Историја Јевреја у Мађарској датира барем периода краљевине Угаарске, а неки записи чак и претходие мађарском освајању Карпатског басена 895. године за више од 600 година. Писани извори доказују да су јеврејске заједнице живеле у средњовековној Угарској краљевини и чак се претпоставља да је неколико делова хетерогених мађарских племена практиковало јудаизам. Јеврејски званичници су служили краљу током владавине Андрије II почетком 13. века. Од друге половине 13. века општа верска толеранција опада и политика Мађарске постаје слична опхођењу према јеврејском становништву у западној Европи.
Мађарски Јевреји су били прилично добро интегрисани у мађарско друштво у време Првог светског рата. До почетка 20. века, заједница је порасла на 5% укупног становништва Мађарске и 23% становништва главног града, Будимпеште. Јевреји су постали истакнути у науци, уметности и бизнису. До 1941. године, преко 17% Јевреја у Будимпешти прешло је у хришћанство.
Антијеврејска политика је постала репресивнија у међуратном периоду јер су мађарски лидери, који су остали посвећени повратку територија изгубљених мировним споразумом (види Тријанонски споразум) из 1920. године, одлучили да се придруже владама Трећег рајха и фашистичке Италије. Почевши од 1938. године, Мађарска је под вођством Миклоша Хортија донела низ антијеврејских мера у складу са немачким Нирнбершким законима. После немачке окупације Мађарске 19. марта 1944, Јевреји из провинција су депортовани у концентрациони логор Аушвиц; између маја и јула те године, тамо је послато 437.000 Јевреја из Мађарске, од којих је већина била погубљена одмах по доласку.
Подаци пописа становништва у Мађарској из 2011. имали су 10.965 људи (0,11%) који су се идентификовали као религиозни Јевреји, од којих се 10.553 (96,2%) изјаснило да су етнички Мађари. Процене мађарске јеврејске популације у 2010. крећу се од 54.000 до више од 130.000 углавном концентрисаних у Будимпешти. У Мађарској постоји много активних синагога, укључујући синагогу у улици Дохањ, највећу синагогу у Европи и другу по величини на свету после храма Еману-Ел у Њујорку.
Рана историја Пре 1095. Није тачно познато када су се Јевреји први пут населили у Мађарској. Према предању, краљ Децебал (владар Дакије 87–106 наше ере) је дозволио Јеврејима који су му помогли у рату против Рима да се населе на његовој територији. Дакија је обухватала део данашње Мађарске као и Румунију и Молдавију и мање области Бугарске, Украјине и Србије. Заробљенике из јеврејско-римских ратова су можда вратиле победничке римске легије које су иначе биле стациониране у провинцији Панонији (Западна Мађарска). Марко Аурелије наредио је пребацивање неких од својих побуњеничких трупа из Сирије у Панонију 175. године. Ове трупе су делимично регрутоване у Антиохији и Хемеси (данашњи Хомс), које су у то време још увек имале значајну јеврејску популацију. Антиохијске трупе су пребачене у Ulcisia Castra у преводу Вучија тврђава (данашњи Сентандреја), док су се хемесијске трупе населиле у Интерцизи (данашњи Дунаујварош).
Према Рафаелу Патаију, камени натписи који се односе на Јевреје пронађени су у Бригетију (данашњи Сењ), Солви (Острогон), Аквинкуму (Будимпешта), Интерцизи (Дунаујварош), Triccinae (Шарвар), Домбовару, Шиклошу, Sopianae (Печуј) и Саварији (Сомбатхељ). Латински натпис, епитаф Септиме Марије, откривен у Шиклошу (јужна Мађарска близу хрватске границе), јасно упућује на њено јеврејство (Јудеја). Плоча из Интерцизе је исписана у име Козмија, шефа царинарнице Спондила, архисинагогуса Јудеорума [поглавара синагоге Јевреја] за време владавине Александра Севера. Године 2008., тим археолога је открио амајлију из 3. века нове ере у облику златног свитка са исписаним речима јеврејске молитве у Фелторону (данашњи Халбтурн, Бургенланд, у Аустрији). (March 13, 2008) Universität Wien: Öffentlichkeitsarbeit und Veranstaltungsmanagement (University of Vienna: Public relations and Event management). Угарска племена су населила територију 650 година касније. У мађарском језику, реч за Јевреја је zsidó, која је преузета из једног од словенских језика.Wiktionary: zsidó
Први историјски документ који се односи на Јевреје у Мађарској је писмо Хасдаја ибн Шапрута, јеврејски државник из Кордобе, који је око 960. године н.е. писао хазарском краљу Јосифу, у коме се каже да су словенски амбасадори обећали да ће предати поруку краљу Славоније, који би то исто уручио Јеврејима који живе у мађарској земљи, који би то, пак, пренели даље. Отприлике у исто време Ибрахим ибн Јакоб каже да су Јевреји отишли из Мађарске у Праг у пословне сврхе. Ништа се не зна о Јеврејима током периода великих везира, осим да су живели у земљи и тамо се бавили трговином.
