Панчево (, , , ) је градско насеље и седиште истоимене територијалне јединице у Србији. Административни је центар Јужнобанатског управног округа и трећи град по броју становника у Војводини. Према попису из 2022. био је 73.401 становник.
Панчево је град са богатом културом и место снимања многих домаћих и међународних филмских продукција. Главни је привредни центар Јужнобанатског округа, с тим да је углавном везан за привреду Београда. Фабрика Петрохемије налази се у Панчеву, као и Утва која је тешко оштећена током НАТО бомбардовања Југославије 1999.
Географија мини|лево|Слика Панчева из висине мини|лево|Светионици на Дунаву код Панчева Панчево се налази на 77 m надморске висине, и то на координатама 44°54′ северно и 20°40′ источно. Налази се 18 километара североисточно од Београда, главног града Републике Србије, на ушћу Тамиша у Дунав. Територија Панчева се сматра једном од најтоплијих подручја Војводине, са просечном годишњом температуром од 11,3 °C и са више од 100 сунчаних дана током године. Просечна годишња вредност за релативну влажност ваздуха је 77%. Падавине су највеће на крају пролећа, почетком лета, крајем јесени и почетком зиме. Просечна количина падавина током године износи око 643 mm.
Панчево припада простору умерено континенталне климе, са четири годишња доба, коју карактеришу дуга и топла лета и јесени, благе зиме и кратка пролећа. Посебну специфичност климе представља кошава, јак и сув ветар који траје и до три недеље. Поред кошаве, доста су заступљени и југозападни, западни и северни ветрови. Број ветровитих дана током године је 45, а највећа влажност ваздуха је током месеци са најнижом температуром (новембар, децембар, јануар и фебруар).
Етимологија Град је познат по још неким називима на другим језицима: , , , , .
Назив Панчева је словенског порекла. Његов корен је старословенска реч пачина/панчина, која означава стајаћу воду које је некада у овом делу Баната много било. Назални глас н који се у налази у називима Панчево, Панчова, Панчал итд. сведочи о великој старини овог назива места.Срећко Микелер, Историја града Панчева, штампарија и комисиона продаја „Напредак”, Панчево 1925.
Због честих промена господара (Римљани, Келти, Хуни, Авари, Словени, Мађари, Татари, Турци, Немци) често се мења и назив овог стратегијско важног места: Пануцеа/Паноча — називи који се налазе у једном списку утврђења из доба владавине великог мађарског везира Гезе I Бансиф — назив који потиче од арапског географа Абу Абдулаха Мухамеда ел Идрисија, који га 1153. године наводи у свом делу „Познавање Балканског полуострва” Панука — назив који спомиње Анонимус, нотар краља Беле описујући пораз бугарског војводе Глада од стране Арпадове војске, када је приморан да ту склопи мир Панчал — назив који наводи Матија Талоци, капетан Београда и велики жупан Ковинске жупаније, у једном свом писму од 1430. године Пансег — назив који спомиње француски племић Бертрандон де ла Брокијер у свом извештају краљу Филипу Добром Пајчова — назив који се налази у рукопису арапског писца Мехмеда Сипахи Заде, написаном 1605. година а носи назив „Најјаснији путеви за познавање земаља и градова” Панзова — назив који потиче од турског путописца Евлије Челебије када је 1660. године пропутовао кроз Панчево Чомва — назив који је дао генерал Флоримунд Мерси након протеривања Турака 1716. године Панчова — назив за време владавине Аустријанаца и Мађара
Историја Средњи век Први пут у историји појављује се под називом "Бансиф".У средњем веку, за време угарске власти, Панчево је припадало Ковинској жупанији. Јавља се већ у XII веку јавља и оно је као што то и име сведочи словенска насеобина. Већ 1153. године арапски географ Идризи Банзиф назива га трговачким градом у коме се Грци трговином баве. Почињући од 1390. године Турци, који су после битке на Косову пољу (1389) продрли кроз моравску долину сваке године пустошећи, упадали су и у пределе на левој обали Дунава. Тако је 1439. године Ковинска жупанија, којој је тада и Панчево припадало, тешко пострадала. Тада су Срби из Торнисте одбегли све до Алпара у Чонградској жупанији.
