мини|Август као божанство Култ цара је облик социјалног понашања где долази до поистовећивања царева и неких чланова њихових породица са божански одобреним ауторитетом. Његов оквир је најчешће заснован на римским и грчким обрасцима, а формулисан је током раног Аугустовог принципата. У то време се успоставио широм Римског царства и његових провинција, са изразитим локалним варијацијама у његовом пријему и изражавању.
Настанак Најраније помињање култа цара потиче из 4. века п. н. е., када је Александар Велики прво добио поштовање према насловима и симболима и облицима обраћања као да једно људско биће. То је наступило након освајања у Египту, где су фараони дуго били обожавани, и народима на Блиском истоку, сличних верских обичаја. Чак су и Грци били прилично навикли на идеју да бића која су живела људским животом изванредног успеха, као „хероји“ у пуном смислу грчке речи, никада неће умрети, већ отићи у неки виши свет; веровало се да хероји попут Ахила, Херкула, Питагоре и Диона у Сиракузи у средином 4. века п. н. е. Велике римске војсковође, као и хеленистички владари, имали су своје олтаре, фестивале, и специјалне признања у многим грчким градовима из почетка 2. века пре нове ере. Тада није било тако чудно да је један присталица слободњака Цезарион подигао стуб над пепелом мртвог диктатора на Форуму у априлу 44. п. н. е. и започео култ као бићу које сада живи међу боговима.
Аугустове реформе су трансформисале римски републикански систем власти у де факто монархију, засновану на традиционалним римским праксама и републиканским вредностима. Од принцепса (цара) се очекивало да уравнотежи интересе римске војске, Сената и народа и да одржи мир, сигурност и просперитет у етнички разноликом царству. Званична понуда култа живом цару признала је његову функцију и владавину као божански одобрену и уставну: његов принципат би стога требало да покаже побожно поштовање према традиционалним републиканским божанствима и обичајима.
Покојног цара који се сматра достојним те части могао је Сенат прогласити државним божанством (дивус, плурал диви) и уздигнут као такав у чину апотеозе. Додељивање апотеозе служило је верском, политичком и моралном суду над царским владарима и омогућило живим царевима да се повежу са добро цењеном лозом царских божанстава из које су непопуларни или недостојни претходници били искључени. Ово се показало корисним инструментом Веспазијану у његовом успостављању Флавијеве царске династије након Неронове смрти и грађанског рата, као и Септимију у његовој консолидацији династије Северана након убиства Комода.
Царски култ је био неодвојив од култа званичних римских божанстава, чији је култ био суштински важан за опстанак Рима и чије је занемаривање стога било издајничко. Традиционални култ је био у фокусу царског препородитељског законодавства под Децијем и Диоклецијаном. Због тога је постао фокус теолошких и политичких дебата током успона хришћанства под царом Константином. Цар Јулијан није успео да преокрене опадајућу подршку званичним верским обичајима Рима: Теодосије I је усвојио хришћанство као државну религију Рима. Римски традиционални богови и царски култ су званично напуштени. Међутим, многи од обреда, пракси и статусних разлика које су карактерисале култ царева овековечене су у теологији и политици христијанизованог царства.
Римска република Током пет векова, Римска република није обожавала ниједну историјску личност, нити било ког живог човека, иако је била окружена божанским и полубожанским монархијама. Римски легендарни краљеви су били његови господари; њиховим уклањањем, републикански Римљани су могли да идентификују Ромула, оснивача града, са богом Квирином и да и даље задрже републиканску слободу. Слично, римски предак-херој Енеја био је обожаван као Јупитер Индигес. Римљани су обожавали неколико богова и полубогова који су били људи, и познавали су теорију да су сви богови настали као људска бића, али републиканске традиције су биле упорно конзервативне и антимонархистичке. Аристократе које су држале скоро све римске магистратуре, и тиме заузеле скоро цео Сенат, нису признавале човека као свог инхерентног претпостављеног. Ниједан грађанин, жив или мртав, није се званично сматрао божанским, али почасти које је држава додељивала — круне, венци, статуе, престоли, процесије — такође су биле прикладне боговима и обојене божанством; заиста, када су цареви касније добили државно обожавање, то је учињено декретом Сената, израженом као и свака друга част, as is much of this section..
Међу највишим почастима био је тријумф. Када је генерал био проглашен императором од стране његових трупа, Сенат би тада бирао да ли да му додели тријумф, параду до Капитола у којој је тријумфатор приказао своје заробљенике и ратни плен у друштву својих трупа; по закону сви су били ненаоружани. Тријумфатор се возио у кочијама, носећи божанске амблеме, на начин који је требало да буде наслеђен од старих римских краљева, а завршио је тако што је своју победу посветио Јупитеру Капитолину. Неки научници су сматрали да се тријумфатор лажно представља или чак постаје краљ или бог (или обоје) за тај дан, али околности доделе тријумфалне награде и накнадних обреда такође су функционисале да ограниче његов статус. Без обзира на његове личне амбиције, његова победа и тријумф подједнако су служили римском Сенату, људима и боговима и били су признати само уз њихову сагласностA summary of disparate viewpoints regarding the status of the triumphator (and thus the meaning of the Triumph) can be found in Versnel, 56–93: limited preview via Books.Google.comBeard, 272-5: the very few accounts of a public slave (or other figure) who stands behind or near the triumphator to remind him that he "is but mortal" or prompts him to "look behind" are open to a variety of interpretations; moreover they are post-Republican. Nevertheless, they imply a tradition that the triumphator, whatever his kingly appearance, temporary godlike status or divine associations, was publicly reminded of his mortal nature. There is no reason to assume this an innovation of Empire..
