Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије (скраћено: УСАОЈ; , ) био је масовна омладинска друштвено-политичка организација која је радила на окупљању и организовању омладине Југославије и њиховом укључивању у Народноослободилачки покрет (НОП), у циљу ефикасније борбе против окупатора, као и политичког и просветног уздизања младих.
Основан је у току Народноослободилачког рата (НОР) 27. децембра 1942. у Бихаћу, када је ујединио све до тада постојеће антифашистичке омладинске организације. Представљо је јединствену омладинску организацију, која је окупљала и деловала међу омладином, а у њеном саставу био је и Савез пионира Југославије, основан истовремено када и УСАОЈ. На територији Словеније деловао је под називом Савез словеначке омладине (), а у Македонији под називом Народноослободилачки омладински савез Македоније (). Руководећу улогу у раду УСАОЈ имао је Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) који је развијао политичко јединство и револуционарну свест широких омладинских маса. Уз Антифашистички фронт жена (АФЖ), био је један од најважнијих фактора у оквиру Народноослободилачког покрета, као и борби за његово омасовљење и ангажовање свих друштвених група у борбу за ослобођење. Активности УСАОЈ концентрисане су на организовање омладине и њено активно прикључивање јединицама Народноослободилачке војске (НОВЈ), као и деловање у позадини помажући помоћ органима народне власти, организовању омладинских радних акција, развијању братства и јединства међу младима, културно-просветном уздизању младих и др.
Након ослобођења Југославије, омладина се активно укључила у послове обнове и изградње земље, спровођења првог петогодишњег плана, а омладински полет и стваралаштво снажно су испољени и у областима економског, политичког и културног живота. УСАОЈ се после ослобођења знатно омасовио и организационо и идејно-политички оформио у јединствену омладинску организацију, па је у складу са тим на Трећем конгресу, одржаном маја 1946. у Загребу променио назив у Народна омладина Југославије (НОЈ). Одлукама Петог конгреса КПЈ, одржан је 15. децембра 1948. заједнички Конгрес СКОЈ и НОЈ на коме је донета резолуција о спајању ове две организације у јединствену Народну омладину Југославије. У току постојања одржана су три конгреса УСАОЈ, а његови председници били су Иво Лола Рибар, Стане Кавчич и Ратко Дугоњић.
Омладина Југославије дала је велики допринос победи у Народноослободилачком рату, а у редовима партизанских јединица борило се више стотина хиљада младих, од чега је њих преко 100.000 погинуло. До маја 1946. за ратне заслуге одликовано је преко 70.000 омладинаца, који су у току рата извели безбројне примере јунаштва. Највећи број од укупно 1.322 народних хероја Југославије били су омладинци, а њих 82 били су млађи од 18 година. Око 85% носилаца Партизанске споменице 1941. били су такође омладинци, као и 90% носилаца Ордена за храброст. У току рата УСАОЈ је израстао у масовну организацију антифашистичке омладине која је крајем 1944. имала око 827.000, а у првој половини 1945. око 1.500.000 чланова. За велики допринос омладине у рату Уједињени савез антифашистичке омладине је 18. новембра 1944. одликован Орденом народног ослобођења.
Револуционарна активност омладине Од оснивања априла 1919. Комунистичка партија Југославије (КПЈ) усмеравала је своју пажњу на тада маргинализоване друштвене групе, пре свега на жене и омладину. Иако је радничка омладина представљала окосницу социјалдемократских странака на подручју Југославије, она није имала сопствену политичку организацију. Након победе Октобарске револуције у Русији, 1917. и завршетка Првог светског рата, 1918. дошло је до пораста револуционарне акције, нарочито код радничке омладине, која је под утицајем Конгреса уједињења, на коме је уједињењем свих радничких и социјалдемократских странака створена јединствена Социјалистичка радничка партија, донела одлуку о уједињавању свих социјалистичких и комунистичких омладинских клубова, као и локалних удружења у јединствени Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), чија је Оснивачка конференцији одржана у Загребу 10. октобра 1919. године.
