Привреда Бугарске функционише на принципима слободног тржишта, има велики приватни сектор и мањи јавни. Бугарска је индустријска земља са више средњим приходима према Светској банци, Европској унији, Светској трговинској организацији, организацији за европску безбедност и сарадњу и организација за црноморску економску сарадњу. Бугарска привреда је забележила значајан раст (416%) почев од 13,15 милијарди долара (номинално, 2000) и достигавши процењени бруто домаћи производ од 67,9 милијарди долара (процењени 2019) или 171,185 милијарди, БДП по становнику од 24.595 УСД (процена 2019), просечна бруто месечна зарада од 1349 лева (690 евра, децембар 2019) и нето просечна месечна зарада (прилагођена животним трошковима) од 1505 УСД (2019). Национална валута је лев, везан за евро по стопи од 1,95583 лева за 1 евро.Fixed currency exchange rates , Bulgarian National Bank. Лев је најјача и најстабилнија валута у источној Европи.Bulgarian Bank Advisor: Bulgaria Lev Strongest Currency in Eastern Europe, Novinite, 16 February 2009Bulgarian Lev – the Balkans’ Strongest Currency, Standart, 16 February 2009 мини|Видео о економији Бугарске Најјачи сектори у привреди су енергетика, рударство, металургија, машиноградња, пољопривреда и туризам. Примарни индустријски извоз су одећа, гвожђе и челик, машине и рафинисана горива.
Софија је главни град и економско срце Бугарске и дом већине највећих бугарских и међународних компанија које послују у земљи, као и бугарске народне банке и берзе.
Пловдив је други по величини град и има једну од највећих привреда у Бугарској.
Варна је трећи по величини град у Бугарској и највеће градско и приморско одмаралиште на бугарском приморју. Варна је међу бугарским градовима са најбољим економским учинком и најбржим растом.
Бугарска привреда се значајно развила у последњих 26 година, упркос свим потешкоћама након распада Савета за узајамну економску помоћ 1991. Почетком 1990-их, спори темпо приватизације у земљи, контрадикторне владине пореске и инвестиционе политике и бирократија задржали су директна страна улагања међу најнижим у региону. Укупна страна улагања од 1991. до 1996. износила су 831 милион долара.
У децембру 1996. Бугарска се придружила Светској трговинској организацији. После тога, међутим, у годинама од 1997. Бугарска је почела да привлачи значајне стране инвестиције. Само у 2004. страним компанијама је уложено преко 2,72 милијарде евра. Године 2005. економисти су приметили успоравање директног страног улагања на око 1,8 милијарди евра, што се углавном приписује крају приватизације главних државних предузећа.
Након придруживања Европској унији 2007. Бугарска је забележила врхунац страних инвестиција од око шест милијарди евра. Ниска продуктивност и конкурентност на европском и светском тржишту, због неадекватног финансирања истраживања и развоја, и даље остају значајна препрека страним улагачима.Main challenges for research policies , ERAWATCH, 9 April 2010 Ипак, према најновијем годишњем извештају института за економска истраживања бугарске академије наука, просечна зарада у Бугарској је четвртина просечне зараде у Европској унији и требало би да буде два пута већа када у формули се израчунава продуктивност рада.
Током Светске економске кризе, Бугарска је забележила пад своје привреде за 5,5% 2009. године, али је брзо обновила позитиван ниво раста на 0,2% 2010, за разлику од осталих балканских земаља. Међутим, раст је и даље био слаб током наредних година, а БДП је достигао ниво пре кризе тек 2014.
