200px|thumb|right|Краљевски балет Камбоџе Кроз дугу историју Камбоџе, религија је била главни извор инспирација за културно стваралаштво. Камбоџанска култура и систем веровања проистичу из синкретизма, аутохтоних анимистичких веровања те индијских религија будизма и хиндуизма. Индијска култура и цивилизација, укључујући њене језике и уметности, досегли су утицај у континенталној југоисточној Азији око 1. века нове ере.
Опште се верује да су трговци поморци донели индијске обичаје и културу у луке дуж Тајландског залива и Пацифика на путу за трговину са Кином. Краљевина Фунан је највероватније била прва камбоџанска држава која је имала користи од овог прилива утицаја из Индије. Постојие и француски колонијални утицаји.
Историја Златно доба Камбоџе било је између 9. и 14. века, током периода Ангкора, када је постојала моћна и просперитетна империја која је цветала и доминирала скоро целом унутрашњом југоисточном Азијом. Ангкор је на крају пропао након много сукоба између краљевских породица и сталног ратовања са својим све моћнијим суседима, посебно Сијамом и Даи Вијетом. Многи храмови из овог периода као што су Бајон и Ангкор Ват и даље су остали данас, раштркани широм Тајланда, Камбоџе, Лаоса и Вијетнама као подсетник на величину кмерске уметности и културе.
Достигнућа Камбоџе у уметности, архитектури, музици и плесу током овог периода имала су велики утицај на многа суседна краљевства, наиме Тајланд и Лаос. Ефекат ангкорске културе и данас се може видети у тим земљама, пошто деле многе блиске карактеристике са данашњом Камбоџом.
Архитектура и становање Ангкорске архитекте и вајари су створили храмове који су мапирали космички свет у камену. Кмерски украси су црпили инспирацију из религије, а митска бића из хиндуизма и будизма била су уклесана на зидовима. Храмови су изграђени у складу са правилом древне кмерске архитектуре која је налагала да основни распоред храма укључује централно светилиште, двориште, ограђени зид и шанац. Кмерски мотиви користе многа створења из будистичке и хиндуистичке митологије, попут Краљевске палате у Пном Пену, користе мотиве као што је гаруда, митска птица у хиндуизму.
Архитектура Камбоџе се развијала у фазама под Кмерским царством од 9. до 15. века, сачувана у многим зградама храма Ангкор. Остаци световне архитектуре из тог времена су ретки, јер су само верски објекти грађени од камена. Архитектура Ангкор периода користила је специфичне структурне карактеристике и стилове, који су један од главних метода коришћених за датирање храмова, заједно са натписима.
У модерној руралној Камбоџи, нуклеарна породица обично живи у правоугаоној кући која може варирати у величини од четири са шест метара до шест са десет метара. Грађена је од дрвеног оквира са двоводним сламнатим кровом и зидовима од плетеног бамбуса. Кмерске куће се обично подижу чак три метра на стубовима ради заштите од годишњих поплава. Двоје мердевина или дрвене степенице омогућавају приступ кући.
Стрми сламнати кров над зидовима куће штити унутрашњост од кише. Обично кућа садржи три собе одвојене преградама од тканог бамбуса. Предња соба служи као дневна соба за пријем посетилаца, следећа је спаваћа соба родитеља, а трећа је за неудате ћерке. Синови спавају где год могу да нађу простор. Чланови породице и комшије заједно раде на изградњи куће, а по њеном завршетку одржава се церемонија подизања куће.
Куће сиромашнијих могу имати само једну велику собу. Храна се припрема у посебној кухињи која се налази у близини куће, али обично иза ње. Тоалети се састоје од једноставних јама у земљи, које се налазе подаље од куће, које се затрпавају. Сва стока се држи испод куће. Кинеске и вијетнамске куће у камбоџанским градовима и селима обично се граде директно на земљи и имају земљане, цементне или поплочане подове, у зависности од економског статуса власника. Урбане стамбене и пословне зграде могу бити од цигле, зидане или дрвене.
Религија Камбоџа је претежно будистичка a 80% становништва су Теравада, 1% хришћани, а већина преостале популације су муслимани, атеисти или анимидти.
Будизам постоји у Камбоџи најмање од 5. века наше ере. Теравада будизам је камбоџанска државна религија од 13. века наше ере (осим периода Црвених Кмера), а тренутно се процењује да је то религија 90% становништва. Мањи број Камбоџанаца, углавном вијетнамског и кинеског порекла, практикује махајана будизам.
Ислам је религија већине Чама (такође зване кмерски ислам) и малајске мањине у Камбоџи. Према По Дарми, у Камбоџи је било 150.000 до 200.000 муслимана тек 1975. године. Међутим, прогон под Црвеним Кмерима смањио је њихов број и до касних 1980-их вероватно нису повратили своју ранију бројност Сви чамски муслимани су сунити шафијске школе.
Хришћанство су у Камбоџу донели римокатолички мисионари 1660. У почетку је мало напредовало, посебно међу будистима. Године 1972. у Камбоџи је вероватно било око 20.000 хришћана, од којих су већина били римокатолици. Према ватиканским статистикама, 1953. године припадници Римокатоличке цркве у Камбоџи бројали су 120.000, што је у то време чинило другом религијом по величини у земљи.
У априлу 1970, непосредно пре репатријације, процене показују да jе било око 50.000 католика Вијетнамаца. Многи католици који су остали у Камбоџи 1972. били су Европљани — углавном Французи. Америчка протестантска мисионарска активност се повећала у Камбоџи, посебно међу неким брдским племенима и међу Чамима, након успостављања Републике Кмер. Попис из 1962. године, који је пријавио 2.000 протестаната у Камбоџи, је последњи статистички податак за ову групу.Federal Research Division. Russell R. Ross, ed. "Housing". Cambodia: A Country Study. Research completed December 1987.