Османска власт мини|десно|План панчевачке тврђаве из 18. века, чији су делови пронађени 2013. године Након заузимања Београда (1521) и победе у Мохачкој бици (1526), османске снаге су интензивирале своје упаде и продоре према угарским жупанијама на другој страни Дунава. То подручје је током 1551. и 1552. године и коначно потпало под власт Османског царства. На територији дотадашње Ковинске жупаније успостављена је Панчевачка нахија, која је припадала Темишварском санџаку у саставу новоствореног Темишварског пашалука.
Присуство српског становништва на тим подручјима добило је на значају управо у првој половини 16. века, када је тај простор постао и претежно српски, услед чега су османске власти, чак и пре освајања, читаво тамишко подручје између Дунава, Тисе и Мориша означавале као Српски вилајет ().
Османска власт у Панчеву трајала је све до избијања Аустријско-турског рата (1716-1718), када је град ослободио аустријски гроф Клаудије Флоримунд Мерси (1716).
Хабзбуршка монархија Тамишки Банат мини|десно|Панчево 1718. године Након потписивања Пожаревачког мира (1718), Хабзбуршка монархија је на новостеченим подручјима формирала Тамишки Банат. Та покрајина је била подељена на 11 дистрикта. Главни град покрајине био је Темишвар, а као званични језик уведен је немачки језик.
Панчево је било главно место у једном од дистрикта Тамишког Баната. С обзиром на ту чињеницу, велики број људи се настанио у Панчеву. Прво су се населили Срби из околине Темишвара 1720. године. Њихове куће од дрвета, које су стајале у неправилним улицама, су се налазиле северно од панчевачке тврђаве, а место у којем су живели су назвали Горња варош. 1722. године је почело насељавање Немаца из Франачке на територије Баната. Немци су добили територију јужно од тврђаве, коју су 1723. године назвали Немачко Панчево (Доња варош). За разлику од кућа из Горње вароши, зидови кућа из Немачког Панчева су се правили од плетара, а кровови од трске.
У овом периоду је Панчево веома напредовало. 1718. године је у Панчеву подигнута солара, док су 1719. године установљења бродарско и поштанско звање. Индустријалац Абрахам Кепиш, Јеврејин из Пожуна, добија дозволу 1722. године да сагради пивару, која је исте године почела са радом. Она и данас представља једну од најстаријих пивара овога краја. Међутим, у овом периоду је Панчево задесило много недаћа. Јак оркан је 26. маја 1733. године направио огромну штету на приватним и државним зградама; почетком јануара 1737. године избила је јака епидемија која је децимирала становништво, а у мају исте године велики пожар је захватио Доњу варош.
Велику штету је Панчево претрпело за време рата између Аустрије и Турске који је трајао годину дана. Ратна узнемиреност је почела у Панчеву 28. септембра 1738. године, када се кроз насеље пронела вест да су Турци код Оршаве прешли Дунав и са великом војском стигли до Нове Паланке и тамо победили цесарску војску. Након четири недеље, Панчево је из стратегијских разлога предат Турцима, који ће владати територијом 10 месеци. У том периоду су вођене две битке — у првој бици код Гроцке су Турци изашли као победници, док су у другој бици код Панчево Турци потучени од стране Аустријанаца. Док су се повлачили, Турци су спалили варош и веома оштетили тврђаву. Потписивањем Београдског мира 18. септембра 1739. године званично се завршио рат између Аустрије и Турске. Овим миром је Аустрија била у обавези да поруши све тврђаве на левој обали Дунава, што значи да је исте године почело рушење панчевачке тврђаве. (Почетком септембра 2013. године је у градском парку пронађен гранични камен од тврђаве.)
