Прво бугарско царство (стсл. -{ц︢рьство бл︢гарское}-; ) или Прва бугарска држава (), такође позната и као Дунавска Бугарска () ради разликовања од Поволшке Бугарске, била је раносредњовековна држава коју су крајем 7. века основали Стари Бугари у областима око доњег тока реке Дунава. Прабугарским покоравањем тамошњих и околних Јужних Словена и Влаха, створен је првобитни Бугарски канат.
У време првих византијско-бугарских ратова, који су вођени током 8. и 9. века, бугарска власт се постепено ширила према суседним византијским и јужнословенским областима. За време владавине кнеза Бориса I (852-889) извршено је покрштавање Бугарске и стварање Бугарске православне цркве. У међувремену, Стари Бугари су постепено напустили свој прабугарски језик, прихвативши језик и обичаје покореног словенског становништва. Држава је највиши успон досегла за време владавине Симеона I (893-927), који је стекао и царску титулу, чиме је Бугарска постала царство. Држава је пропала током тројног Бугарско-византијско-руског рата (970-971), када је потпала под власт Византије.
Након устанка који је избио 976. године, византијска власт је протерана из многих јужнословенских области, након чега је створено Самуилово царство, које је настало на традицијама Симеонове бугарске државе. Византијским освајањем Самуилове државе 1018. године, на тим подручјима је поново успостављена византијска власт.
Настанак мини|лево|Бугарска крајем 7. века У време позног Римског царства, територија данашње Бугарске била је подељена у неколико провинција: Доња Скитија, Мезија (Доња и Горња), Тракија, Македонија, Дакија, Дарданија. Ова територија била је насељена романизованим Гетима и хеленизованим Трачанима. Неколико узастопних таласа словенских миграција током 6. и почетком 7. века доводе скоро до потпуне словенизације ове области. Прабугари су се на ове просторе доселили из Западног туркијског каганата. Између 630. и 635. године је кан Кубрат успео да уједини главна прабугарска племена стварајући моћну конфедерацију, у науци познатој под називом Стара Велика Бугарска. Под налетом Хазара, конфедерација се распала 668. године. Следећих дванаест година Прабугари нису били уједињени. Кан Аспарух је, након победе на Византијом код Онгала (680), формирао Прво бугарско царство. Следеће године ју је Византија признала као независну државу.Мутафчиев, П. Гюзелев. В, История на българския народ 681-1323. Българска Академия на науките.
Учвршћивање Бугарске на Балкану Након битке код Онгала, Византинци су присиљени на понижавајући мировни споразум којим су прихватили формирање независног царства на својој територији. Сем тога, обавезали су се и на плаћање годишњег данка. Истовремено Бугари настављају рат са Хазарима. Године 700. Аспарух је страдао у борби против Хазара, а Бугарско царство губи територије источно од Дњестра. Аспаруха је наследио кан Тервел. Тервел је свргнутом Јустинијану II помогао да се домогне византијског престола 705. године.Pauli Historia Langobardorum VI.31, MGH SS rer Lang I. За узврат, Тервел је добио подручје Загоре и северне Тракије. Била је то прва бугарска експанзија јужно од планине Балкан. Међутим, Јустинијан је три године касније покушао да му одузме ове територије, али је поражен у бици код Анхијала. Године 716. склопљен је споразум између две државе. Тервел је приликом арапске опсаде Цариграда (717—718) послао византијском цару помоћ од 50.000 војника. Бугари су у одлучујућој бици масакрирали око 30.000 Арапа. Тервела су савременици прогласили спаситељем Европе.
Криза мини|Крум Бугарски Смрћу кана Севара, последњег изданка династије Дуло (753), наступа дуготрајна политичка криза у Бугарској. Млада земља била је на ивици уништења. За само петнаест година се на престолу измењало петнаест канова. Ниједан од њих није умро природном смрћу. Међу аристократијом је дошло до расцепа. Једна страна је била за рат са Византијом, а друга се залагала за мир. Неприлике у Царству је покушао да искористи византијски цар Константин V (745—775) који је током своје владавине покренуо девет кампања против Бугарске. Године 763. наноси пораз Бугарима код Анхијала, али Византинци нису могли да напредују ка северу. Бугари 792. године односе победу у бици код Маркелија. Битком код Маркелија окончана је криза у Бугарској.
