Лекари без граница (, ; ) међународна је хуманитарна, невладина организација која пружа медицинску помоћ жртвама оружаних сукоба, епидемија и природних или вештачки изазваних катастрофа. Осим тога, она нуди помоћ свима онима којима је медицинска нега ускраћена или тешко доступна због географске удаљености, сиромаштва или етничке, политичке и било које друге маргинализације. Познати су по својим пројектима у ратом захваћеним подручјима и земљама у развоју које се суочавају са ендемским обољењима.

Организацију је основала група француских лекара 20. децембра 1971. године. Широм света је позната по свом називу на француском језику -{Médecins Sans Frontières}- или скраћено -{MSF}-. Седиште организације се налази у Женеви, а у 20 држава постоје њена представништва.

Сваке године око 3.000 лекара, медицинских сестара, санитарних стручњака и другог медицинског и немедицинског особља одлази на различите задатке широм света. Са друге стране, око 1.000 стално запослених људи ради на ангажовању волонтера, обезбеђивању финансијских средстава итд. Приватни донатори обезбеђују приближно 80% финансијског фонда организације, док донације влада и корпорација осигуравају остатак. На тај начин се формира буџет који годишње износи око 400 милиона америчких долара.

Лекари без граница делују у преко 70 различитих земаља, где пружају примарну здравствену заштиту, обављају оперативне захвате, вакцинишу становништво, оспособљавају болнице и амбуланте, спроводе разне санитарне и прехрамбене програме, обучавају локално становништво и сл. Године 1999. добили су Нобелову награду за мир, а три године раније и Награду за мир у Сеулу.

Стварање организације Бијафра мини|десно|180п|Неухрањено дете у Нигерији За време грађанског рата у Нигерији (1967—1970), војска је направила блокаду око региона у југоисточном делу земље познатог као Бијафра. У то време Француска је била једина већа држава која је подржавала Бијафру, док су Уједињено Краљевство, Совјетски Савез и САД стале на страну нигеријске владе. Тада се велики број француских лекара добровољно јавио у Црвени крст са жељом да ради у болницама и центрима за исхрану становништва опкољеног региона. Црвени крст је тражио од волонтера да потпишу сагласност, односно уговор, који је требало да обезбеди неутралност ове организације без обзира на околности на терену.

Након уласка у Бијафру, волонтери су били изложени сталним нападима нигеријске војске и били су сведоци изгладњивања и убијања цивилног становништва које се налазило у блокираном подручју. Стога су лекари јавно критиковали нигеријску владу и Црвени крст. Такође су закључили да је неопходна нова организација за помоћ, која ће игнорисати политичке и религијске границе и којој ће приоритет бити искључиво добробит жртава. Ипак, постоје тврдње да је велики напор да се становницима Бијафре пружи хуманитарна помоћ, пружен на основу погрешних претпоставки да се тамо одиграва геноцид, помогао побуњеницима и продужио рат, узрокујући тако хиљаде непотребних цивилних жртава.

Оснивање

Француски лекари који су радили у Бијафри су 1970. године формирали Групу за хитне медицинске и хируршке интервенције (), која је имала за циљ да обезбеди помоћ, али и да истакне да су права жртава важнија у односу на појам неутралности. У исто време је Ремон Борел, уредник француског часописа „Тонус“, формирао групу звану Француска медицинска помоћ () као одговор на циклон који је те године усмртио најмање 500.000 људи у Источном Пакистану (данашњем Бангладешу). Борел је имао намеру да регрутује лекаре који ће пружати помоћ жртвама природних катастрофа. Дана 20. децембра 1971. ове две групе су се ујединиле и формирале организацију Лекари без граница (ЛБГ).

Оснивачи организације су били: др Марсел Делкур (), лекар опште праксе др Макс Рекамије (), оториноларинголог др Жерар Пижон (), лекар и ватрогасни пуковник др Бернар Кушнер (), лекар и политичар др Савијер Емануели (), лекар и политичар. др Жан Каброл (), хирург др Владан Радоман, хирург и књижевник др Жан-Мишел Вил (), хирург др Паскал Грелети-Босвије (), лекар опште праксе др Жак Бере (), хирург ортопед др Жерар Илиуз (), пластични хирург Филип Берније (), часопис „Тонус“ Ремон Борел (), часопис „Тонус“.

Прве мисије мини|десно|300п|Земље у којима постоје мисије Лекара без граница. Прва мисија ове независне организације је била у граду Манагви, престоници Никарагве, где је 23. децембра 1972. године земљотрес уништио већи део града и усмртио између 10.000 и 30.000 људи. Организација, која је данас позната по брзој реакцији у оваквим и сличним ситуацијама, стигла је тек три дана након што је Црвени крст успоставио своју мисију. Две године касније, ураган Фифи је током 18. и 19. септембра 1974. узроковао велике поплаве у Хондурасу и усмртио неколико хиљада људи, а ЛБГ су том приликом успоставили своју прву дуготрајну мисију за пружање медицинске помоћи.

Између 1975. и 1979, након што је Јужни Вијетнам напао Северни Вијетнам, милиони Камбоџанаца су пребегли у Тајланд како би избегли Црвене Кмере. Као одговор на то, ЛБГ су организовали први избеглички камп у Тајланду. Када се Вијетнам 1989. године повукао из Камбоџе, ЛБГ су започели дуготрајну мисију са циљем да се пружи помоћ преживелима масовних убијања и реконструише државни здравствени систем. Мада је ово ангажовање у Југоисточној Азији била њихова прва мисија током ратних збивања, прва мисија у правој ратној зони, која је подразумевала и излагање непријатељској ватри, почела је 1976. године у Либану током Либанског грађанског рата. ЛБГ су током девет година (1976—1984) помагали хирурзима у болницама разних либанских градова и тада су стекли и добру репутацију због своје неутралности и спремности да раде и за време борби. Они су помагали и хришћанима и муслиманима, у зависности од тога којој је групи у датом тренутку била потребна помоћ. Ипак, организација је 1984. године повукла своје волонтере јер се ситуација у Либану веома погоршала, а безбедност за ЛБГ групе је била сведена на минимум.

