десно|мини|300x300пиксел|Ирачки Курди који беже у Турску у априлу 1991, током Заливског рата Избеглице из Ирака су ирачки држављани који су побегли из Ирака због рата или прогона. Током протеклих 30 година, све је већи број избеглица које беже из Ирака и насељавају се широм света, а врхунац је недавно био последњи рат у Ираку. Подстакнут низом сукоба, укључујући курдске побуне током иранско-ирачког рата (1980. до 1988.), ирачку инвазију на Кувајт (1990.) и Заливски рат (1991.), накнадне санкције против Ирака, и кулминирајући насиљем током и након инвазије и окупације Ирака коју предводе Американци, милиони су били присиљени због несигурности да напусте своје домове у Ираку. Као и већина избеглица широм света, ирачке избеглице су се населиле у урбаним срединама у другим земљама, а не у избегличким камповима. Процењује се да је у априлу 2007. било преко четири милиона ирачких избеглица широм света, укључујући 1,9 милиона у Ираку, 2 милиона у суседним земљама Блиског истока и око 200.000 у земљама ван Блиског истока. Високи комесар Уједињених нација за избеглице (УНХЦР) предводио је хуманитарне напоре за ирачке избеглице. Расељено расељење Ирака од неколико милиона било је највеће на Блиском истоку у то време, а било је чак и веће од броја Палестинаца који су расељени 1948. током стварања државе Израел.
Разлози избеглиштва
Рат у Персијском заливу Дана 2. августа 1990. Ирак је извршио инвазију на Кувајт. Заливски рат који је уследио 1991. произвео је скоро три милиона избеглица, од којих су многе из Ирака. Скоро сви су напустили Ирак и Кувајт пре почетка рата или након што је Пустињска олуја завршена. Највеће групе биле су Курди и Шиити који су бежали од Садама Хусеина након неуспелог устанка, као и Палестинци. Палестинци су били друга највећа група коју је рат искоријенио, а 300.000 их је пресељено у Јордан. Ирачких арапских избеглица је био мањи број, свега око 37.000, углавном шиита који су се преселили у Саудијску Арабију. Око 100.000 Ирачана је побегло у Јордан и Сирију.
Шиити чине 55% ирачког становништва, али су сунитски Арапи искључени из владе. Постојала је побуна шиита у марту 1991. Садам Хусеин је средином марта повратио контролу над шиитима који су доминирали на југу, а његов рођак Али Хасан Маџид је спроводио јавна погубљења, бомбардовао градске центре и уништавао куће и џамије. 200.000 људи умрло је на југу између марта и септембра 1991. од насиља. Године 2003. у Ирану је било 530.000 ирачких избеглица, углавном Арапа шиита.
1,85 милиона Курда побегло је на границе Турске и Ирана. За разлику од шиита, Курди су имали признато политичко вођство — Патриотску унију Курдистана (ПУК) и Курдистанску демократску партију (КДП) које су преузеле контролу над северним Ираком. Као резултат овог формалног политичког вођства, револуција на курдском северу била је много мање насилна него на шиитском југу, и произвела је релативно мало избеглица и интерно расељених лица (ИРЛ).
Крајем марта 1991. Бушова администрација дала је ирачкој влади дозволу да користи хеликоптере против Курда. Они су коришћени за терорисање курдског становништва. Око 450.000 Курда побегло је у планине које се граниче са Турском и Ираном, а Хусеинова влада је до 3. априла 1991. поново преузела контролу над главним курдским градовима . Турска је одбила да допусти Курдима улазак у земљу, али је медијска пажња привукла велику пажњу избегличкој популацији. Курди на иранској граници били су изолованији и добили су мање медијске пажње, али је Иран прихватио неке групе избеглица и физички услови су били мање тешки него на турској граници.
Као одговор на ову хуманитарну кризу, 8. априла 1991. УН су се сложиле да успоставе сигурно уточиште у северном Ираку. У том циљу, два дана касније САД и њени савезници успоставили су северну зону забране летова. Ово је било у вези са веома успешном британском иницијативом Оператион Провиде Цомфорт.
