мини|Застава Краљеве гарде од 1904. године, задња страна мини|Застава Краљеве гарде од 1904. године, предња страна Краљева гарда је била елитна гардијска јединица Војске Кнежевине и Краљевине Србије, као и Југословенске војске, задужена за обезбеђење краљевске породице и краљевског дома.

Иако се са њеним организовањем кренуло 1830. године, званично је основана указом кнеза Милоша Обреновића, дана 12. маја 1838. године. Најпре је била коњичка чета, да би са повећањем броја припадника прерасла у ескадрон и пук, а након формирања прве пешадијске чете 1901. године је наставила да расте до бригаде. Током 1924. године је формиран и артиљеријски пук гарде, те је Краљева гарда досегла ранг дивизије.

У Другом светском рату, гардијски официри Југословенске војске који су избегли заробљеништво, углавном су пришли Југословенској војсци у Отаџбини. У оквиру ње је 1943. године основана Горска краљева гарда.

Историјат

Карађорђева лична пратња Први покушаји стварања неког облика гарде у Србији, сежу у доба Првог српског устанка. Тада је 1808. године настала једна засебна група пешадинаца под називом Српска гарда (Serves-Garde), која се налазила у обезбеђењу зграде Правитељствујушчег совјета сербског, а постојао је Српски козачки пук од 30 припадника, као лична пратња вожда Ђорђа Петровића Карађорђа, на чијем са буљубашом Петром Јокићем.

Кнежевина Србија Идеја о формирању гардијске јединице јавила се 1829. године. Кнез Милош Обреновић је те године први пут сазнао за Руску гарду, о чему сведочи Вук Стефановић Караџић. У првој половини исте године, кнез је упутио један распис нахијским старешинама, захтевајући да: „из задружних и имућнијих кућа, по стасу и угледу, одаберу младиће за његову гарду”. Истакнут је и посебан захтев да: „Сваки отац или сродник за чест да држи, коме се син или сродник у Гарду прими”. Наредне године је кнез објавио да планира формирање гарде.

Прву смотру будућих гардиста Књажевске гвардије, кнез Милош је извршио на Ђурђевдан 1830. године у Пожаревцу и тада пробрао 73 младића за посебну обуку. Формирана је прва, а недуго потом и друга гардијска чета, за чијег команданта је постављен главни сердар воени и шеф Књажевске гарде Тома Вучић Перишић. До краја свог постојања, Краљева гарда је као своју крсну славу прослављала Ђурђевдан, а ту традицију је наставила и Гарда Војске Србије. Прва чета је била стационирана у Крагујевцу и њен командир је био Илија Момировић, а друга чета је остала у Пожаревцу на челу са Петком Миленковићем.

Децембра исте године, гардисти су били присутни на читању хатишерифа током Велике народне скупштине у Београду. Одржан је и велики свечани егзерцир на Великој пијаци.

За младе кадете је основана Гвардијска школа. У јутарњим часовима, они су учили да читају и пишу, док су у послеподневним терминима имали чисто војну обуку. Предавачи у овој школи били су Илија Мандић и Мојсило Јанковић. Кадети су у цркви полагали заклетву да ће верно и савесно служити господару, односно кнезу. Међу кадетима те прве класе, налазио се и Младен М. Жујовић, потоњи пуковник, управник града Београда, председник Београдске општине, окружни начелник Рудничког округа, начелник Главне војне управе и члан Државног савета.мини|Униформе Краљеве гарде (разгледница из 1890. године)

Током пролећа 1831. године, Књажеско-сербска банда на челу са капелником Јожефом Шлезингером, улази у састав Књажевске гарде. Следеће године је у Крагујевцу подигнута и прва гардијска касарна, а она је уздигнута у батаљон. Следи оснивање Књажеско-гвардијског коњичког ескадрона 1832. године са 200 коњаника, којима је командовао капетан Константин Хранисављевић. Команду над гардијском коњицом је 1834. године преузео кнежевић Михаило Обреновић.

Приликом проглашења Сретењског устава 1835. године, државну заставу је носио Јеврем Гавриловић, припадник Књажеве гарде. Исте године, гардисти прате кнез Милош у посету Цариграду.

