Совјетски свемирски програм () био је национални свемирски програм Совјетског Савеза (СССР), активан од 1950-их до распада савеза 1991. године.
Совјетски свемирски програм се углавном заснивао на људском свемирском лету и развоју потрошних ракетних носача, који су били подељени између многих конструкторских бироа који су се такмичили једни са другима. Током својих 60 година историје, совјетски свемирски програм био је први у великом броју случајева свемирског истраживања, укључујући прву интерконтиненталну балистичку ракету (Р-7), први сателит (Спутњик 1), прва животиња у земљиној орбити (пас Лајка на Спутњику 2), први човек у свемиру и земљиној орбити (Јуриј Гагарин на Востоку-1), прва жена у свемиру и земљиној орбити (Валентина Терешкова на Востоку-6), први излазак у отворени свемир (Алексеј Леонов на Восходу 2), први судар са месечевим тлом (Луна 2), прва слика тамне стране Месеца (Луна 3) и прво успешно слетање на месечево тло (Луна 9), први свемирски ровер (Луноход 1), први узорак месечевог тла аутоматски извађен и донешен на Земљу (Луна 16), и прва свемирска станица (Саљут 1). Даљи запажена достигнућа су укључивала прве међупланетарне сонде: Венера-1 и Марс-1 су прве летеле до Венере и Марса, Венера-3 и Марс-2 су се прве судариле са њиховим површинама, а Венера-7 и Марс-3 су прве успешно слетеле на површинама других планета.
Ракетно-космички програм Совјетског Савеза, који је у почетку запошљавао заробљене научнике из немачког ракетног програма V-2, углавном су совјетски инжењери и научници изводили после 1955. године, а заснован је на неким јединственим совјетским и руским теоријским развојима, које је многе извео Константин Циолковски, познат и као отац теоријске астронаутике. Рани амерички свемирски програм запошљавао је научнике и ракетне инжењере из нацистичке Немачке који су се доселили у Сједињене Државе после Другог светског рата и био је заснован на немачком технолошком искуству, а рани совјетски програм их је такође користио. Сергеј Корољов је био шеф главне дизајнерске групе, његово званично звање било је главни дизајнер (стандардни назив за сличне позиције у Совјетском Савезу). За разлику од америчког конкурента у свемирској трци, чија је Наса јединствено координисана агенција, совјетски свемирски програм био је подељен на неколико конкурентских дизајнерских бироа које су водили Сергеј Корољов, Керим Керимов, Михаил Јангел, Валентин Глушко, Владимир Челомеј, Виктор Макејев, Михаил Решетњев, итд.
Због тајног статуса програма и пропагандне вредности, најаве исхода мисија одлагале су се док се није утврдио успех, а неуспеси су се понекад држали у тајности. На крају, као резултат Горбачовове политике гласност 1980-их, многе чињенице о свемирском програму су откривене. Значајни неуспеси укључују смрт Корољева, Владимира Комарова (у паду Сојуза 1), и смрти посаде Сојуза 11 између 1966. и 1971. године и развојни неуспех ракете Н-1 (1968–1974) намењене за доставу веома тешке опреме у орбиту, која је експлодирала убрзо након полетања на четири пробна испитивања.
Са распадом Совјетског Савеза, програм су наследили Казахстан, Русија, и Украјина. Казахстан је основао КазКосмос у 21. веку, Русија је основала ваздухопловну и свемирску агенцију под називом Росавиакосмос, која је данас свемирска агенција под називом Роскосмос,http://www.roscosmos.ru/index.asp?Lang=ENG а Украјина је основала Украјинску националну свемирску агенцију (SSAU).
