Ернст Јулијус Гинтер Рем (; Минхен, 28. новембар 1887 — Минхен, 1. јул 1934) био је немачки војни официр и рани члан Нацистичке партије. Као један од чланова њене претходнице, Немачке радничке партије, био је близак пријатељ и рани савезник Адолфа Хитлера. Рем је играо незаменљиву улогу у раним годинама Нацистичке партије док је користио своје везе из Првог светског рата да развије Штурмабтајлунг (СА), милицију Нацистичке партије, чији је суоснивач. Рем је на крају постао вођа СА и водио је кампању политичког насиља током успона нациста на власт. Његов однос са Хитлером почео је да се погоршава када су нацисти преузели власт у Немачкој 1933. године. Како је нацистичка влада почела да се обезбеђује, напетост између Хитлера и Рема је ескалирала. Током 1933, Рем је покушавао да добије више моћи за СА, што је немачка војска видела као растућу претњу њиховом положају. Хитлер је евентуално Рема почео да гледа као потенцијалног ривала и одлучио је да га елиминише. Рем је погубљен од стране СС-а 1934. током Ноћи дугих ножева.
Рани живот и образовање Ернст Рем је рођен 1887. у Минхену, у Баварској, у Немачком царству, као најмлађи од троје деце — имао је старију сестру и брата — Емилију и Јулијуса Рема. Његов отац Јулије, железнички службеник, описан је као строг, али када је схватио да његов син боље реагује без савета, дао му је значајну слободу у остваривању својих интереса.
Дана 23. јула 1906, Рем је ступио у Краљевски баварски 10. пешадијски пук Принц Лудвиг у Инголштату као питомац, иако његова породица није имала војну традицију. Примљен је 12. марта 1908. године.
Каријера десно|мини| Рем, који стоји пети с лева, као члан „штаба Фирера примљеног на дан његовог именовања за канцелара Рајха“ 30. јануара 1933. године По избијању Првог светског рата августа 1914. био је ађутант 1. батаљона 10. пешадијског пука Кениг. Следећег месеца је тешко рањен у лице у Шано Вуду у Лорени и носио је ожиљке до краја живота. Унапређен је у првог поручника () у априлу 1915. године. Током напада на утврђење у Тиаумонту, у Вердену, 23. јуна 1916, задобио је тешку рану у грудима и остатак рата провео у Француској и Румунији као штабни официр. Одликован је Гвозденим крстом прве класе пре него што је рањен код Вердена, и унапређен је у капетана () у априлу 1917. године. Међу својим друговима, Рем је важио за „фанатичног, простодушног превртљивца“ који је често показивао презир према опасности. У својим мемоарима, Рем је известио да је током јесени 1918. оболео од смртоносне шпанске грознице и да се није очекивало да ће преживети, већ да се опоравио након дужег опоравка.
Након примирја 11. новембра 1918. којим је окончан рат, Рем је наставио своју војну каријеру као капетан у Рајхсверу. Био је један од старијих чланова у (Баварског слободног корпуса за граничну патролу - исток) Франца Ритера фон Епа, формираног у Ордруфу у априлу 1919, који је коначно срушио Баварску Совјетску Републику силом оружја 3. маја 1919. године. Исте године се придружио Немачкој радничкој партији, која је следеће године постала Националсоцијалистичка немачка радничка партија (Нацистичка партија). Недуго затим упознао је Адолфа Хитлера и постали су политички савезници и блиски пријатељи. Током раних 1920-их, Рем је остао важан посредник између немачких десничарских паравојних организација и Рајхсвера. Поред тога, Рем је био тај који је убедио свог бившег команданта војске, Франца Ритера фон Епа, да се придружи нацистима, што је важан догађај, пошто је Еп помогао да се прикупи шездесет хиљада марака потребних за куповину нацистичког часописа .
Током почетка септембра 1923. године, када је Нацистичка партија одржала своју прославу Дана Немачке у Нирнбергу, Рем је био тај који је помогао да се окупи око 100.000 учесника из десничарских милитантних група, удружења ветерана и других паравојних формација — међу којима су „”, „”, Штурмабтајлунг и Кампфбунд — сви потчињени Хитлеру као „политичком вођи“ колективног савеза. Рем је дао оставку или се повукао из Рајхсвера 26. септембра 1923. године.