Гарда је званично основана указом кнез Милош од 12. маја 1838. године, када је заправо основана њена команда. Овај датум је исписан на гардијској застави која је израђена за ту прилику, а гарда је по први пут добила сопствени барјак. Задаци гарде у то време били су давање почасне страже и чување Господаревог конака, Новог конака кнегиње Љубице у Београду, Варош-капије и Савамале. Њихово присуство у српском делу Београда је позитивно утицало на осећај сигурности код српског становништва. Гардисти су 1839. године пружили снажан дводневни отпор свргавању кнеза Милоша, што је довело до тога да их уставобранитељска влада привремено укине. мини|365x365пиксел|Кнез Милан Обреновић у униформи гардијског генерала 1878. године (оригинална фотографија се чува у Историјском музеју Србије) мини|280x280пиксел|Коњички гардијски поручник Петар Бојовић|левоУ време владавине кнеза Александра Карађорђевића, задатке гарде је извршавала регуларна војска, попут дворске страже и пратње кнеза. Његово збацивање на Светоандрејској скупштини 1858. године и повратак кнеза Милоша Обреновића, изнова доводе до успостављања кнежеве телесне гарде, јер се у кризним политичким приликама јавила потреба кнеза Милоша да уз себе стално има проверену оружану пратњу. Прве гардијске (хусарске) униформе уведене су 1859. године, за свега 12 гардиста, стално смештених у кнежевом конаку.

Дана 25. јула 1864. године, кнез Михаило Обреновић је установио Гардијски вод за потребе обезбеђења твора и његове личне пратње. За командира је поставио поручника Косту Јанковића. Кнежеви гардисти су прво значајно појављивање имали 4. јуна 1865. године на прослави 50. годишњице Таковског устанка на Топчидеру, где је приређена велика свечаност. Са овог догађаја је остала фотографија Анастаса Јовановића, на којој је први пут забележена униформа гарде. Кнежеви гардисти су били уз њега приликом посете Цариграду, током предаје кључева града Београда 1867. године, али и за време његове сахране након атентата у Кошутњаку 1868. године.

У ранг ескадрона, гарда је прерасла 24. фебруара/8. марта 1875. године. За време Српско-турских ратова 1876—1878 године, гардисти су били увек уз кнеза Милана Обреновића. На самом крају ратова и после Берлинског конгреса 1878. године, кнез Милан се фотографисао у униформи гардијског генерала, а фотографија је дељена јавно и поклањана пријатељима династије. Овиме је са највишег места дато признање гарди као елитној војној јединици самосталне и независне Кнежевине Србије, те гардијска служба постаје ствар престижа.

Краљевина Србија мини|лево|усправно|Краљ Милан Обреновић у гардијској униформи Након проглашења Србије за краљевину у марту 1882. године, број војника је растао, самим тим и гардиста. Гардијски ескадрон је 12. фебруара 1883. године коначно добио и назив Гарда Краљева. Командант гарде је био први краљев ађутант у чину мајора или потпуковника. Број припадника је растао, као уосталом и читаве војске, па је 1893. године формиран гардијски пук, а 1901. године је настала и прва пешадијска чета Краљеве гарде.мини|320x320пиксел|Припадници Краљеве гарде на крунисању краља Петра I Карађорђевића (септембар 1904)Приликом прославе годишњице Таковског устанка 1886. године у Горњем граду Београдске тврђаве, краљ Милан Обреновић је доделио 15 застава пешадијских, 5 застава коњичких пукова и заставу гардијског ескадрона, коју је примио командант капетан друге класе Михајло Кумријић. На новој гардијској застави је било исписано гесло: „За Веру, Краља и Отачаство — Краљева Гарда”. Резервни састав гарде уведен је у фебруару 1889. године.

После Мајског преврата 1903. године, обезбеђење комплекса Градских дворова (Стари двор, Новог двора, Маршалата, дворског парка и пратећих објеката), преузела је дворска стража сачињена од пешадијске гардијске чете.

Припадници Краљеве гарде су имали значајну улогу приликом церемоније крунисања краља Петра I Карађорђевића у Београду 1904. године, као и обезбеђивању комплекса Градских дворова.