мини|Обућар комсомолац, рад белоруског сликара Јехуда Пена из 1925. Својим првим прогласима, ставовима омладинског листа Црвена застава, практичним деловањем организација, као и документима свог Првог конгреса, одржаног у Београду од 10. до 14. јуна 1920, СКОЈ је као члан Комунистичке омладинске интернационале (КОИ), пошао путем револуционарне борбе за остваривање циљева класне борбе пролетеријата. Као „помоћнику” Комунистичке партије, забрањено му је легално деловање, доношењем Обзнане и Закона о заштити државе, услед чега је прешао на илегално деловање и борбу против владајућег режима Краљевине СХС. Одлукама Другог (1923), а нарочито Трећег конгреса (1926), као и оним донетим у међувремену на земаљским конференцијама и пленумима Централног комитета СКОЈ, даљи рад руководства и чланства илегалних скојевских организација усмерен је на тактику комбиновања илегалних са легалним облицима рада, усавршавањем илегалне организације, уз истовремено коришћење легалних упоришта у постојећим или стварање нових културно-просветних, политичких и нарочито спортских организација. Тако је СКОЈ продирао у радничке синдикате, спортска и културна друштва, ђачке дружине и студентска удружења, а у периоду од 1922. до 1924. обједињавао је легално деловање левичарских омладинских организација у Савезу радничке омладине Југославије (СРОЈ), који је био под руководством СКОЈ. У овом периоду изадавни су омладински раднички листови — Млади радник, Омладинска борба, Искра, Пролетерска омладина и др. Након непуне две године рада, који је био ометан честим полицијским забранама, СРОЈ је коначно забрањен јула 1924. године.
Развој Савеза комунистичке омладине, подвргнутог сталним полицијским прогонима, отежавале су и фракцијске борбе у КПЈ, које су се одражавале и на руководство СКОЈ. Недовољна помоћ од стране КПЈ, као и њена премала пажња на рад са омладином, ускост организационих форми и секташки принципи, који су били карактеристични за организације у оквиру Комунистичке омладинске интернационале, које су претворене у „партије младих”, довели су до слабости у организационом развоју СКОЈ, па је он дуго година био је затворена, малобројна организација која је варирала до пар стотина до три хиљаде чланова. Упркос илегалним условима деловања издавао је листове Млади бољшевик и Млади лењинист. У време Шестојануарске диктатуре, од 1929. до 1931, Савез комунистичке омладине је заједно са Комунистичком партијом, поднео најтеже ударце прогона владајућег режима. Велики број његових руководилаца и припадника био је убијен или отеран на робију, а већина организација разбијена. Поред осталих, током диктатуре страдала су седморица секретара Централног комитета СКОЈ — Златко Шнајдер, Паја Маргановић, Мијо Орешки, Јанко Мишић, Перо Поповић, Јосип Колумбо и Јосип Дебељак.
Комунистичка партија и Савез комунистичке омладине активно су радили на укључивању ширих народних маса, као и напредне студентске омладине, у борбу против режима Краљевине Југославије. Укључивањем својих чланова у рад стручних удружења, културних и економских организација, они су предводили масовне акције против режима и одбране аутономије универзитета, као и за економска и политичка права и интересе студената. Активношћу студената-комуниста, акционо јединство студената прерасло је у политичко, добијајући разне организационе облике, кроз стручна и културна, завичајна и покрајинска студентска удружења, акционе одборе и друго. Генерални студентски штрајк, априла 1936. током кога је погинуо студент Жарко Мариновић, показао је акционо јединство студентске омладине, а две године касније, на конгресу 30 удружења студената Универзитета у Београду, створена је Уједињена студентска омладина, што је био резултат дугогодишње борбе студената-комуниста за јединство младе генерације.