Историја
Почетак 20. века и до 1990. Прва модерна фабрика у Бугарској основана је у Сливену 1836; од тада, а посебно после 1860-их, привреда Бугарске у целини била је у успону, што се нарочито осетило почетком 20. века, а посебно 1920-их. Током 1930-их, бугарска привреда је описана као привреда војно везана за Немачку. Почетком четрдесетих година, када је Немачка почела да губи Други светски рат, бугарска привреда је претрпела пад.България в началото на XX век. Давид Коен, Военновременната икономика на България: 1939-1944, УИ Св. Климент Охридски, 2002 У целини, период између 1880-их и 1945. године обележила је снажна индустријализација (током 17. и 18. века Бугарска је имала углавном неразвијену индустрију, а пољопривреда, занатство и делимично трговина били су једини развијени индустријски сектори). Током ере социјализма, бугарска привреда је наставила да се индустријализује, иако се трговина на слободном тржишту знатно смањила, пошто су иницијативе на приватном тржишту постале регулисане државом. Ипак, бугарска привреда је остварила значајан укупни напредак у модернизацији путне инфраструктуре, авионског превоза, као и развоју туристичког сектора изградњом туристичких одмаралишта дуж обале Црног мора и планинских региона.
Од краја Другог светског рата до распрострањене промене режима у источној Европи у новембру 1989. године, бугарска комунистичка партија вршила је потпуну економску, социјалну и политичку контролу у Бугарској. Партија је на власти 1944. године означила почетак економских промена ка планској привреди. За то време Бугарска је следила совјетски модел економског развоја ближе од било које друге чланице источног блока, док је постала једна од првих чланица Савета за узајамну економску помоћ. Нови режим је преусмерио тип привреде са претежно аграрног на индустријски менаџмент, истовремено подстичући пресељење радне снаге са села у градове, обезбеђујући тако раднике за новоизграђене индустријске комплексе великих размера. Истовремено, фокус бугарске међународне трговине пребацио се са централне на источну Европу и СССР.
Ове нове политике резултирале су импресивним почетним стопама економског развоја. Бугарска привреда је веома личила на привреду Совјетског Савеза. Централизовано планирање у совјетском стилу, формирано узастопним петогодишњим планским периодима, тамо је имало непосреднијих користи у поређењу са осталим источноевропским државама у којима се први пут примењивало почетком педесетих година. Током послератног периода, економском напретку је у значајној мери помагао и ниво унутрашње политичке стабилности који није био виђен у другим источноевропским земљама током истог периода. То је представљало промену на бугарској политичкој сцени, јер су политичке турбуленције биле уобичајене пре успона бруто домаћег производа на власт.
Без обзира на то, почетком раних 1960-их, бугарска привреда је мучила низак капитал и продуктивност рада, као и скупи материјални улози. Разочаравајућим стопама раста дошао је висок степен економских експеримената. Ово експериментисање одвијало се у социјалистичком економском оквиру, мада се никада није приближило тржишно заснованој привреди.
Крајем 1980-их, наставак лоших економских перформанси појачао је економске потешкоће. До тада су погрешно усмеравање и ирационалност економске политике граничних прелаза постали сасвим јасни. Бугарска привреда драматично се смањила након 1987. године, мало пре него што се Савет за узајамну економску помоћ, са којим се бугарска привреда тесно интегрисала, распустио 1991. године. Тодор Живков је 10. новембра 1989. разрешен дужности дугогодишњег партијског лидера и шефова држава. Комунистички режим је уступио место демократским изборима и влади. За разлику од комунистичких партија у већини других источноевропских држава, Бугарска социјалистичка партија задржала је власт победом на првим слободним националним изборима у јуну 1990. То су омогућиле промене у руководству странке, програму, смањењу њене моћи и други потези који су омогућили економску преоријентацију ка тржишном систему. Ова тешка транзиција у комбинацији са политичком неодређеношћу и неприпремљеношћу бугарског народа за друштвене и економске промене довела је до драматичног погоршања економских услова током раних 1990-их.