Посматрачи су известили да је 1980. године међу избеглицама у камповима на Тајланду било више регистрованих кмерских хришћана него у целој Камбоџи пре 1970. године. Кирнан напомиње да је кмерски пастор до јуна 1980. одржавао пет протестантских служби у Пном Пену, али да су сведене на једну недељну службу након малтретирања полиције. У Камбоџи има око 21.300 католика, што представља само 0,15% укупног становништва. Не постоје епархије, али постоје три територијалне јурисдикције – један апостолски викаријат и две апостолске префектуре.
Племенске групе у брдима, већина са својим локалним верским системима, вероватно броје мање од 100.000 особа. Кмерски Лоеу су слободно описани као анимисти, али већина племенских група има свој локални пантеон. Уопштено говорећи, они виде свој свет испуњен разним невидљивим духовима (често званим јанг), неки доброћудни, други злонамерни. Они повезују духове са пиринчем, земљом, водом, ватром, камењем, стазама и тако даље. Чаробњаци или стручњаци у сваком селу контактирају ове духове и прописују начине да их умире.
У временима кризе или промена, животиње се могу принети да би се умирио гнев духова. Често се верује да болест изазивају зли духови или чаробњаци. Нека племена имају посебне лекаре или шамане који лече болесне. Поред веровања у духове, сељани верују у табуе на многим предметима или праксама. Међу Кмер Лоеу, групе Раде и Јараи имају добро развијену хијерархију духова са врховним владаром на челу.
Начин живота
Ритуали везани за рађање и умирање Рођење детета је срећан догађај за породицу. Међутим, према традиционалним веровањима, порођај и порођај излажу породицу, а посебно мајку и дете, штети из духовног света. Жена која умре на порођају—пређе реку (chhlâng tónlé) на кмерском се верује да постаје зао дух. У традиционалном кмерском друштву, трудница поштује бројне табуе хране и избегава одређене ситуације. Ове традиције остају у пракси у руралној Камбоџи, али су ослабљене у урбаним срединама.
На смрт се не гледа са великим изливом туге који је уобичајен за западно друштво; посматра се као крај једног живота и као почетак другог живота за који се нада да ће бити бољи. Будистички кмери се обично кремирају, а њихов пепео се одлаже у ступу у комплексу храма. Леш се пере, облачи и ставља у ковчег, који може бити украшен цвећем и фотографијом покојника. Беле заставе у облику заставица, које се називају заставе белог крокодила, испред куће указују на то да је неко у том домаћинству умро.
Погребна поворка која се састоји од ачара, будистичких монаха, чланова породице и других ожалошћених прати ковчег до крематоријума. Супружник и деца показују жаљење бријањем главе и ношењем беле одеће. Реликвије као што су зуби или комади костију су цењени од стране породице преминулог, а често се носе на златним ланцима као амајлије.
Детињство и адолесценција Камбоџанско дете може бити дојено до две до четири године. До треће или четири године дете добија знатну физичку наклоност и слободу. Од деце око пет година такође се може очекивати да помажу у чувању млађе браће и сестара. Дечје игре више наглашавају социјализацију или вештину него победу и пораз.
Деца обично крећу у школу када напуне 6 година. Када достигну ово доба, упознати су са друштвеним нормама учтивости, послушности и поштовања према старијима и будистичким монасима. Отац у овом тренутку почиње своје трајно повлачење у релативно удаљену, ауторитарну улогу. До десете године од девојчице се очекује да помаже мајци у основним кућним пословима; дечак зна да се брине о породичној стоци и може да ради на фарми под надзором старијих мушкараца. Адолесценти се обично играју са припадницима истог пола. Током тинејџерских година, дечак може постати храмски слуга и наставити да служи као монах почетник, што је велика част за родитеље.Federal Research Division. Russell R. Ross, ed. "Families". Cambodia: A Country Study. Research completed December 1987. This article incorporates text from this source, which is in the public domain.
У преткомунистичком периоду, родитељи су имали потпуну власт над својом децом све док се деца нису венчала, а родитељи су наставили да одржавају извесну контролу током брака. Разлика у годинама се стриктно препознаје уљудним речником и посебним генерацијским терминима за „ви“.
Удварање, брак и развод У Камбоџи се предбрачни секс осуђује. Избор супружника је сложен за младог мушкарца или жену и може укључивати не само улогу његових родитеља и пријатеља, већ и проводаџију и <i id="mwww">хаору</i>. У теорији, девојка може ставити вето на супружника који су њени родитељи изабрали за њу. Обрасци удварања разликују се између руралних и урбаних Кмера; брак као врхунац романтичне љубави је појам који у много већој мери постоји у већим градовима.
Мушкарац се обично жени између деветнаесте и двадесет пете године, девојка између шеснаесте и двадесет друге године. Након што је супружник изабран, свака породица истражује другу како би се уверила да се њено дете удаје у добру породицу. У сеоским срединама постоји облик невесте; односно младић се може заветовати да ће неко време служити свом будућем тасту. По традицији, од најмлађе ћерке и њеног супружника се очекује да живе и брину о остарелим родитељима и њиховој земљи.
Традиционално венчање је дуг и колоритан догађај. Раније је трајало три дана, али је 1980-их чешће трајао дан и по. Будистички свештеници држе кратку проповед и рецитују молитве благослова. Делови церемоније укључују ритуално шишање косе, везивање памучних нити натопљених светом водом око запешћа младе и младожења и преношење свеће око круга срећно венчаних и поштованих парова како би благословили заједницу. После венчања одржава се банкет. Младенци се традиционално усељавају код жениних родитеља и могу да живе са њима до годину дана, док не саграде нову кућу у близини.