Војна крајина мини|десно|Панчево око 1770. године Да би се очувала гранична територија од упада Турака, кријумчарења и уношења заразних болести из турских крајева, Хабзбуршка монархија је територију Војне крајинедр Миховил Томандл, , Историјски архив Панчево, Панчево. проширила и на Банат. Уређење банатске Војне крајине је трајао од 1764. до 1768. године. Панчево је 1767. године постало седиште XII Немачко-банатске регименте. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да град припада истоименом дистрикту. Ту се налазе тада: поштанска станица, коњичка касарна, римокатоличка црква и манастир, царинарница и солана. Становништво је било измешано, немачко, влашко и српско.Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
Панчевачка мала или парадна пијаца је 1858. године званично названа "Коронинијева пијаца". На сред пијаце је подигнут обелиск."Србски дневник", Нови Сад 1858. године
Војна граница је укинута 1872. године и Панчево је потпало под мађарску цивилну управу.Смрт, невоље, хлеб
Аустроугарска монархија Панчево је много страдало током револуције 1848-1849. Године 1873. постало је муниципални град. Панчевачки срез припада Торонталској жупанији. У другој половини тог века почиње у Панчеву у већој мери насељавање Мађара. Дана 8. новембра 1918. ушла је у Панчево српска војска.
Новија историја Након уједињења, Банат је у управном смислу Торонталско-тамишка жупанија до 1922. и оснивања области. Панчевачки срез тада припада Београдској области, а након успоставе бановина 1929, Управи града Београда.
Руске избеглице су 1920. адаптирале руинирану зграду бивше касарне у болницу.„Један кут Русије у Панчеву”, Политика, 23. окт. 1925,
Фабрика сијалица "Тесла" је основана 1931. Железничка веза са Београдом је остварена у новембру 1935, отварањем Моста Краља Петра II. Очекивање веће трговине и напретка се није одмах остварило, јер је место практично постало предграђе Београда, једино је још "животарило као житарски центар","Време", 31. окт. 1936. додуше "наше највеће житарско извозно место"."Политика", 12. дец. 1937. Крајем '30-тих ипак долази до развоја индустрије, са отварањем 15 већих и мањих предузећа до 1941."Политика", 27. феб. 1941. Фабрика авиона Утва је пресељена овамо 1940, општина је исте године бесплатно дала 10 плацева за нове фабрике.
Градска библиотека и читаоница је отворена 26. септембра 1936."Политика", 27. септ. 1936 Друмски мост преко Тамиша је завршен маја 1937. (пробно оптерећење почетком марта"Политика", 3. март 1937.). Панчевачки пут из Београда, грађен ситном коцком, у саобраћај је ушао на јесен 1937, још и пре завршетка радова."Политика", 2. нов. 1937."Политика", 24. нов. 1937. (конфликти с радницима) а званично је отворен у мају 1938."Политика", 21. мај 1938. Приликом повратка из Београда у Панчево строго је наплаћивана трошарина, јер је панчевачким трговцима опао промет."Политика", 23. јун 1938. Прва, пробна, деоница пута према румунској граници, дужине 1,5 км, пуштена је у саобраћај августа 1939., Аутоматска телефонска централа је пуштена у рад јула 1938."Политика", 15. јул 1938.
У Панчево се 1930-тих долазило ради склапања грађанског брака, омогућеног још старим угарским законима."Политика", 11. нов. 1937. Грађевинска делатност је оживела 1939, подигнуто је неколико фабрика, започета је градња дома филијале Државне хипотекарне банке,"Политика", 31. јан. 1940. завршен 1940. - каснија Зграда старе поште. Радници нових фабрика су подигли дивље насеље у Војловићком риту, поред паробродског пристаништа."Политика", 19. март 1941. Пред сам рат је планирано подизање Дома културе чија би зграда била једна од највећих те врсте у држави."Политика", 23. март 1941.
Демографија Види још: Демографска историја Панчева.
мини|План Панчева из 1890. године мини|План Панчева из 1921. године мини|План Панчева из 1922. године Према попису из 2011. године, у Панчеву живи 63.078 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,5 година (40,0 код мушкараца и 42,8 код жена). Насеље је углавном насељено Србима, а примећен је пад у броју становника. График промене броја становника 19. — 21. века Број становника Панчева у 18, 19, 20. и 21. векуПанчевачки водич 92, Панчево 1992.