У новембру 1923, Рем је предводио милицију у време минхенског Пивничког пуча. Изнајмио је огромну главну салу , наводно за поновно окупљање и празнично дружење. У међувремену, Хитлер и његова пратња били су у „”-у. Рем је планирао да покрене револуцију и искористи јединице које су му на располагању да набави оружје из тајних скровишта којим ће заузети кључне тачке у центру града. Када је стигао позив, он је окупљенима у „”-у објавио да је влада свргнута и да је Хитлер прогласио „националну револуцију“ што је изазвало дивље навијање. Рем је затим повео своје снаге од скоро 2.000 људи у Министарство рата, које су заузели на шеснаест сати. Када је имао контролу над штабом Рајхсвера, Рем је чекао вести, забарикадиран унутра. Наредни марш у центар града предвођен Хитлером, Херманом Герингом и генералом Ерихом Лудендорфом са транспарентима који су високо летели, наводно је организован да би се „ослободио“ Рем и његове снаге.
Док је публика навијала, подстакнута Грегором Штрасером узвикујући , Хитлерова оружана скупштина, која је носила црвене траке са свастиком, наишла је на баварске државне полицајце, који су били спремни да се супротставе пучу. Отприлике у време када су демонстранти стигли до у близини центра града, чули су се пуцњи који су распршили учеснике. До краја пуцњаве убијено је четрнаест нациста и четири полицајца; пуч је пропао, а први покушај нациста да дођу на власт је трајала мање од двадесет четири сата. лево|мини| Оптужени на суђењу за пуч у Беер Халлу. С лева на десно: Пернет, Вебер, Фрик, Крибел, Лудендорф, Хитлер, Брукнер, Рем и Вагнер У фебруару 1924, након неуспелог пуча, Рему, Хитлеру, генералу Лудендорфу, потпуковнику Херману Крибелу и шесторици других суђено је за велеиздају. Рем је проглашен кривим и осуђен на петнаест месеци затвора, али је казна суспендована и стављен на условну казну. Хитлер је проглашен кривим и осуђен на пет година затвора, али је одлежао само девет месеци у (под дозвољено благим условима).
У априлу 1924, Рем је постао посланик Националистичког покрета (расно-националног) Националсоцијалистичке партије слободе Рајхштага. Одржао је само један говор, позивајући се на ослобађање потпуковника Крибела. На изборима у децембру 1924. године број места које је освојила његова странка знатно је смањен, а његово име је било превише ниско на листи да би се вратио у Рајхштаг. Док је Хитлер био у затвору, Рем је помогао да се створи Фронтбан као легалну алтернативу тада забрањеној јединици Штурмабтајлунг (СА). Хитлер није у потпуности подржао Ремове амбициозне планове за ову организацију, што се показало проблематичним. Хитлер је био неповерљив према овим паравојним организацијама јер су се конкурентске групе попут „”, „” и „” бориле за чланство и он је из неуспелог пуча схватио да ове групе не могу бити легитимисане све док су полиција и Рајхсвер лојални влади.
Када су у априлу 1925. Хитлер и Лудендорф одбили предлоге према којима је Рем био спреман да интегрише Фронтбан од 30.000 војника у СА, Рем је 1. маја 1925. поднео оставку из свих политичких група и војних бригада. Осећао је велики презир према „легалистичком” путу којим су партијски врхови желели да иду и тражио је изолацију од јавног живота.
Године 1928. прихватио је дужност у Боливији као саветник боливијске војске, где је добио чин потпуковника. У јесен 1930. године, Рем је примио телефонски позив од Хитлера са захтевом да се врати у Немачку.
