Привреда Јерменије се нагло смањила 2020. године, за 5,7%. Супротно томе, порасла је за 7,6 одсто 2019, што представља највећи забележени раст од 2007. године док је између 2012. и 2018. БДП порастао за 40,7%, а кључни банкарски показатељи попут активе и кредитне изложености су се готово удвостручили.
Економија Јерменије се углавном заснивала на индустрији хемикалијама, електронским производима, машинама, прерађеној храни, синтетичкој гуми и текстилу, пре него што је стекла независност, када је била веома зависна од спољних ресурса. Јерменски рудници производе бакар, цинк, злато и олово. Велика већина енергије производи се из увоза горива из Русије, укључујући гас и нуклеарно гориво за јерменску нуклеарну електрану Мецамор. Главни домаћи извор енергије је хидроелектрична енергија. Мале количине угља, гаса и нафте још нису развијене.
Трговинску неравнотежу донекле су надокнадиле међународна помоћ, дознаке Јермена који раде у иностранству и директне стране инвестиције. Економске везе са Русијом су посебно наглашене у енергетском сектору.
Бивша влада је последњих година постигла одређена побољшања у пореској и царинској администрацији, али је било тешко применити мере за борбу против корупције у периоду док је Републиканска партија Јерменије била на власти, што се очекивало да ће се променити након револуције 2018.
Историја Под старим совјетским системом, Јерменија је развила савремени индустријски сектор, снабдевајући сестринске републике алатним машинама, текстилом и другом индустријском робом у замену за сировине и енергију. Од имплозије Совјетског Савеза у децембру 1991, Јерменија је прешла на малу пољопривреду. Пољопривредни сектор има дугорочне потребе за више инвестиција и савременом технологијом. Јерменија је увозник хране, а налазишта минерала (злата и боксита) су мала. Озбиљном економском паду раних 1990-их су допринели стални сукоб са Азербејџаном око регије Нагорно-Карабах у којој доминирају Јермени (која је била део совјетског Азербејџана) и распад централно усмереног економског система бившег Совјетског Савеза.
Глобална конкурентност У извештају индекса економске слободе 2020. The Heritage Foundation, Јерменија је класификована као углавном слободна и заузима 34. место, побољшавајући се за 13 позиција и испред свих осталих земаља Евроазијског економског савеза и многих земаља Европске уније, укључујући Кипар, Бугарску, Румунију, Пољску, Белгију, Шпанију, Француску, Португалију и Италију.
У извештају 2019. (подаци за 2017) Економске слободе света, који је објавио институт Fraser, Јерменија заузима 27. место (класификована као најслободнија) од 162 привреде.
У извештају о индексу глобалне конкурентности за 2019. Јерменија заузима 69. место од 141.
У извештају за 2020. (подаци за 2019) Doing Business, Јерменија заузима 47. место са 10. рангом по подиндексу започињања посла.
У извештају 2019. (подаци за 2018) у индексу хуманог развоја за програм Организације уједињених нација за развој Јерменија је рангирана на 81. месту и као таква сврстава се у високо хумано развијене групе.
У извештају за 2018. (подаци за 2017) индекс перцепције корупције компаније Транспаренси интернашонал Јерменија је рангирана на 105 од 180 места.
Историја модерне јерменске привреде Почетком 20. века територија данашње Јерменије била је пољопривредна регија са мало рударства бакра и производњом коњака. Од 1914. до 1921. године, кавкаска Јерменија патила је од геноцида, око 1,5 милиона јерменских становника у сопственој домовини, што је проузроковало тотални имовински и финансијски колапс када су Турци на силу одузели сву њихову имовину и ствари чије су последице након 105 година од овог остају несагледиви, револуција, прилив избеглица из турске Јерменије, болести, глад и економска беда. Године 1919. забележено је око 200.000 умрлих. мини|266x266пиксел| Новчаница од 100 милиона рубаља. Прва совјетска јерменска влада строго је регулисала привредну делатност, национализовала је сва привредна предузећа, реквирирала жито од сељака и сузбила већину приватних тржишних активности. Овај први експеримент државне контроле завршио се доласком нове економске политике Владимира Лењина. Ова политика је наставила државну контролу великих предузећа и банака, али су сељаци могли да пласирају већи део свог жита и мала предузећа би могла да функционишу. У Јерменији су године нове економске политике донеле делимични опоравак од економске катастрофе из периода после Првог светског рата.
Крајем 1920-их Стаљинов режим укинуо је нове економске политике и поново успоставио државни монопол на све економске активности. Тада је главни циљ совјетске економске политике био претварање претежно руралне републике у индустријску и урбану. Између осталих ограничења, сељаци су били присиљени да продају готово сав свој производ државним агенцијама, а не на тржишту. Од 1930-их до 1960-их изграђена је индустријска инфраструктура. Поред хидроелектрана и канала изграђени су путеви и гасоводи за довод горива и хране из Азербејџана и Русије.
Стаљинистичка привреда, у којој су потискиване тржишне снаге, сви налози за производњу и дистрибуцију су долазили од државних власти. Ова привреда је опстала све до пада совјетског режима 1991. У раним фазама комунистичке економске револуције, Јерменија је претрпела темељну трансформацију у пролетерско друштво. Између 1929. и 1939. проценат радне снаге порастао је са 13% на 31%. До 1935. индустрија је снабдевала 62% економске производње Јерменије. Високо интегрисана у оквиру вештачке привреде совјетског система од 1930-их до краја комунистичке ере, јерменска привреда је показивала неколико знакова самодовољности било кога у том периоду. Године 1988. Јерменија је произвела само 0,9% нето материјалног производа Совјетског Савеза (1,2% индустрије, 0,7% пољопривреде). Задржала је 1,4% укупних прихода државног буџета, испоручила 63,7% NMP другим републикама и извезла само 1,4% онога што је произвела на тржишта ван Совјетског Савеза.