Експанзија мини|Европа 814. године, територија Бугарске означена жутом бојом Током владавине кана Крума (803—814) Бугарска је доживела велики успон. Држава је проширена на југ и на северозапад заузимајући територије између средњег Дунава и Молдавије. Године 809. припојена јој је Софија.Classen, J. (ed.) (1841) Theophanes Chronographia, Corpus Scriptorum Historiæ Byzantinæ (Bonn) ("Theophanes") Vol, I, 6301/802. , а 813. и Хадријанопољ. Између 804. и 806. године је елиминисан Аварски каганат, а граница са Франачком утврђена је на средњем току Дунава. Велика византијска војска поражена је 811. године у бици код Плиске. У бици је страдао и сам византијски цар Нићифор I, а његову лобању Крум је користио као посуду за пићеMartindale, J. R. Prosopography of the Byzantine Empire I: (641—867), 2001. Крум је потом заратио у Тракији наносећи Византинцима пораз у бици код ВерсиникијеScriptor incertus. . Након победе код Версиникије, Крум је око 10.000 својих војника населио у "Бугарску преко Дунава".Scriptor incer.. Крум је намеравао да нападне сам Цариград, али га је у томе спречила изненадна смрт. Крумов наследник Омуртак склопио је тридесетогодишњи мир са Византијом. Током краткотрајне владавине кана Маламира (831—836), Бугарској је прикључен Пловдив. Под Маламировим наследником Пресијаном (836—852), Бугари освајају већи део Македоније. Границе Бугарске досезале су до Јадранског и Егејског мора. У периоду од 839. до 842. године Бугари ратују и против Срба, али без икаквог успеха.Bekker, Constantini Porphyrogeniti De Thematibus et De Administrando Imperio, Corpus Scriptorum Historiæ Byzantinæ, 1st ed., Bonn.
Владавина Бориса I
Борис I (852—889) је своју владавину отпочео у временима тешким за Бугарску. Током првих десет година своје владавине, Борис се борио против Византије, Источне Франачке, Великоморавске кнежевине, Хрвата и Срба.Konstantinos Porphyrogenitos De Administrando Imperio 32. Земљотрес из 863. године условио је лоше приносе и изазвао глад у целој земљи. Године 864. византијски цар Михаило III напада Бугарску због сумње да је Борис желео прихватити хришћанске обичаје у складу са западним учењем. Борис је настојао да одржи мир те је Византији предао неке територије у Македонији и прихватио хришћанство из Цариграда, а не из Рима. Септембра 865. године Борис је крштен. Кум му је био византијски цар те је своме имену додао и његово — Борис-Михаило.Georgius Monachus Continuatus, Logomete Паганска титула кана замењена је титулом кнеза.
Борис I је настојао да се избори за самосталност бугарске цркве. Када га је цариградски патријарх Фотије I одбио, он је послао делегацију римском папи Николи I уз 115 питања о томе како треба водити обреде по западним обичајима.Johannes VIII Papa. Epistolae. Anastasius Bibliothecarius. стр. 1373—4 Међутим, Никола и његов наследник Хадријан II такође су одбијали да бугарску цркву прогласе независном. Године 870. на Цариградском сабору, бугарска црква је стекла аутономију под врховном јурисдикцијом патријарха у Цариграду, а потом је 880. године на наредном Цариградском сабору добила и аутокефалност. Крајем 9. века, Бугарска црква је прихватила старословенски као литургијски и књижевни језик.
