300px|мини|десно|„Никита Пустосвјат. Спор о вјери”, дјело Василија Перова из 1880—1881. (расправа о вјери 5. јула 1682. у Фасетираној палати и присуству патријарха Јоакима и прицезе Софије).
Раскол у хришћанству, црквени раскол или схизма (од ) подјела је у хришћанској црквеној организацији, изазвана богословским, канонским, политичким и другим разлозима. У хришћанском богословљу, појам раскола обухвата раскид веза митрополија, епархија, парохија, клирика, монаха или мирјана са католичаном Црквом, чији је узрок било неслагање нефундаменталне догматске природе. Црквени раскол, по правилу, карактерише престанак евхаристијског општења између раздијељених страна. У том случају, стране могу међусобно признати законитост јерархије и исправност светих тајни. По први пут у хришћанској традицији, ријеч „схизма” () нашла се у Јеванђељу по Јовану (Јв. 9:16, 10:19) (у преводу Светог синода СПЦ „раздор”) У раној хришћанској цркви почело је образовање разлика између појмова „јерес” и „раскол”. У црквеној употреби израза „јерес” има значење озбиљне опозиције засноване на неслагањима око фундаменталних питања вјере или морала, док израз „раскол” обично означава мањи облик разједињености узрокован организационим или мање важним идеолошким разликама.
Раскол у хришћанској цркви
Дефиниција раскола у хришћанству У хришћанском богословљу концепт јединства Цркве развили су апостоли, свети оци и апологети. Највећи допринос учења о црквеном јединству дали су: апостоли Петар и Павле, Игњатије Богоносац, Иринеј Лионски, Кипријан Картагински, Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти и Јован Дамаскин. Хришћанска еклисиологија инсистира на трврдњи да су јединство и Црква синоними, како је писао Јован Златоусти: „име Цркве није име раздијељености, него јединства и слоге”. Према ријечима једног од највећих богослова и црквених отаца Василија Великог: црквени раскол је прекид јединства због неслагања у разумијевању одређених аспеката утврђене црквене традиције, који се огледа у канонској пракси. Свештеномученик Игњатије Богослов посебно је упозорио хришћане на гријехе који могу допринијети црквеним расколима.
У хришћанству појма раскола подразумијева раскид митрополија, епархија, парохија, клирика, монаха или мирјана са католичнском Црквом, који је изазван несугласицама не фундаменталне догматске природе. Руски религиозни научници Анатолиј Лешчински и Анатолиј Погаси разликују узроке црквених подјела: боглословске, канонке, политичке, економске и разлоге повезане са појединцима. У иторији хришћанске цркве расколи су често настајали због неканонског проглашења аутокефалности, политичког супротстављања митрополије и киријархалности Цркве, мијешање државе у црквени живот, неслагање дијела свештенства и мирјана са црквеном реформом и супротан однос према световним властима (конформност и неконформност). Посљедице раскола у историји Цркве биле су веома различите. Лешчински и Погаси разликују три нивоа црквених раскола: подјеле које су изазвале глобалне промјене у хришћанству (пр. раскол 1054, Реформација), јурисдикцијске подјеле унутар хришћанских конфесија (пр. старокалендарци у православљу, старокатолици у католицизму) и подјеле унутар заједнице (пр. одвајање харизматика од пентекосталаца).
Однос према светим тајнама у расколу
Евхаристија
У хришћанству, евхаристијско богословље је блиско повезано са идејом јединства Цркве. Стога је, са тачке гледишта Римокатоличке, Православне и већине Древноисточних цркава, неприхватљиво учешће у евхаристији између представника различитих хришћанских конфесија. Свети Кирил Александријски је писао да се евхаристија може служити само у Цркви. Под Црквом светитељ подразумијева заједницу вјерника, а непосредно и здање храма, критикујући праксу неких расколничких група да без дозволе славе евхаристију изван храма. Поистовећивање светих тајни (углавном евхаристије) и еклисиологије подстакло је римску Свету конгрегацију за ширење вјере 1729. да забрани општење у светим тајнама () између католика и „јеретика и схизматика”. Након другог ватиканског сабора, Католичка црква у низу случајева дозвољава причешће у католичким храмовима хришћана који нису у пуном општењу са Апостолским пријестолом. Такође, у декрету о екуменизму -{Unitatis redintegratio}-, усвојеном на истом Другом ватиканском сабору признаје се евхаристија, вршена у Источним црквама (православним и древноисточним):
Ипак, традиционална забрана католицима причешћа са расколницима објављена је у енциклици „-{Ecclesia de Eucharistia}-” папе Јована Павла II (од 17. априла 2003), посвјећеној евхаристији. Сличан однос према безблагодатности свете тајне евхаристије код расколника, има и Православна црква. Патријарх московски Сергије је написао:
У неким протестантским конфесијама распрострањен је тзв. принцип „евхаристијског гостопримства” и дозвољено је причешће крштених представника других хришћанских конфесија.