Пољопривреда је чинила 20% нето материјалног производа. Запосленост пре распада Совјетског Савеза износила је 10% 1991.
Индустрија Јерменије била је посебно зависна од совјетског војно-индустријског комплекса. Око 40% свих предузећа било је посвећено одбрани, а неке фабрике су изгубиле 60% до 80% свог пословања у последњим годинама Совјетског Савеза, када су направљени масовни резови у националним одбрамбеним трошковима. Републичка привреда се средином деведесетих суочила са надметањем на светским тржиштима. Велику обавезу индустрији чиниле су њена застарела опрема и инфраструктура, као и загађење која су стварала.
Године 1991. национални доходак је опао за 12% у односу на претходну годину, док је бруто национални производ по глави становника износио 4920 рубаља, што је 68% совјетског просека. Добрим делом због земљотреса 1988, азербејџанске блокаде које су започеле 1989. и пропасти међународног трговинског система Совјетског Савеза, јерменска привреда раних 1990-их остала је далеко испод нивоа производње из 1980. У првим годинама независности (1992—93) инфлација је била изузетно висока, продуктивност и национални доходак су драматично опали, а државни буџет имао је велике дефиците.
Посткомунистичке економске реформе Увела је елементе слободног тржишта и приватизације у економски систем крајем 1980-их, када је Михаил Горбачов почео да заговара економску реформу. Задруге су основане у услужном сектору, посебно у ресторанима, иако је знатан отпор пружила комунистичка партија и друге групе које су имале привилегован положај у старој привреди. Крајем 1980-их, већи део јерменске привреде се отварао или полузванично или илегално, са широко распрострањеном корупцијом и подмићивањем. Такозвана мафија, коју чине међусобно повезане групе моћних званичника и њихове родбине и пријатеља, саботирала је напоре реформатора да створе законит тржишни систем. Земљотрес у децембру 1988. је резултирао иностраним донацијама у износу од милион долара опустошеним регионима Јерменије, али већи део новца отишао је у корумпиране и криминалне елементе.
Године 1991. демократски изабрана влада је форсирала приватизацију и тржишне односе, иако су њени напори били осујећени старим начинима пословања у Јерменији, азербејџанском блокадом и трошковима рата за Нагорно-Карабах. Законом о програму приватизације и децентрализације непотпуно изграђених објеката 1992. успостављен је државни одбор за приватизацију, са члановима свих политичких партија. Средином 1993. одбор је најавио двогодишњи програм приватизације, чија би прва фаза била приватизација 30% државних предузећа, углавном услужних и лаких индустрија. Преосталих 70%, укључујући мноштво банкротираних, нефункционалних предузећа, требало је приватизовати у каснијој фази уз минимална владина ограничења, како би се подстакла приватна иницијатива. За сва предузећа радници би добили 20% имовине своје фирме бесплатно; 30% би било подељено свим грађанима путем ваучера; а преосталих 50% требало је да подели влада, с тим да се предност даје члановима радних организација. Главни проблем овог система, међутим, био је недостатак законодавства које покрива заштиту страних инвестиција, банкрот, монополску политику и заштиту потрошача.
У првим посткомунистичким годинама напори да се страни инвеститори заинтересују за заједничка предузећа били су само умерено успешни због блокаде и несташице енергије. Тек крајем 1993. године у Министарству привреде основано је одељење за стране инвестиције ради ширења информација о инвестиционим могућностима Јерменије и побољшања правне инфраструктуре. Специфични циљ ове агенције био је стварање тржишта за научну и техничку интелектуалну својину.
Поред фабрике играчака и грађевинских пројеката, Јермени из дијаспоре изградили су хладњачу (која је у првим годинама имала мало производа за складиштење) и основали амерички универзитет у Јеревану, како би подучавали технике неопходне за вођење тржишне привреде.
Јерменија је примљена у Међународни монетарни фонд у мају 1992. и у Светску банку у септембру. Годину дана касније, влада се жалила да те организације задржавају финансијску помоћ и најавила је намеру да крене ка пунијој либерализацији цена и укидању свих царина, квота и ограничења спољне трговине. Иако је приватизација успорена због катастрофалног колапса привреде, премијер Хрант Багратјан је обавестио америчке званичнике на јесен 1993. да су направљени планови за крај године у циљу обнављања програма приватизације.
Совјетске инвестиције и подршка јерменској индустрији су практично нестале, тако да је неколико великих предузећа још увек у стању да функционише. Поред тога, и даље се осећају последице земљотреса 1988. који је усмртио више од 25.000 људи, а 500.000 оставио без домова. Иако прекид ватре траје од 1994, сукоб са Азербејџаном око Нагорно-Карабаха није решен. Последична блокада дуж азербејџанске и турске границе девастирала је привреду због зависности Јерменије од спољних залиха енергије и већине сировина. Копнени путеви кроз Азербејџан и Турску су затворени; руте кроз Грузију и Иран су адекватне и поуздане. У периоду 1992—93. БДП је пао за скоро 60% у односу на ниво из 1989. Национална валута, драм, претрпела је хиперинфлацију првих неколико година након увођења 1993.