1990—2000. Економски перформанси драматично су опали почетком деведесетих година након распада Савета за узајамну економску помоћ и губитка совјетског и саветног тржишта, за које је земља била у потпуности везана. Такође, као резултат политичких немира са првим покушајима поновног успостављања демократског политичког система и слободне тржишне привреде, животни стандард је опао за око 40%, а тек је почео да се стабилизује након 1998. након пада Жана Виденова и социјалистичке владе. Поново је достигао ниво пре 1989. до јуна 2004. године.
Први знаци опоравка показали су се 1994. када је БДП порастао за 1,4%. Овај напредак настављен је растом од 2,5% у 1995. Инфлација, која је порасла на 122% 1994. године, пала је на нормалне стопе од 32,9% 1995. Током 1996, међутим, привреда је пропала за време владе Жана Виденова. То је било због неспособности Бугарске социјалистичке партије да уведе виталне економске реформе и неуспеха у постављању законодавних стандарда за банкарске и финансијске институције, чиме је форсиран нестабилан банкарски систем. Све ово је довело до стопе инфлације од 311%, и пада лева. На пролеће 1997. прореформска коалиција Уједињених демократских снага на власт је дошла са својом амбициозном економском реформом које су укључивале увођење режима валутног одбора, о чему су се договорили Међународни монетарни фонд и Светска банка, што је омогућило привреди да се стабилизује. Током 2000-их забележен је сталан темпо раста и вишкови буџета, али климава инфлација.
Успешне директне стране инвестиције и узастопне владе показале су посвећеност економским реформама и одговорном фискалном планирању које су у великој мери допринеле бугарској привреди, са историјском просечном стопом раста од 6% годишње. Корупција у јавној управи и слабо правосуђе и даље су дугорочни проблеми, а присуство организованог криминала и даље је веома високо.
Иако су политичари гарантовали да Светска економска криза крајем 2000-их неће погодити Бугарску, привреда је у том периоду претрпела пад од 5,5% БДП-а. Незапосленост је порасла за најмање пет четвртина доносећи најгору рецесију у Бугарској од почетка 1990-их. Ипак, економске прилике нису биле сувише тешке у поређењу са остатком Европе.
Реформе деведесетих и раних 2000-их Чланови владе су обећали да ће кренути даље у готовини и масовној приватизацији након ступања на дужност у јануару 1995, али су споро деловали. Санкције Уједињених нација против Србије и Црне Горе и Ирака (1990—2003), два најзначајнија трговинска партнера у земљи, тешко су погодиле бугарску привреду. Први знаци опоравка појавили су се 1994. године када је БДП растао и када је инфлација падала. Први круг масовне приватизације коначно је започео у јануару 1996, а аукције су почеле крајем те године. Други и трећи круг вођени су на пролеће 1997. под новом владом. У јулу 1998. године, влада коју су водили УДФ и Међународни монетарни фонд постигли су споразум о трогодишњем зајму вредном око 800 милиона долара, који је заменио четрнаест месечних споразума који је истекао у јуну 1998. Зајам је коришћен за развој финансијских тржишта, побољшање програма социјалне заштите, јачање пореског система, реформу пољопривредног и енергетског сектора и даљу либерализацију трговине. Европска комисија је у свом извештају о земљи из 2002. препознала Бугарску као функционалну тржишну привреду, признајући напредак владе премијера Ивана Костова у правцу тржишно оријентисаних реформи.
Опоравак кризе из фебруара 1997. У априлу 1997. године, Унија демократских снага (СДС) победила је на превременим парламентарним изборима и увела систем валутног одбора Међународног монетарног фонда који је успео да стабилизује привреду. Троцифрена инфлација из 1996. и 1997. уступила је место званичном привредном расту, али су прогнозери предвидели убрзани раст у наредних неколико година. Владин програм структурних реформи укључује:
приватизацију и, по потреби, ликвидацију државних предузећа; либерализацију пољопривредних политика, укључујући стварање услова за развој тржишта земљишта; реформу програма социјалног осигурања у земљи; и реформу за јачање извршења уговора и борбу против криминала и корупције.