Као одговор на хуманитарну кризу, САД су покушале да стационирају ненаоружане хуманитарне раднике у северном Ираку, али су Курди одбили да се врате. САД, Велика Британија, Француска, Холандија и Турска су тада створиле сигурну зону између градова Амадија, Дихок и Закхо и искључиле ирачку војску и полицију из тог подручја. У близини Закха, америчка војска је изградила шаторски град за држање избеглица, али није био у великој мери коришћен. Курди су се на крају преселили у безбедну зону.
Дана 15. фебруара 1991. председник Џорџ Х.В. Буш позвао је ирачки народ да свргне Садама Хусеина, што се догодило тек 2003. године под управом његовог сина, председника Џорџа В. Буша, и подстакао недавни рат у Ираку.
Рат у Ираку (2003–2011) и грађански рат (2006–2008) Број избеглица из Ирака се повећао од инвазије на Ирак предвођене САД у марту 2003. Након што је Садам Хусеин пао 2003. године, преко 30.000 избеглица вратило се кући у року од две године. Али до 2006. поново су бежали због секташког насиља које је кулминирало бомбашким нападом на џамију ал-Аскари у фебруару 2006. Америчка окупација и етнички сукоб међу Ирачанима окончали су мањинску сунитску управу и омогућили шиитској већини да поврати контролу, што је забринуло ирачке сунитске суседе, укључујући Саудијску Арабију. Терористичке организације попут Ал Каиде искористиле су хаос и насиље да успоставе присуство у Ираку.
До 16. фебруара 2007. године, Антонио Гутерес, Високи комесар Уједињених нација за избеглице, рекао је да је број спољних избеглица које су бежале од рата достигао 2 милиона и да се у Ираку процењује да има 1,7 милиона интерно расељених лица.Interview with António Guterres, the United Nations high commissioner for refugees, February 16, 2007, Weekend Edition-Saturday, Millions Leave Home in Iraqi Refugee Crisis UN warns of five million Iraqi refugees Промет избеглица из земље је повећан од заоштравања грађанског рата.
Чак 110.000 Ирачана могло би бити на мети као колаборационисти због њиховог рада за коалиционе снаге. Чланак од 25. маја 2007. наводи да је у протеклих седам месеци само 69 људи из Ирака добило статус избеглице у Сједињеним Државама."Iraq refugees find no refuge in America." By Ann McFeatters. Seattle Post-Intelligencer. May 25, 2007. Верује се да је око 40 одсто ирачке средње класе побегло. Већина бежи од систематског прогона и нема жељу да се врати.
Интерно расељени Ирачани Такође постоји значајан број интерно расељених лица (ИРЛ) у Ираку. Од априла 2017. Међународна организација за миграције процијенила је да је у земљи расељено око 3 милиона Ирачана. Недавни статистички подаци Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице (УНХЦР) наводе да од 2019. године у Ираку има 2 милиона интерно расељених избеглица. Како се битка за преузимање подручја од ИСИС-а наставља, хиљаде Ирачана се расељава свакодневно. Многа интерно расељена лица се суочавају са тешким условима, а због сталне нестабилности и недостатка ресурса је мало вероватно да ће моћи да се врате кући у наредним месецима.
Крајем јула 2007. Координациони комитет НВО у Ираку (НЦЦИ) и Oxfam International објавили су извештај „Упон у хуманитарни изазов у Ираку “, у којем се наводи да је једној трећини становништва потребна помоћ. НЦЦИ је савез приближно 80 међународних невладиних организација и 200 ирачких НВО, формиран у Багдаду 2003. године. Извештај, заснован на истраживању цивилног становништва у земљи, открио је да 70 одсто ирачког становништва нема одговарајући приступ водоснабдевању. Само 20 одсто становништва има одговарајуће санитарне услове, а 30 одсто деце има неухрањеност. Око 92 одсто деце има проблема са учењем. Ове бројке представљају оштар пораст од 2003.Rising to the Humanitarian Challenge in Iraq, NGO Coordinating Committee in Iraq and Oxfam International, July 30, 2007 http://news.bbc.co.uk/2/shared/bsp/hi/pdfs/18_07_07_oxfam_iraq.pdf Постоји потреба да се обратимо старијој популацији, популацији са инвалидитетом и породицама у неповољном положају кроз физичку, менталну и социјалну подршку како би им се помогло да се врате у Ирак када се рат заврши и услови стабилизују.