Почеци
Предратни напори
Теорија истраживања свемира имала је солидну основу у Руској Империји пре Првог светског рата са списима Константина Циолковског (1857-1935), који је објавио пионирске радове крајем 19. и почетком 20. века и 1929. представио концепт вишестепене ракете. Практични аспекти засновани на раним експериментима које су изводили чланови групе за проучавање реактивног погона, ГИРД (основан 1931) 1920-их и 1930-их, где су радили пионири попут украјинског инжењера Сергеја Корољова— који је маштао о путовању на Марс—и немачког инжењера Фридриха Зандера. Дана 18. августа 1933. ГИРД је лансирао прву совјетску ракету Гирд-09 на течно гориво, а 25. новембра 1933. прву ракету Гирд-Х са хибридним горивом. Током 1940.–1941. догодио се још један напредак у пољу реактивног погона: развој и серијска производња вишецевног бацача ракета Каћуше.
Немци Током 1930-их совјетска ракетна технологија била је упоредива са немачком, али је Стаљинова Велика чистка озбиљно угрозила њен напредак. Многи водећи инжењери су прогнани, а Корољев и други затворени и послати у гулаг. Иако је Каћуша била врло ефикасна током Другог светског рата на Источном фронту, напредније стање немачког ракетног програма задивило је совјетске инжењере који су прегледали његове остатке у Пенеминдеу и Мителверку након завршетка рата у Европи. Американци су тајно преместили већину немачких научника и 100 V-2 ракета у САД током операције Спајалица, али совјетски програм је имао велику корист од заплењених немачких производних алата са места производње V-2 у Мителверку у Источној Немачкој. Од јула 1945. године, Совјети су регрутовали немачке научнике и раднике за "Институт Нордхаузен" у Блајхеродеу да би поново успоставили изгубљене пројектне цртеже и инжењерске податке и обновили производњу и монтажу компонената V-2 у Немачкој. Ову операцију водили су Дмитриј Устинов, Сергеј Корољев, Валентин Глушко и Борис Черток. Хелмут Гретруп, запажени стручњак за системе управљања из Пенеминдеа, именован је за генералног директора Института Нордхаузен, званог и Централверке, који је имао више од 5.000 запослених до октобра 1946. године.
Дана 22. октобра 1946. године, током операције „Осоавиахим" насилно је депортовано више од 2.200 немачких специјалиста - укупно више од 6.000 људи, укључујући чланове породице - из совјетске окупационе зоне после Другог светског рата у Немачкој ради запослења у Совјетском Савезу. 160 стручњака из Института Нордхаузен, на челу са Хелмутом Гретрупом, држано је на острву Городомља до 1953. године. Као први задатак морали су да пруже подршку Совјетима у изградњи реплике V-2 која је названа Р-1 и успешно је лансирали октобра 1948. године. Совјети су на крају затражили концепте снажнијих појачивача за већу носивост и домет, тј. нуклеарне бојеве главе. Стога је од 1947. до 1950. немачки колектив предложио концепте за Г-1, Г-2 и Г-4 са бројним побољшањима дизајна у односу на статус V-2:
Сноп више ракетних мотора, заједно са могућношћу компензације отказа мотора искључивањем симетрично супротстављеног мотора (у каснијим Р-7 Семјорка и Спутњик лансерима, 4 х 4 за прву фазу и 4 мотора за другу фазу) Векторска контрола мотора окретањем уместо сложених (и тешких) лопатица V-2 израђених од графита Конусни облик тела ракете за ефикасну и стабилну аеродинамику не захтева сложена испитивања ваздушног тунела за оптимизацију у целом опсегу брзина и повезано оптерећење резервоара (касније примењено на Р-7) Употреба резервоара као носеће конструкције за значајно смањење тежине Прецизније управљање циљевима ракете помоћу побољшаних жиросистема, укључујући симулационе системе за испитивање Трансмисија турбина са издувним гасовима испуштеним из коморе за сагоревање ради веће ефикасности (што је коначно успело у дизајну РД-180).
Корољов је користио делове ових предлога за совјетске пројекте Р-2, Р-5 и Р-14. Почетком 1954. године ЦИА је резимирала немачке концептуалне студије и совјетски интерес за њих, на основу извештаја враћених немачких научника, међу којима су били Фриц Карл Прејкшат и Хелмут Гретруп. Било је доказа да су Совјети, због њихове "љубави према ракетној технологији" и "поштовања немачког рада", били први који су имали ракете великог домета. Из политичких разлога, међутим, немачки утицај на совјетски ракетно-космички програм дуго је био потцењиван.