Вођство Штурмабтајлунга десно|мини| Рем са Адолфом Хитлером, август 1933. године Септембра 1930, као последица у Берлину, Хитлер је преузео врховну команду над СА као . Послао је лични захтев Рему, тражећи од њега да се врати да служи као начелник штаба СА. Рем је прихватио ову понуду и започео рад 5. јануара 1931. године. Он је донео радикалне нове идеје у СА и именовао неколико блиских пријатеља у њено више руководство. Раније су формације СА биле подређене руководству Нацистичке партије сваког . Рем је основао нове „”, које нису имале регионални надзор Нацистичке партије. Свака се простирала на неколико региона и сваком је командовао СА-групенфирер који је одговарао само Рему или Хитлеру.
СА је до тада бројала преко милион чланова. Њихов првобитни задатак заштите нацистичких вођа на митинзима и скупштинама преузео је Шуцштафел (СС) у односу на највише вође. СА је наставила своје уличне битке против комуниста, снага ривалских политичких партија и насилне акције против Јевреја и других за које се сматрало да су непријатељи нациста.
Под Ремом, СА је често стајала на страни радника у штрајковима и другим радничким споровима, нападајући разбијаче штрајкова и подржавајући редове протеста. Застрашивање СА допринело је успону нациста и насилном гушењу супарничких партија током изборних кампања, али је њена репутација по уличном насиљу и опијању била препрека, као и гласине о хомосексуалности Рема и других лидера СА, као што је његов заменик Едмунд Хајнес. У јуну 1931, , социјалдемократски лист, почео је да напада Рема и СА у вези са хомосексуалношћу у њеним редовима, а затим је у марту 1932. лист добио и објавио нека његова приватна писма у којима је Рем себе описао као „истополно оријентисаног“ (). Ова писма је берлинска полиција запленила још 1931. године, а потом их је проследила новинару Хелмуту Клоцу.
Хитлер је био свестан Ремове хомосексуалности. Њихово пријатељство се показује у томе да је Рем остао један од ретких интимних особа којима је било дозвољено да користи немачку заменицу „” () у разговору са Хитлером. Рем је био једини нацистички вођа који се усудио да се Хитлеру обрати именом „Адолф“ или надимком „Ади“ уместо са „Мој фирере” (). Њихова блиска повезаност довела је до гласина да је и сам Хитлер био хомосексуалац. За разлику од многих у нацистичкој хијерархији, Рем никада није пао жртва Хитлерове „личности за хапшење“ нити је био потпуно под његовом чаролијом, што га је учинило јединственим.
Како се Хитлер попео на националну моћ са својим именовањем за канцелара у јануару 1933. године, припадници СА су именовани за помоћну полицију и Геринг им је наредио да одбаце „све непријатеље државе”.
Друга револуција Рем и СА су себе сматрали авангардом „националсоцијалистичке револуције“. Након Хитлеровог националног преузимања власти очекивали су радикалне промене у Немачкој, укључујући моћ и награде за себе, несвесни да, као канцелару, Хитлеру више нису потребне њихове способности уличне борбе.
Ипак, Хитлер је именовао Рема на бројне важне партијске и државне функције. Хитлер га је 2. јуна 1933. прогласио за , што је био други највиши политички чин у Нацистичкој партији, једино испод фирера. Постао је члан 14. септембра и члан 3. октобра, а напредовао је у њен лидерски савет (Фирерат) у новембру. Рем је 12. новембра изабран у . Коначно, 2. децембра 1933. именован је у кабинет Рајха за рајхсминистра без портфеља одредбом у Закону о обезбеђивању јединства партије и државе у циљу повезивања руководства партије и владе. У исто време, постао је и члан Савета одбране Рајха.
Заједно са осталим члановима радикалније фракције унутар Нацистичке партије, Рем се залагао за „другу револуцију“ која је по свом општем расположењу била отворено антикапиталистичка. Ови радикали су одбацивали капитализам и намеравали су да предузму кораке да обуздају монополе и промовишу национализацију земље и индустрије. Такви планови су претили пословној заједници уопште, а посебно Хитлеровим корпоративним финансијским подржаваоцима — укључујући многе немачке индустријске лидере на које би се ослањао у производњи оружја. Да их не би отуђио, Хитлер је брзо уверио своје моћне индустријске савезнике да неће бити такве револуције какву су заговарали ови партијски радикали.
лево|мини| Са шефом Орпоа Куртом Далуегеом и шефом СС Хајнриха Химлера, августа 1933. године