За време Балканских ратова и Првог светског рата, значајно је опао број припадника гарде, који су распоређивани на борбене задатке. Уз краља Петра I и регента Александра је остао сасвим мали број гардиста у личној пратњи на челу са командантом Краљеве гарде пуковником Петром Живковићем.

Краљевина Југославија мини|307x307px|Кнез Павле и краљ Петар II честитају Ђурђевдан коњичким гардијским официрима Након рата и уједињења, односно стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, оформљен је пешадијски пук Краљеве гарде, дана 1. августа 1919. године„Време”, 2. август 1939 и тако је гарда стекла ранг бригаде, будући да је већ имала један коњички пук. Гардисти су чували краља Петра I у његовој кући на Сењаку и регента Александра у Крсмановићевој кући, које су служиле као њихове привремене резиденције до завршетка реконструкције Градских дворова, тешко оштећених и опљачканих током рата.

Са градњом Дворског комплекса на Дедињу (Краљевски двор, Бели двор, Дворска капела Светог Андреја Првозваног) 1929. године, у оквиру комплекса настају здање дворске страже и здање дворске жандармерије. Такође, Команда гарде са налазила врло близу самог двора, односно на Топчидеру.

Током 1924. године формиран још један коњички пук, те је настала коњичка гардијска бригада, а исте године настаје и артиљеријски гардијски пук у чији састав улазе једна дивизија (2 коњичке батерије) и један дивизион (2 брдске батерије), те аутомобилско одељење. Формирана је и пионирска чета гарде 1928. године.

Селекција за службу у Краљевој гарди била је врло строга, а кандидате су одређивале надлежне старешине у 48 војних одсека на територији Краљевине Југославије. Они су морали бити високи најмање 172 центиметра. Постојала су неписана правила да приликом пријема у гардијску службу треба водити рачуна о националној, па чак и племенској заступљености, те се тако у Краљевој гарди нашло око 80 Албанаца, али и Црногорци из свих племена.

До Другог светског рата, Краљева гарда је нарасла на ниво дивизије.

Други светски рат мини|343x343пиксел|Гардијски мајор Живан Кнежевић са ухапшеним председником Министарског савета Драгишу Цветковића током пуча 27. марта 1941. у Београду. Значајну улогу у пучу 27. марта 1941. године против Тројног пакта, имали су и гардијски официри. Најпознатији од њих јесте био мајор Живан Кнежевић, који је ухапсио председника Министарског савета Драгишу Цветковића и начелника Главног ђенералштаба армијског генерала Петра Косића, те их спровео га у Команду ваздухопловства у Земуну, где се налазило седиште пучиста. Мајор Кнежевић је те вечери заузео и центар Београда, на простору на којем су се налазила министарства и Главни ђенералштаб. Гардијски потпуковник Стојан Здравковић је са гардијским батаљоном опколио Краљевски двор, у пучу су учествовала још два гардијска батаљона (један под командом мајора Кнежевића и други капетана Јонића).

Остали официри Краљеве гарде су током пуча били у седишту Команде гарде на Топчидеру. Ту су се налазили командант Краљеве гарде, команданти оба гардијска коњичка пука и командант гардијског артиљеријског пука. Очекивало се да командант Краљеве гарде дивизијски генерал Михаило Стајић може покренути контраудар против пучиста, али до тога није дошло. Командант коњичке бригаде бригадни генерал Милутин Жупањевац је, уз посредство ордонанс официра команданта Краљеве гарде мајора Милутина Костића, са једним коњичким пуком заузео Главну железничку станицу и Железничку станицу Дунав.

Током Априлског рату 1941. године, припадници Краљеве гарде су се налазили уз краља Петра II Карађорђевића до његовог одласка из земље. Међу онима који су са њим 16. априла напустили земљу, били су гардијски мајор Живан Кнежевић и гардијски пуковник Стојан Здравковић.

У заробљеништво након капитулације у Априлског рату 1941. године, одведени су бројни официри Краљеве гарде, од којих је вероватно најпознатији мајор Никола Косић.