Корољов пројектни биро OКБ-1 био је посвећен криогеним ракетама на течно гориво са којима је експериментисао у касним 1930-има. На крају је овај рад резултирао дизајном интерконтиненталне балистичке ракете Р-7 Семјорка која је успешно тестирана у августу 1957. Ово совјетско достигнуће засновано је на снажној посвећености и строгој координацији свих војних ентитета, са Дмитријем Устиновим и Сергејем Корољовим као главним покретачима.
Спутњик и Восток
Совјетски свемирски програм био је везан за петогодишње планове СССР-а и од почетка се ослањао на подршку совјетске војске. Иако је био једнодушно вођен сном о свемирским путовањима, Корољов је то углавном држао у тајности док је радио на војним пројектима - посебно, након првог испитивања атомске бомбе у Совјетском Савезу 1949. године, ракете која је могла да носи нуклеарну бојеву главу до Сједињених Држава—јер су се многи ругали идеји о лансирању сателита и свемирских летелица са посадом. Па ипак, прва совјетска ракета са животињама на броду лансирана је јула 1951, два пса су враћени живи након достизања 101 км надморске висине. Два месеца пре првог таквог америчког достигнућа, овај и следећи летови дали су Совјетима драгоцено искуство са космичком медицином.
Због свог глобалног домета и носивости терета од приближно пет тона, поуздани Р-7 није био ефикасан само као стратешки систем за испоруку нуклеарних бојевих глава, већ и као одлична основа за свемирска возила. Најава Сједињених Држава у јулу 1955. године о свом плану да лансирају сателит током Међународне геофизичке године у великој мери је користила Корољову у наговарању совјетског лидера Никите Хрушчова да подржи његове планове. У писму упућеном Хрушчову, Корољов је нагласио неопходност лансирања једноставног сателита како би се такмичио са америчким свемирским напорима. Одобрени су планови за сателите који орбитирају око Земље (Спутњик 1) за стицање знања о свемиру и четири посебна војна извиђачка сателита Зенит. Даљи планирани развој догађаја обухватао је лет у земљиној орбити до 1964. године.
thumb|left|Реплика Спутњика 1
Након што се први Спутњик показао као успешан пропагандни пуч, Корољову - који је био јавно познат само као анонимни главни дизајнер ракетно-космичких система—наложено је да убрза програм са посадом, чији је дизајн комбинован са програмом Зенит за производњу свемирске летелице Восток. После Спутњика, совјетски научници и вође програма успоставили су станице са посадом за проучавање ефеката нулте гравитације и дугорочних ефеката на животне облике у свемирском окружењу.M.K. Tikhonravov, Memorandum on an Artificial Earth Satellite, History and Public Policy Program Digital Archive, orig. May 26, 1954, Published in Raushenbakh, editor (1991), 5-15. Edited by Asif Siddiqi and translated by Gary Goldberg. https://digitalarchive.wilsoncenter.org/document/165393 Још увек под утицајем Циолковског - који је Марс одабрао као најважнији циљ свемирских путовања - раних 1960-их совјетски програм под водством Корољова створио је значајне планове за путовања с посадом на Марс већ од 1968. до 1970. Са системима за животну подршку затворене петље и електричним ракетним моторима и лансирањем са великих свемирских станица у орбити, ови планови били су много амбициознији од америчког циља слетања на Месец.
Финансирање и подршка thumb|upright| Ракета Восток у Совјетском изложбеном центру била је прво поуздано средство за транспорт предмета у Земљину орбиту.
Совјетски свемирски програм био је секундарни у војном финансирању у односу на интерконтиненталне балистичке ракете Стратешких ракетних снага. Иако је Запад веровао да је Хрушчов лично наредио сваку нову свемирску мисију у пропагандне сврхе, а совјетски лидер је имао необично близак однос са Корољовим и другим главним дизајнерима, Хрушчов је више истицао ракете него истраживање свемира и није био превише заинтересован за такмичење са Аполом.