Краљ Бела I је 1061. године наредио да се пазари одржавају суботом уместо традиционалних недеља (мађарски језик је сачувао претходни обичај, Недеља = , у преводу пазарни дан). У време владавине Ладислава I (1077–1095), Синод у Саболчу 20. маја 1092) донео је декрет (20. маја 1092) да Јеврејима не би требало дозволити да имају хришћанске жене или да држе хришћанске робове. Овај декрет је био објављен у хришћанским земљама Европе од 5. века, а Свети Ладислав га је само увео у Угарску.
Угарски Јевреји су у почетку формирали мала насеља и нису имали учене рабине; али су се строго придржавали свих јеврејских закона и обичаја. Једна традиција повезује причу о Јеврејима из Ратизбона (Регензбург) који су у петак дошли у Мађарску са робом из Русије; код Будима (Офен) или Острогона (Гран) поломио се точак на њиховим колима и док су га поправили и ушли у град, Јевреји су већ излазили из синагоге. Ненамерни прекршиоци Шабата су строго кажњени. Ритуал мађарских Јевреја верно је одражавао савремене немачке обичаје.
1095–1349 Коломан (1095–1116), наследник Светог Ладислава, обновио је декрет из Саболча 1092. године, додајући даље забране запошљавања хришћанских робова. Такође је ограничио Јевреје на градове са епископским седиштем – вероватно да би их ставио под сталним надзором цркве. Убрзо по објављивању ове уредбе у Угарску су дошли крсташи; али их Мађари нису подржавали, а Коломан им се чак успротивио. Разбеснели крсташи су напали неке градове, и ако је веровати Гедалији ибн Јаји, Јевреји су доживела судбину сличну судбини Јевреја у Француској, Немачкој и Бохемији.
Окрутности које су нанете Јеврејима у Бохемији навеле су многе од њих да потраже уточиште у Мађарској. Вероватно је имиграција богатих бохемских Јевреја навела Коломана да убрзо потом регулише комерцијалне и банкарске трансакције између Јевреја и хришћана. Он је, између осталих прописа, одредио да ако је хришћанин позајмио од Јевреја, или Јевреј од хришћанина, и хришћански и јеврејски сведоци морају бити присутни на трансакцији.
Током владавине краља Андрије II (1205–1235) постојали су јеврејски коморници и службеници ковнице, соли и пореза. Племство земље, међутим, навело је краља да у својој златној були (1222), лиши Јевреје ових високих функција. Када је Андреју био потребан новац 1226. године, он је позајмљивао од Јевреја, што је дало разлог за много притужби. Папа Хонорије III га је након тога екскомуницирао, што је трајало све док 1233. није обећао папским амбасадорима под заклетвом да ће спроводити декрете Златне буле усмерене против Јевреја и Сарацена (до тада се папство променило, а папа је сада био Гргур IX); и да ће учинити да се оба народа разликују од хришћана помоћу значака; и забранио Јеврејима и Сараценима да купују или држе хришћанске робове.
Година 1240. била је завршница петог миленијума јеврејске ере. У то време Јевреји су очекивали долазак свог месије. Чинило се да је монголска инвазија 1241. у складу са очекивањима, јер је јеврејска машта очекивала да ће срећни месијански период бити уведен ратом Гога и Магога. Бела IV (1235–1270) је именовао Јеврејина по имену Хенул на дужност дворског коморника (Тека је ову функцију обављао под Андријом II); а Волфел и његови синови Алтман и Никл држали су замак у Комарому са својим залагањима. Бела је Јеврејима поверио и ковницу новца; а хебрејски новчићи из овог периода и данас се налазе у Мађарској. Године 1251. Бела је својим јеврејским поданицима доделио привилегију, која је у суштини била иста као она коју је 1244. дао војвода Фридрих II аустријским Јеврејима, али коју је Бела изменио да би одговарала угарским условима. Ова привилегија је остала на снази све до Мохачке битке (1526).
