 дивизије.
Томас се спрема за напад Иако су Томасове снаге биле много јаче, није могао занемарити Худову војску. Упркос тешким губицима које је претрпела код Франклина, Худова Армија Тенесија представљала је претњу самим својим присуством и способношћу за маневрисање. Томас је знао да мора да нападне, али се опрезно припремио. Његовим коњичким корпусом, којим је заповедао енергични млади бригадни генерал Џемс Х. Вилсон, био је слабо наоружан и опремљен лошим коњима, и он није желео да крене у одлучујућу битку без ефикасне заштите својих бокова. Ово је било посебно важно, јер ће се Вилсон суочити са коњаницима страшног генерала Фореста. Преуређивање северњачке коњице захтевало је време.
У међувремену, у Вашингтону су беснели због овог одуговлачења. Када је Шерман предложио свој Поход на море, Јулисиз Грант и Хенри Халек су му се успротивили образложењем да ће Худ искористити прилику да нападне Тенеси. Као одговор, Шерман је лакомислено наговестио да је то управо оно што је желео и да ће га он лично, ако Худ „настави да маршира на север, све до Охаја, снабдевати храном“. Међутим, када је увек самоуверени Шерман нестао у срцу Џорџије, Грант се поново забринуо због могуће инвазије на Кентаки или Охајо. Грант је касније рекао о ситуацији, "Да сам био Худ, ишао бих у Луисвил и на север док не дођем у Чикаго". Његова забринутост несумњиво је одражавала забринутост Абрахама Линколна. Линколн је имао мало стрпљења за споре генерале и оценио је ситуацију, „Ово изгледа као Меклеланова и Росекранцова стратегија да не раде ништа, а пуштају побуњенике да пустоше по земљи“.
Док се притисак из Вашингтона настављао, оштра ледена олуја погодила је Нешвил 8. децембра, што је спречило било какву офанзивну акцију. Време испод нуле наставило се до 12. децембра. Ово је објашњено Гранту, али када се Томас још увек није покренуо до 13. децембра, Грант је наредио да генерал-мајор Џон А. Логан () крене до Нешвила и преузме команду ако по његовом доласку Томас још није започео операцију. Логан је стигао до Луисвила до 15. децембра, али тог дана је коначно започела битка за Нешвил.Esposito, map 153. Сам Грант напустио је Петербург 14. децембра да би преузео личну команду и стигао је до Вашингтона тек када је битка започела. Даље није наставио.
Поморске акције мини|7. децембра 1864. савезни монитор Неошо () напала је батерије Конфедерације у Белл'с Бенду. Ова скица приказује оклопњачу како се креће узводно, пуцајући на батерије на северној обали. Јужњаци су поставили батерије у Белл'с Бенду на реци Камберленд испод Нешвила 2. децембра 1864. Одмах су имали успеха, заузевши тог дана два транспорта Уније који су носили коње, мазге и сточну храну. Морнаричка ескадра Уније у Нешвилу одговорила је у ноћи са 3. на 4. децембар. Док је главнина ескадре нападала горњу батерију, два брода, оклопњача Каронделет () и дрвени Ферплеј (), наставили су до доње батерије где су поново заузели и извели два заробљена теретна брода.Official Records, War of the Rebellion, Navies, Series 1, Vol. XXVI,
Командант ескадре Уније, поручник Лирој Фич () добио је наређење да пробије речну блокаду. 7. децембра повео је своја два најтежа брода, оклопњачу УСС Каронделет и речни монитор Неошо, низводно да нападне батерије. Акција је била неодлучна, иако је Неошо претрпео знатну површинску штету. Двојица морнара са Неоша награђени су медаљом части за излазак на гранатама засуту палубу и подизање заставе брода након што је оборена хицем.Official Records, War of the Rebellion, Navies, Series 1, Vol. XXVI,