У приватном животу, међутим, традиција је захтевала да се нека људска бића третирају као више или мање божанска; култ је уследио од инфериорних у породици према њиховим надређенима. Сваки глава породице оличавала је генијалност – генеративни принцип и дух чувара – својих предака, коме су се други морали клањати и којим су се његова породица и робови заклињали. Слуга би свог покровитеља могао назвати „Јупитер на земљи“. Мртви су, колективно и појединачно, били богови подземља или загробног живота (дии манес). Сачувано је писмо Корнелије, мајке Гракхија, у којој се очекује да ће је њени синови поштовати као деус паренс, родитељско (или негујуће) божанство, када буде мртва; таква побожност се очекивала од сваког послушног сина.
Истакнути клан може тражити божански утицај и квази-божанске почасти за свог вођу. Посмртне маске (имагине) прављене су за све значајне Римљане и биле су изложене у атријума њихових кућа; коришћени су да представљају своје сабласно присуство на породичним сахранама. Маска Сципиона Афричког, Корнелијиног оца и победника над Ханибалом, била је похрањена у Јупитеровом храму; његов епитаф (од Енија) је рекао да је узашао на небо. У вековима након његове смрти настала је традиција да је Африкан био инспирисан пророчким сновима, а да је и сам био Јупитеров син.Walbank, 120-37. Books.Google.co.uk, Convenience link
Постоји неколико случајева незваничног култа усмереног на мушкарце на које се гледа као на спасиоце, војне или политичке. У Шпанији 70-их година пре нове ере, лојалистички Римљани поздравили су проконзула Метела Пија као спасиоца, паливши тамјан „као богу“ због његових напора да угуши побуну Лузитана коју је предводио Римљанин Серториус, члан фракције која је себе називала „људи из народа“ (популарес). Ова прослава, у Шпанији, представљала је раскошан банкет са домаћим и увозним деликатесима, и механичку статуу Победе за крунисање Метела, који је за ту прилику носио тогу тријумфатора. Ове свечаности је организовао квестор Гај Урбинус. Метелу се све ово допало, али су његови старији и побожни савременици сматрали да је то арогантно и неподношљиво. Након што су земљореформатори Тиберије и Гај Грах обојица били убијени од стране својих противника, њихове присталице су „пале“ и приносиле свакодневне жртве на статуама Гракија „као да посећују светилишта богова“. Након што је Гај Марије победио Теутонце, грађани би му понудили храну и пиће поред својих кућних богова; назван је трећим оснивачем Рима после Ромула и Камила. Године 86. п. н. е., у светиштима на раскршћу путева приношени су приноси тамјана и вина статуама још живог Марија Гратидијана, нећака старијег Мариуса, који је био веома популаран, великим делом због монетарних реформи које су олакшале економску криза у РимуGradel, 51, citing Cicero, De officiis, 3.80: Stoics.com (accessed 2 August 2009)..
Стара грчка Када су Римљани почели да доминирају великим деловима грчког света, тамошњи виши представници добили су исте божанске почасти као и хеленистички владари. Ово је био добро успостављен метод за грчке градове-државе да прогласе своју оданост спољној сили; такав култ је обавезао град да се покорава и поштује краља као што су се покоравали и поштовали Аполона или било које друго божанство.
Градови Јоније обожавали су спартанског генерала Лисандра, када је он лично доминирао Грчком, непосредно после Пелопонеског рата; према Плутарху, ово је био први пример владарског култа у грчкој историји. Било је сличних случајева божанског култа људима у истом веку, иако су га неки владари, попут Агесилаја, одбили. Клеарх од Хераклеје, је ишао обучен као Зевс и тврдио је да је божанство; ово није спречило Хераклеоте да га убију. Исократ је рекао за Филипа II Македонск да након што је освојио Персијско царство, неће имати ништа друго да постигне осим да постане бог; град Амфипољ, и приватно друштво у Атини, обожавали су га и без овог освајања; он је сам поставио своју статуу, обучен у бога, као тринаести од Дванаесторице Олимпијаца.
Али Филипов син Александар Велики је учинио да божанство краљева буде стандардна пракса међу Грцима. Египћани су га прихватили као фараона, а самим тим и божанског, након што је протерао Персијанце из Египта; други народи су га примили као свог традиционалног божанског или квазибожанског владара како их је он стекао. 324. п. н. е. послао је вест грчким градовима да и њега поставе богом; урадили су то, са изразитом равнодушношћу – што их није спречило да се побуне када су следеће године чули за његову смрт.
Његови непосредни наследници, дијадохи, принели су жртве Александру, и учинили себе боговима чак и пре него што су тврдили да су краљеви; стављали су своје портрете на ковани новац, док су Грци то увек резервисали за бога или за амблем града. Када су се Атињани удружили са Деметријем Полиоркетом, осамнаест година после обожења Александра, сместили су га у Партенону са Атином, и певали му химну величајући га као садашњег бога, који их је чуо, као што други богови нису.
Еухемер, Александров савременик, написао је измишљену историју света, која је приказала Зевса и друге утврђене богове Грчке као смртне људе, који су се на исти начин претворили у богове; Чини се да је Еније ово превео на латински отприлике два века касније, у време Сципиона Афричког.Athenaeus, 6.63 Books.Google.com
Египатски Птоломеји и Селеукиди су тврдили да су божанство све док су трајали; можда су били под утицајем персијске и египатске традиције божанских краљева – иако су Птоломеји имали одвојене култове у египатском политеизму, као фараон, и у грчком. Нису све грчке династије изнеле исте тврдње; Деметријеви потомци, који су били краљеви Македоније и доминирали копном Грчке, нису полагали право на божанство нити обожавали Александра.
Римљани међу Грцима