Историја Јевреја у Летонији датира од прве јеврејске колоније основане у Пилтенеу 1571. године. Јевреји су доприносили развоју Летоније све до Северног рата (1700–1721), који је десетковао становништво Летоније.R. O. G. Urch. Latvia: Country and People. London, Allen & Unwin. 1938. Јеврејска заједница се поново успоставила у 18. веку, углавном приливом из Пруске, и играла је главну улогу у економском животу Летоније.

Под независном Летонијом, Јевреји су формирали политичке странке и учествовали су у парламенту. Јеврејска заједница је цветала. Јеврејски родитељи су имали право да шаљу своју децу у школе које су наставу држале на хебрејском, као део значајне мреже мањинских школа.

Други светски рат окончао је углед јеврејске заједнице. Под Стаљином, Јевреји, који су чинили само 5% укупног становништва, чинили су 12% депортованих.Swain, G. Between Stalin and Hitler. Routledge, New York. 2004. Поређења ради, 90% јеврејске популације Летоније је убијено у холокаусту.

Данашња јеврејска заједница вуче корене од преживелих из холокауста, Јевреја који су побегли у унутрашњост СССР-а да би избегли немачку инвазију и касније се вратили, и углавном од Јевреја који су емигрирали у Летонију из Совјетског Савеза. Летонска јеврејска заједница данас је мала, али активна.

Историја thumb|Бивша синагога у Кулдиги Стара летонска племена нису имала везе са Јеврејима и њихов улазак је био забрањен у Ливонију.Велики вођа тевтонских витезова, Зигфрид фон Фојхтванген, забранио је Јеврејима улазак у Ливонију 1306. (или 1309. године), што сугерише да су Јевреји били конкуренција немачким трговцима. У наредних неколико векова Јевреји су вероватно долазили у Ливонију као овлашћени трговци из других земаља и градова, али се у Ливонији нису настанили за дуг живот. Тек после Ливонског рата у другој половини 16. века, када су земље Летоније биле подељене између Данске, Пољске и Литваније, Јевреји су почели да пристижу на територију Летоније. Прво су почели да се досељавају у Војводство Курландије, где је формирана јеврејска заједница у близини данашње Пилтене и Аизпуте након 1570. У 17. веку велики број Јевреја је стигао у Војводство Курландије које је било вазал краља Пољске. Јеврејима су поверене канцеларије порезника, мењача и трговаца. Они су омогућили војводу Јакова (1610-1681) економске реформе. Покушаји конзервативних земљопоседника да протерају Јевреје су пропали. У 18. веку војвода Ернст Јохан фон Бирон и његов отац Петер фон Бирон имали су благонаклон став према Јеврејима. Велику улогу у модернизацији Курландије имао је финансијски помоћник дворски Јевреј Арон Леви Липман (служио до 1741), на чији захтев су у Курландију дошли многи занатлије, лекари и учитељи јеврејског порекла. Са собом су донели идеју еманципације Јевреја - хаксалу. Јевреји су учествовали и у изградњи Кнежевих палата у Рундалу и Јелгави. Јевреји у Јелгави су 1793. године изразили захвалност војводи Петру фон Бирону за заштиту Јевреја и верску толеранцију.

У источни део Летоније, Латгале, Јевреји су дошли из Украјине, Белорусије и Пољске у 17. и 18. веку, од којих је већина припадала пољској култури јидиша. Великим делом њиховог друштвеног живота управљао је кахал (самоуправа). У 17. и 18. веку Јеврејима није било дозвољено да бораве у Риги или Видземеу. За време владавине Катарине II од 1766. па надаље, јеврејским трговцима је било дозвољено да бораве у Риги шест месеци, под условом да живе у одређеном блоку града. Године 1785. Слошким Јеврејима је дозвољен привремени боравак у Риги на дужи временски период.

У суштини, језгро летонског јеврејства формирали су Јевреји Ливоније и Курландије, две кнежевине на обали Балтичког мора које су укључене у састав Руске Империје током 18. века. Русија је освојила Шведску Ливонију, са градом Ригом, од Шведске 1721. године. Курландија, која је раније била аутономно војводство под пољским сизеренством, припојена је Русији као покрајина 1795. Обе ове покрајине су се налазиле изван подручја дозвољеног за насељавање Јевреја у западном делу Руске Империје, и тако само они Јевреји који су могли да докажу да су тамо живели легално пре него што су покрајине постале део Русије, имали су дозволу да бораве у региону. Ипак, јеврејско становништво балтичког региона се постепено повећавало јер су, с времена на време, додатни Јевреји који су уживали посебне "привилегије", као што су универзитетска диплома, они који су се бавили "корисним" професијама, итд., добијали овлашћење да се ту населе. Средином 19. века у покрајини Ливонији било је око 9.000 Јевреја.

До 1897. јеврејска популација се већ повећала на 26.793 (3,5% становништва), од којих је око три четвртине живело у Риги, док је према царском руском попису из 1897. тамо живело око 51.072 Јевреја (7,6% становништва). Курландски Јевреји су формирали посебну групу у оквиру руске јеврејске заједнице. С једне стране на њих је утицала немачка култура која је преовладавала на овим просторима, а с друге стране култура суседнелитванске јеврејске заједнице. Хаскала је рано продрла у заједнице Ливоније и Курландије, али асимилација тамо није остварила исти напредак као у западној Европи.