мини|лево|Иво Лола Рибар секретар ЦК СКОЈ 1937—1943. и члан Политбироа ЦК КПЈ Процес учвршћивања и консолидације СКОЈ био је привремено ометен покушајем његовог распуштања као самосталне организације, које је 1936. покушало руководство КПЈ предвођено Миланом Горкићем, а у циљу спровођења одлука Шестог конгреса Коминтерне о реорганизацији комунистичких омладина и стварања јединствених широких легалних омладинских организација, по угледу на Народни фронт. Мерама новог руководства КПЈ и генералног секретара Јосипа Броза Тита, који је 1937. на чело Омладинске комисије при Централном комитету КПЈ поставио Иву Лолу Рибара, упоредо са сређивањем и јачањем организација КПЈ, у периоду 1937—1938. постигнуто је обнављање и реорганизовање СКОЈ, чиме је отпочео период успона револуционарног омладинског покрета. Уз сталну помоћ и под руководством КПЈ, СКОЈ је на широкој платформи борбе против фашизма и рата, за демократију и одбрану независности земље и боље радне и животне услове младих, упркос све већем прогону од стране полиције, успео да кроз уједињавање снага свих слојева југословенске младе генерације и омладине разних идеолошких опредељења, ради на стварању јединственог омладинског покрета.
Чланови СКОЈ преузимали су руководеће позиције у масовним омладинским организацијама, чиме су свакодневно кординисали борбу омладинских маса против владајућег режима. Преузели су и издавали многе омладинске новине, попут листова: Глас омладине, Младост, Млада култура, Студент, Словенска младина, Зора, Нови средњошколац и друге. На Шестој земаљској конференцији СКОЈ, одржаној септембра 1940. у Загребу, изабран је нови Централни комитет СКОЈ чији су чланови били — Вељко Влаховић, Јожа Влаховић, Иван Делгало, Ратко Дугоњић, Ђорђе Зличић, Илија Јакимовски, Неда Маровић, Ратко Митровић, Јован Стојсављевић, Мира Светина, Будо Томовић, Слободан Шкеровић, Мика Шпиљак и секретар Иво Лола Рибар. У време Шесте конференције СКОЈ је имао око 17.800 чланова, али је услед масовног пријема младих током 1940. порастао на 30.600 чланова.
Поред борбе за животне интересе, револуционарна омладина је у духу пролетарског интернационализма развијала осећање солидарности са борбом других народа и омладине — популисани су победа тековина Велике октобарске социјалистичке револуције и успеси Совјетског Савеза, као прве земље социјализма; вођена је борба против растућег фашизма и десних идеологија, пропагирањем борбе шпанских левичара и интернационалних добровољаца у Шпанском грађанском рату (1936—1939), међу којима је било и око 1.700 добровољаца из Југославије, као и заговарањем одбране Чехословачке (1938), за шта је изразило спремност више хиљада младих доборовољаца. СКОЈ се идејно и организационо повезао са комунистичком и осталом демократском омладином других земаља, а његови представници су уочи почетка Другог светског рата учествовали на међународним омладинским и студентским скуповима у Бриселу, Женеви, Паризу и Њујорку.
Стварање организације Након окупације Југославије, априла 1941. Комунистичка партија Југославије (КПЈ) почела је припреме за оружани устанак против окупатора. У раду на организацији устанка, главну базу Народноослободилачког покрета (НОП) чинила је углавном омладина. Савез комунистичке омладине, са око 30.000 чланова, успео је већ на самом почетку окупације да ширењем свог утицаја на радничку, сеоску, средњошколску и студентску омладину створи базу антифашистичке омладине, која је била усмерена на борбу против окупатора. У циљу ангажовање омладине у борби, већ у лето 1941. почели су се широм земље стварати савези антифашистичке омладине, чији су први организациони облици били основне организације и одбори у селима, општинама, срезовима и окрузима, који су касније уједињавани у покрајинске савезе. Због различитог темпа устанка, развој омладинских антифашистичких организација није био исти у свим крајевима Југославије.
мини|Борци омладинске чете у Дивоселу, код Госпића, у пролеће 1942.