Настанак словенског писма
мини|Борис упознаје ученике Ћирила и Методија Иако се бугарски кнез успео изборити за аутокефалност бугарске цркве, хришћанске књиге биле су и даље на грчком језику. Између 860. и 863. године, византијски монаси грчког порекла, свети Ћирило и Методије, створили су глагољицу, прву словенску азбуку, по налогу византијског цара Михаила који је настојао да Великоморавску кнежевину учини православном државом. Међутим, ови покушаји су пропали, а 886. године њихови ученици, Климент и Наум Охридски, који су протерани из Великоморавске кнежевине, долазе у Бугарску где их је срдачно дочекао кнез Бориса. Климент је послат у ОхридVita S. démentis у југозападној Бугарској где је подучавао 3500 ученика између 886. и 893. године. Наум је основао књижевну школу у главном граду Плиски, а касније се преселио у Преслав. На Преславском сабору из 893. године, бугарска црква усвојила је старословенски језик као један од службених језика цркве. Почетком 10. века, у Преславској књижевној школи настаје ћирилично писмо.
Владавина Симеона I
мини|Бугарска на врхунцу територијалног проширења, владавина цара Симеона thumb|Цар Симеон пред капијама Цариграда Крајем 9. и почетком 10. века, бугарска држава проширена је до Епира и Тесалије на југу, до Босне на западу, а контролисала је делове данашње Румуније и Источне Мађарске на северу. Српска држава је настала средином 9. века као одговор на бугарску експанзију до Западне Мораве. Балансирајући између Бугарске и Византије, српски владари су успешно избегли неколико бугарских инвазија све до 924. године када ју је подредио гроф Софије, Мармаис (Српско-бугарски ратови). У време владавине Симеона I, бугарска држава достигла је свој врхунац територијалног проширења.Енциклопедия България, Академично издателство "Марин Дринов", 1988 Симеон је током своје владавине водио више ратова против Византијског царства са циљем да освоји сам Цариград. Граница Првог бугарског царства на југу простирала се до Атике. Симеон је узео титулу "Император (цар) Бугара и Грка". Титулу му је признао папа, али не и византијски цар и патријарх.
Између 894. и 896. године Симеон је победио Византинце и њихове савезнике Мађаре у "Трговинском рату". Византијски цар Лав VI је 894. године донео одлуку да бугарским трговцима забрани приступ у Цариград. Преусмерио их је у Солун где су били изложени вишим порезима. Ову одлуку Симеон је искористио као повод за избијање рата.Delev, Bǎlgarskata dǎržava pri car Simeon.. Одлучујућа битка вођена је код БугарофигонаЗлатарски, История на Първото българско царство, . Симеон односи победу након чега је закључен мир. Мир је, међутим, често кршио сам СимеонЗлатарски, История на Първото българско царство, . Године 904. освојио је Солун кога су претходно опљачкали Арапи. Вратио га је Византији тек када је Бугарска добила све македонске територије насељене словенским становништвом и 20 тврђава у Албанији, укључујући и ДрачБакалов, История на България, "Симеон І Велики". Након смрти византијског цара Александра (913), Симеон напада византијску Тракију, али пристаје да обустави напад у замену за признавање његове царске титуле и удајом његове кћери за Константина VII, будућег цара, а он сам постане регент малолетног Константина. Међутим, царева мајка, Зоја, одбија Симеонову победу те је рат настављен. Одлучујућа битка вођена је 20. августа 917. године код Анхијала. Битка код Анхијала једна је од највећих у средњем векуDimitrov, Bulgaria: illustrated history.. Византинци су претрпели један од својих највећих пораза. На бојном пољу оставили су 62.000 људиBakalov, Georgi. Том 5 от История на българите: Военна история на българите от древността до наши дни. . Остатак непријатељске војске Симеон је поразио код Катасиртаија.. Освајање самог Цариграда спасио је напад Срба на западну Бугарску. Срби су поражени, али је њихов напад омогућио адмиралу (касније и цару) Роману Лакапину да припреми одбрану града. У наредној деценији, Бугари овладавају целим Балканским полуострвом изузев Цариграда и Пелопонеза. Ширење ка Хрватској зауставио је краљ Томислав I у одсудној бици која је вођена 926. годинеBakalov, Istorija na Bǎlgarija, "Simeon I Veliki"
Опадање