Крштење
Од давнина, упркос недвосмисленој осуди гријеха раскола, карактеристична је пракса признања укључености расколничких заједница у црквену природу. Одређену разлику у односу на општецрквено схватање питања светих тајни код расколника показује став Кипријана Картагинског.[./Раскол_у_хришћанству#cite_note-FOOTNOTEСлесарев2021129-20 ] Био је убијеђен да у расколу нема светих тајни: „[Крштење је] једно, јер је Црква једна и изван Цркве крштење је немогуће”. Супротног мишљења био је папа римски Стефан I, који је написао: „Име Христово у великој мјери доприноси вјери и светости крштења, тако да свако ко се крсти у Христу одмах добија благодат Христову”. Средином 3. вијека избио је спор између Кипријана и Стефана око бладодати светих тајни и ваљаности крштења јеретика и расколника. Свети Василије Велики је вјеровао да се крштење у расколу може извршити: „крштење расколника, као да још нису туђи Цркви, примати…” (Василије Вел. 1). Ипак, светитељ указује на низ изузетака од таквог признања и тврди да сама света тајна која се врши у расколу нема благодат Светог Духа:
Тако Василије приликом примања расколника инсистира на поновном крштењу, међутим, с обзиром на то да таква строгост може одбити оне који желе да се врате Цркви, ради црквеног добра, светитељ дозвољава примање расколника кроз миропомазање. Сличан приступ у оцјени крштења расколника дијелила је већина Црквених отаца и Сабора.
Епископ Оптат Милевитски (4. вијек) у својој расправи „Раскол донатиста” отпадање расколника је назвао непотпуним, дозвољавајући признање њихових светих тајни. Оптат је навео разлике између јеретика и расколника: „јеретици који су одбачени од истине, који су искривили Симбол вјере, туђи су црквеним Тајнама, али међу расколницима који су сачували Симбол, Тајне могу бити ваљане”. Блажени Августин, који је дијелио мишљење Кипријана Картагинског у процјени раскола, ипак је сматрао да је могуће признати свете тајне у расколничким заједницама. Августин уводи појам ваљаности () тајни. У свом учењу он тврди да су свете тајне присутне код расколника, али нису дјелотворне. Ово учење о дјелотворности и ваљаности крштења, која никада није у потпуности прихваћена на Истоку, касније су развили латински богослови. Тако је учитељ Цркве Фабије Фулгенције признавао крштења изван граница Цркве, али их је сматрао бескорисним: „гдје год је ко примио тајну светог Крштења у име Оца и Сина и Светога Духа: било у католичанској Цркви, или у јереси, или у расколу, прима тајну у цјелини (). Али спасење, које је сила тајне (), неће добити ако прими ову тајну изван католичанске Цркве.” Католички монах-правник Грацијан из 12, вијека, позивајући се на бројне ауторативне изјаве, пише о ваљаности сваког крштења обављеног у име Свете Тројице (укључујући и расколнике) и недопустивости његовог понављања. Шкотски схоластичар Дунс Скот вјеровао је да у случају смртне опасности католика може крстити расколнички свештеник. Током расправа на 7. засједању Тридентинског сабора, дошло је до спорова око традиционалног учења блаженог Августина и важењу расколничких тајни. Као исход тога, 4. канон „Декрета о тајнама” (), усвојен 3. марта 1547, осудио је мишљење да крштење расколника обављено у правилном облику и са одговарајућом намјером, није ваљано.
Званичан став Руске православне цркве по питањима тајне крштења у расколничким заједницама изражен је у „Основним принципима односа према инослављу” усвојен на Архијерејском сабору 2000. године:
Рукоположење
Правила Првог васељенског сабора предвиђају непризнавање хиротонија извршених у расколу. Примјер традиционалног порицања рукоположења обављених у расколу је порука папе римског Николе I, у којој он пориче законитост хиротоније патријарха константинопољског Фотија, којег је архиепископ Григорије Асвеста саборно изопштио током Фотијевог раскола:
Канонска правила Антиохијског сабора 341. утврђују казну у виду скидања чина свештеника који су упали у раскол. Црквена пракса је кроз историју дозвољавала како стриктно придржавање овог правила (одузимање чина бивших расколничких свештеника), тако и снисходљив однос према свештеницима и епископима (прихватање у постојећем чину) који се враћају из раскола. Конкретно, канони (68. (77.) правило) Картагинског сабора из 419. и 1. правила Василија Великог. Такође у историји Цркве, индивидуални приступ се често користио када су се клирици враћали из раскола. Нпр. оци Седмог васељенског сабора донијели су одлуку да се иконоборачка епископија врати у постојећи ранг, по личној кривици сваког епископа. Након укидања Лионске уније 1283, нови патријарх Георгије II осудио је све одлуке унијатског патријарха Јована XI као незаконите, али је оставио на снази рукоположење клирика који су се покајали због прихватања уније. У новије вријеме примјер индивидуалног приступа овог питању је одлука Светог синода Руске православне цркве (8—9. децембар 1943), којом нису призната сва обновитељска рукоположења, извршена послије 15. априла 1924. (датум наметнуте канонске забране вођама раскола). Међутим, ова одлука је омогућила усвајање обновитеља у свештене степене, који би допринијели излијечењу раскола и повратку у Цркву прије Васкрса 1944. године. У октобру 2019. Синодална библијско-богословска комисија РПЦ објавила је документ о неважећим рукоположењима у Православној цркви Украјине.
Историјске хришћанске цркве развиле су различите ставове према признању рукоположења у отцијепљеним конфесијама. Дакле, Католичка црква, иако признаје Апостолско прејемство и свете тајне у православним црквама, не признаје англиканска рукоположења. Неке помјесне православне цркве признају апостолско прејемство и законитост свештеничких хиротоније у Католичкој и Древноисточним (нехалкидонским) црквама, али не постоји јединствена тачка гледишта на јерархију и ваљаност католичких светих тајни у помјесним православним црквама. Такође, почетком 20. вијека, дио православних цркава (Константинопољска, Јерусалимска, Александријска, Румунска и Кипарска) признао је дјелотворност хиротонија у Англиканској цркви.
Превазилажење раскола и однос према расколницима мини|десно|Свечано потписивање Акта о канонском општењу у храму Христа Спаситеља 17. маја 2007, којим је окончан раскол између РПЦ и РПЗЦ.