Земље домаћини Ирачке избеглице су углавном побегле у урбане центре широм региона, а не у избегличке кампове. Отприлике 2 милиона ирачких избеглица живи у земљама које су суседне Ираку , а 95% њих и даље живи на Блиском истоку – иако су друге нације у Европи почеле да прихватају ирачке избеглице. Избеглицама и њиховој деци је тешко да стекну правни статус у некој блискоисточној земљи јер се третирају као привремени „гости“, а не као „избеглице“. Тренутне регионалне земље домаћини укључују Сирију, Јордан, Египат, Либан, Кувајт, Иран, мали број у Ираку, земљама Залива и Турској. Конвенцију УНХЦР-а о избеглицама потписали су само Египат и Турска, и то уз велика ограничења и ограничену ефективну заштиту.
Израел Након Фархуда из 1941. године, многе јеврејске избеглице су тражиле начине да избегну насиље у Краљевини Ираку, која је постала независна држава 1932. године. Након независности Израела 1948. године, постало је илегално да Ирачани емигрирају у Израел. У периоду 1951-1952, израелска влада је тајно организовала операцију Езра и Немија, током које је спасена скоро цела јеврејска заједница, која је првобитно смештена у привремене избегличке кампове у Израелу.
Јордан Предратни односи Јордана и Ирака били су позитивни, посебно економски. До 2009. Јордан је примио око 700.000 ирачких избеглица од почетка рата, што је висок проценат за земљу од само 6 милиона. До краја 2005. Ирачанима је било дозвољено да уђу у Јордан и могли су да се региструју као гости на 3–6 месеци без дозволе за рад. Обнова је постала тежа након 2005. године када су ирачки терористи повезани са Ал Каидом бомбардовали хотел у Јордану, а број нерегистрованих Ирачана се повећао. Јордан је 2006. искључио самце и дечаке између 17 и 35 година од уласка, а затим је захтевао да сви Ирачани покажу новоиздате пасоше. У фебруару 2008, јорданска влада је почела да захтева од ирачких избеглица да поднесу захтев за јорданску визу у Ираку, а не на јорданској граници. Само Ирачани који су могли да инвестирају у јорданске послове или који су запослени у областима од националног интереса могли су да добију дугорочни статус и добију годишње дозволе боравка, траже запослење у одређеним областима, шаљу своју децу у школе и приступе јавним услугама.
У главном граду Јордана, Аману, становништво криви Ирачане за повећање трошкова становања и инфлацију. Здравствене установе су бесплатне у Јордану без обзира на правни статус, али установе у ирачким четвртима су преоптерећене и многи Ирачани се плаше да ће бити идентификовани као недокументовани. Поред тога, водна инфраструктура у Јордану је неадекватна да подржи велики прилив избеглица. Међународни апел УНХЦР-УНИЦЕФ-а да се подржи образовање ирачке деце у Јордану, Сирији, Египту и Либану даће Јордану 80 милиона долара да прими 50.000 ирачке деце у државне школе. Већина избеглица у Јордану немају правни статус и остају скривене због страха од депортације, што отежава напоре у пружању помоћи.
Сирија мини|250x250пиксел|Ирачке избеглице у Сирији Сирија је историјски нудила помоћ ирачким избеглицама. Почетком 2007. УНХЦР је проценио да је број ирачких избеглица у Сирији био преко 1,2 милиона. 80–90% ирачке избегличке популације живи у главном граду Дамаску. Разлог за његову велику избегличку популацију може се приписати не само географији. Сирија је до 2007. водила политику отворених врата Ирачанима који беже из ратом разорене земље.
Многи Ирачани у Сирији живе у сиромаштву, а процењује се да је око 50.000 ирачких девојака и жена, од којих су многе удовице, приморане на проституцију само да би преживеле.Iraqi refugees forced into prostitution Према УНХЦР-у, око 27 одсто ирачких избегличких породица у Сирији је без храниоца.