На синоду у Будиму (1279), одржаном у време владавине угарског краља Ладислава IV (1272–1290), у присуству папског амбасадора Филипа од Ферма, одлучено је да сваки Јеврејин који се појављује у јавности носи на себи на левој страни његове горње одеће комад црвене тканине; да сваком хришћанину који послује са Јеврејем који није тако обележен, или живи у кући или на земљи заједно са било којим Јеврејем, треба одбити пријем на црквене службе; и да хришћанин који повери било какву функцију Јеврејину треба да буде изопштен. Андрија III (1291–1301), последњи краљ династије Арпадовића, у привилегији коју је доделио заједници у Позонијуму (Братислава), објавио је да Јевреји у том граду уживају све слободе грађана.
Протеривање, опозив и прогон (1349–1526) thumb|Православна синагога у Шопрону, Мађарска, датира из 1890-их. thumb|Средњовековни грнчарски артефакти у музеју синагоге Шопрон. Под страним краљевима који су заузели престо Угарске након династије Арпадовића, мађарски Јевреји су претрпели многе прогоне. За време црне смрти (1349), протерани су из земље. Иако су Јевреји одмах поново примљени, поново су били прогањани, и поново их је протерао 1360. краљ Лајош I (1342–1382). Иако је краљ Лајош у почетку показивао толеранцију према Јеврејима током првих година своје владавине, након освајања Босне, током којег је покушавао да натера локално становништво да пређе са "јеретичког" богумилског хришћанства у католичанство, краљ Лајош је покушао да наметне преобраћења и мађарским Јеврејима. Међутим, није успео у покушају да их покатоличи, и протерао их је. Примили су их Александру Добри Молдавски и Дано I Влашки који им је дао посебне комерцијалне привилегије.
Неколико година касније, када је Мађарска била у финансијским проблемима, Јевреји су опозвани. Открили су да је за време њиховог одсуства краљ увео обичај Tödtbriefe, то јест, поништавање једним потезом пера, на захтев поданика или града, белешке и хипотеке Јевреја. Важна канцеларија коју је створио Лајош била је функција "судије свих Јевреја који живе у Угарској," који је биран између достојанственика земље, надора, и благајника, и имао је заменика да му помаже. Његова је дужност била да убира порезе од Јевреја, да штити њихове привилегије и да саслуша њихове жалбе, које су постале све учесталије од владавине Жигмунда Луксембуршког (1387–1437).
Жигмундови наследници: Алберт (1437–1439), Ладислав V Посмрче (1453–1457) и Матија Корвин (1458–1490) такође су потврдили привилегију Беле IV. Матија је створио канцеларију јеврејског префекта у Мађарској. Период након Матијине смрти био је тежак за мађарске Јевреје. Једва да је сахрањен, када су људи на њих насрнули, запленили им имовину, одбили да плате дугове и уопште их прогонили. Претендент на престо Јанош Корвин, Матијин ванбрачни син, протерао их је из Тате, а краљ Владислав II (1490–1516), који је увек имао потребу за новцем, увео им је велике порезе. Током његове владавине, Јевреји су први пут спаљивани на ломачама, многи су погубљени у Трнави 1494. године, под сумњом за ритуална убиства.
Мађарски Јевреји су се коначно обратили немачком цару Максимилијану за заштиту. Поводом венчања Лајоша II и надвојвоткиње Марије (1512), цар је, уз сагласност Владислава, узео под заштиту префекта Јакова Мендела Будимског, заједно са његовом породицом и свим осталим угарским Јеврејима, и дао им сва права која су уживали остали његови поданици. Под Владиславовим наследником, Лајошем II (1516–1526), прогон Јевреја је био уобичајена појава. Горка осећања према њима делимично су била појачана чињеницом да је крштени Јеврејин Емерих Серенчеш, заменик благајника, проневерио јавна средства.