Ново вођство

Године 1977. на место председника Лекара без граница изабран је Клод Малуре, и убрзо након тога почеле су дебате око будућности саме организације. Конкретно, Малуре и његове присталице су се противили и оспоравали концепт „сведочења“ (), који се односио на слободно казивање чланова организације о патњама које су видели на терену и који по дефиницији представља супротност концепту „ћутње“. Малуре је сматрао да ЛБГ треба да избегавају критиковање влада држава у којима су радили, док је Бернар Кушнер веровао да је документовање и објављивање патњи у конкретним државама најбољи начин да се проблеми реше.

Током 1979, четири године након таласа избеглица из Јужног Вијетнама и околних држава, француски интелектуалци су у новинама Лемонд упутили апел под називом „Брод за Вијетнам“ са намером да се покрене пројекат којим би се обезбедила помоћ избеглицама. Мада пројекат није добио подршку већег дела ЛБГ, неки чланови су изнајмили брод под називом „Острво светлости“ () и заједно са новинарима и фотографима отпловили до Јужног кинеског мора и пружили медицинску помоћ илегалним имигрантима.

Развој организације

Током 1982. године Клод Малуре и Рони Брауман, који је исте године постао председник организације, обезбедили су већу финансијску независност Лекарима без граница представљањем концепта прикупљања средстава путем поште (). Тих година долази до отварања низа оперативних огранака у осталим државама: Белгији (1980), Швајцарској (1981), Холандији (1984) и Шпанији (1986). У Луксембургу је 1986. основан први неоперативни огранак, а током 1990-их и у великом броју других земаља: Грчкој, САД, Канади, Јапану, Уједињеном Краљевству, Италији, Аустралији, Немачкој, Аустрији, Данској, Шведској, Норвешкој, Хонгконгу и нешто касније у Уједињеним Арапским Емиратима.

У децембру 1979. године, након што је совјетска војска ушла у Авганистан, сместа су постављене пољске мисије за пружање медицинске помоћи муџахединима. Током периода гладовања у Етиопији (1984—1985) ЛБГ су основали програме за храњење становништва, али су 1985. били истерани због изношења оптужби за злоупотребу међународне помоћи и насилно расељавање људи. Организација је такође поставила опрему за производњу чисте пијаће воде у Сан Салвадору, након што је 10. октобра 1986. године земљотрес разорио овај град.

Судан

Током 1979. године Лекари без граница су успоставили мисије за помоћ цивилима, који су били погођени глађу и грађанским ратом који се одвијао. Волонтери су објавили велики број извештаја о страхотама којима су присуствовали, а два волонтера су и погинула 1989. године када је оборен њихов авион. ЛБГ су наставили своје напоре у Судану током 25 година, упркос хапшењима њихових волонтера, скоро сталним борбама и масакрима цивила, суши и избијању туберкулозе, еболе, хепатитиса, дечје парализе, колере и маларије. Организација је непрестано апеловала за помоћ путем медија, али се о ситуацији у Судану слабо извештавало и у САД и у Европи.

Ране 1990-е Раних деведесетих година ЛБГ су отворили неколико нових националних секција и послали неколико пољских мисија у неке од најопаснијих ратних жаришта са којима су се то тада срели.

Током 1990. године ЛБГ су прво ушли у Либерију са намером да помогну тамошњим цивилима и избеглицама погођеним грађанским ратом. Константне борбе током 1990-их и нови грађански рат држали су активним волонтере Лекара без граница у програмима обезбеђивања намирница, пружања примарне здравствене заштите, масовних вакцинација, као и говору против напада на болнице (посебно у Монровији).

Пољске мисије су успостављане и са циљем пружања помоћи курдским избеглицама, које су преживеле Операцију Анфал, а за коју су већ били прикупљени докази о злочинима.. Током 1991. почео је рат у Сомалији који су пратили глад и болести, тако да су ЛБГ поставили тамо своју мисију 1992. године. После неуспеле интервенције Уједињених нација, насиље у том региону се погоршало и ЛБГ су одлучили да откажу операцију 1993. године, али су волонтери ипак наставили да обезбеђују медицинску негу и храну. Након одласка Уједињених нација насиље у Сомалији је било неспречиво, а ЛБГ су били једна од ретких организација која је помагала тамошњем становништву отварањем клиника и болница.

Руанда мини|десно|220п|Авио-снимак избегличког кампа у Руанди мини|десно|220п|Избеглички камп на истоку Заира Када је у априлу 1994. године почео геноцид у Руанди, поједини изасланици ЛБГ радили су у земљи као део медицинског тима Међународног комитета Црвеног крста. Две хуманитарне групе су успеле да одрже оперативним све веће болнице у руандској престоници Кигалију током главног дела сукоба. Лекари без граница су, заједно са неколико других организација за пружање помоћи, били приморани да напусте државу 1995. године, мада су волонтери обе организације радили заједно придржавајући се начела рада Црвеног крста током сукоба у коме је неутралност била најважнији принцип. Ови догађаји су довели до дебате унутар организације око концепта неутралности хуманитарних радника и њихове улоге сведока. То је резултовало приближавањем ставова ЛБГ о поштовању начела неутралности онима које је пропагирао Црвени крст, што је представљало значајну промену у односу на време када је организација формирана.Forsythe DP (2005). International humanitarianism in the contemporary world: forms and issues, Human Rights and Human Welfare Working Papers