Курландско јеврејство развило је специфичан карактер, комбинујући карактеристике источноевропског и немачког јеврејства. Током Првог светског рата када су се руске војске повукле из Курландије (април 1915), руске војне власти су протерале хиљаде Јевреја у унутрашњост. Знатан број се касније вратио у Летонију након успостављања независне републике.

Три округа покрајине Витепск, у којима су већина становништва били Летонци, Латгалија (лет. Latgale), укључујући и велику заједницу Даугавпилс (лет. Dvinsk), припојене су Курландији (лет. Kurzeme), Семигалији (лет. Zemgale) и Ливонији (лет. Vidzeme), и успостављена је независна Летонска Република (новембар 1918). У почетку је у младој држави преовладао либерални и прогресивни дух, али је демократски режим био кратког века. Дана 15. маја 1934. премијер Карлис Улманис, распустио је скупштину државним ударом и Летонија је постала аутократија. Улманис је проглашен за председника. Његова влада је била склона неутралности.

Јеврејско становништво у Летонској Републици

Пре Првог светског рата на територијама Летоније било је око 190.000 Јевреја (7,4% укупног становништва). Током ратних година, многи од њих су протерани у унутрашњост Русије, док су други побегли из ратног подручја. Године 1920. Јевреји Летоније бројали су 79.644 (5% становништва). После потписивања мировног уговора између Летонске Републике и Совјетског Савеза 11. августа 1920. године, репатријанци су почели да се враћају из Русије; међу њима је био и знатан број јеврејских избеглица. У то време, само у Риги је било 40.000 Јевреја. До 1925. године јеврејско становништво се повећало на 95.675, што је највећи број Јевреја у периоду постојања Летоније као независне државе.

После те године број Јевреја је постепено опадао, да би 1935. године опао на 93.479 (4,8% од укупног броја). Узроци овог опадања били су емиграција дела млађе генерације и пад природног прираштаја кроз ограничавање породице на једно или двоје деце од стране власти. Између 1925. и 1935. године преко 6.000 Јевреја је напустило Летонију (огромна већина њих је отишла у Палестину под британским мандатом која је ускоро требало да буде проглашена Израелом), док је природни прираштај само делимично надокнадио ове одласке. Највеће заједнице биле су Рига са 43.672 Јевреја (11,3% од укупног броја) 1935. године, Даугавпилс са 11.106 (25%) и Лиепаја са 7.379 (13%).

Економски живот

Јевреји су већ играли важну улогу у индустрији, трговини и банкарству пре Првог светског рата. Након успостављања републике, младу државу је захватила тешка криза. Влада се још није консолидовала и земља је осиромашила као резултат Првог светског рата и борбе за независност коју је Летонија водила неколико година (1918–20) против Немачке и Совјетског Савеза. Престанком непријатељстава, Летонија се нашла у тешкој ситуацији и у административној и у економској сфери. Између осталих потешкоћа, постојала је и инфлација. Јевреји су дали велики допринос обнови државе од рата и његових последица. Имајући много искуства у извозу сировина дрвета и платна пре Првог светског рата, по повратку из Русије самоиницијативно су наставили са извозом ове робе. Они су такође развили разнолику индустрију, а значајан део увозне трговине, попут трговине бензином, угљем и текстилом, био је концентрисан у њиховим рукама. Међутим, када су Јевреји дали свој допринос, власти су почеле да их терају из економских положаја и да им одузимају изворе за живот.

Иако у теорији није било дискриминаторних закона против Јевреја у демократској Летонији и они су уживали једнакост права, у пракси је економска политика владе имала за циљ да ограничи њихове активности. Ово се такође одразило у области кредитирања. Летонски Јевреји развили су разгранату мрежу кредитних банака за давање кредита уз подршку Америчког јеврејског заједничког комитета за дистрибуцију и Удружења јеврејске колоније (ЈЦА). У оквиру централног органа, Савеза кредитних задруга, основана су и организована задружна кредитна друштва занатлија, ситних трговаца и др. Међутим, јеврејске банке и задруге су биле дискриминисане у сфери јавног кредита, а државна банка је у пракси била затворена за њих. Ова друштва су ипак функционисала на здравим основама. Њихов почетни капитал био је релативно већи од капитала нејеврејских задружних друштава. In 1931 over 15,000 members were organized within the Jewisherion societies. Године 1931. у оквиру јеврејских друштава било је организовано преко 15.000 чланова. Јевреји су били посебно активни са следећим производима: дрва, шибице, пиво, дуван, коже, текстил, конзервирана храна (посебно риба), и брашно. Отприлике половина летонских Јевреја бавила се трговином, а огромна већина њих средњом и малом трговином. Око 29% јеврејског становништва било је запослено у индустрији и око 7% у слободним професијама. У владиној управи није било Јевреја. Економска ситуација већине летонских Јевреја постала је тешка. Велики број је изгубио свој економски положај и изгубио средства за живот као резултат владине политике, а већина су је били приморани на ситну трговину, продају и размену разних добара на пијацама половне одјеће у предграђима Риге и провинције градови. Пад њиховог статуса је био због три главна узрока: влада је преузела монопол над трговином житарицама, чиме је уклонила велики број Јевреја из ове гране трговине, а да их није прихватила као плаћене раднике или им омогућила било какву другу врсту запослења; летонске задруге су уживале широку подршку владе и функционисале су у привилегованим условима у поређењу са јеврејским предузећима; а Јевреји су имали потешкоћа да добију кредите. Поред наведеног, јеврејско становништво је било подвргнуто великом порезу.

Јавни и политички живот