Народна скупштина Републике Србије расписала је, на предлог Слободана Милошевића, тада председника Савезне Републике Југославије, 7. априла 1998. референдум о међународном посредовању у сукобу на Косову и Метохији. Референдумско питање је гласило:

Референдум је одржан 23. априла 1998. На референдум је изашло 5.297.776 бирача (73,05% уписаних бирача). Против учешћа страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији изјаснило се 94,73% гласача, а за је било 3,41%.Српско паковање: Један за све , Ненад Љ. Стефановић. Уметак „Косово и власти Србије и Југославије“, Документациони центар Време. „Време“ бр. 433, 6. фебруар 1999, Приступљено 02. 03. 2008.Глас за европски устав, Ј. Ј, „Глас јавности“, 28. октобар 2006, Приступљено 02. 03. 2008.О Скупштини: Историјат. мр Боро Мајданац, архивски саветник Архива Србије, Београд. Народна скупштина Републике Србије, 2004, Приступљено 02. 03. 2008.

Околности Сукоби на Косову и Метохији ушли су у нову фазу када је, на Дан албанске заставе 28. новембра 1997, промовисана „Ослободилачка војска Косова“. Догађаји крајем фебруара 1998. у Ликошану и почетком марта 1998. у Преказу, када је ликвидиран први вођа ОВК Адем Јашари, често се узимају као почетак ратног српско-албанског сукоба на Косову и Метохији.Од Рачка до Хага:Рат пред вратима. Ђорђе Јевтић, „Вечерње новости“, 20. април 2006, Приступљено 02. 03. 2008.

У пролеће 1998. године, активирана је и Међународна контакт група, која је мировала две године након завршетка рата у Босни и Херцеговини. После великих сукоба у дреничком крају у којем је било више стотина мртвих, Контакт група је, на састанку у Лондону 9. марта 1998, запретила Србији казненим политичким и економским мерама, док се од Албанаца захтевало да престану са провокацијама. Београду је, са овог и са састанка Савета НАТО 4. марта, поручено да Косово и Метохија више није унутрашња ствар и да је постало међународни проблем. Од српских власти захтевало се повлачење специјалних јединица МУП и ВЈ у року од 10 дана, обустављање дејстава против цивилног становништва, слободан долазак на Косово и Метохију свим хуманитарним и другим организацијама, долазак истражитеља Хашког трибунала, повратак сталне мисије ОЕБС на Косово и Метохију, Санџак и Војводину, долазак нове мисије ОЕБС под вођством некадашњег шпанског премијера Фелипеа Гонзалеса која би се односила и на Косово и Метохију, примена споразума о школству на Косову, почетак безусловног дијалога са вођством косовских Албанаца, као и прихватање међународног посредништва у преговорима.Србија и Косово: Референдум за очување власти. Роксанда Нинчић, АИМ, 5. април 1998, Приступљено 02. 03. 2008.

Влада Србије је 10. марта формирала преговарачки тим и позвала на преговоре косметске Албанце, који су позив одбили два дана касније. 14. марта, председник Милошевић је одбио мисију Фелипеа Гонзалеса, а Европска унија се усагласила да се што пре примени пакет санкција према СРЈ. У другој половини марта одржани су и паралелни парламентарни и председнички избори косметских Албанаца, које полиција није ометала, а на којима су победили Ибрахим Ругова и његов Демократски савез Косова. Наредног дана, у Приштини су, у присуству посредника монсињора Винћенца Паље, Ратомир Вицо испред српске владе и Фехми Агани потписали Документ о реализацији Споразума о образовању на Косову и Метохији из 1997, којим је предвиђен постепени повратак Албанаца у државне школе и факултете до 30. јуна. Радивоје Паповић, ректор Универзитета у Приштини, прогласио је споразум за издају и додао: „Не дамо Универзитет. Споразум је издаја. Данашњи потпис је распад српске државе.“Само симболичан или реалан акт?! Арбнора Бериша (-{Arbnora Berisha}-), АИМ, 2. април 1998, Приступљено 04. 03. 2008.

У недељама које су претходиле референдуму, у посетама Београду су се смењивали бројни светски емисари, међу којима и Јевгениј Примаков, Роберт Гелбард, Клаус Кинкел, Ибер Ведрин, Броњислав Геремек, Јиржи Динстбир, Строб Талбот, Џереми Гринсток, Садако Огата и Волфганг Ишингер. На састанку Контакт групе у Бону 25. марта, изражено је незадовољство напретком који је СРЈ учинила и одређен јој нови рок од четири седмице да испуни све захтеве са лондонског састанка од 9. марта. Земље Европске уније обуставиле су издавање виза југословенским функционерима са уделом у сузбијању побуне на Косову и Метохији. Савет безбедности Уједињених нација на седници 31. марта уводи ембарго на увоз оружја и репресивне опреме у СРЈ, који би остао на снази све док се Савет не увери да су југословенске власти започеле „садржајан дијалог без претходних услова“ о већој аутономији за Косово и Метохију, као и буду потпуно повучене специјалне јединице полиције и омогућено неометано присуство Високог комесаријата УН за људска права и ОЕБС у покрајини.

Заказивање Нова Влада Републике Србије, тзв. „влада народног јединства“ председника Владе Мирка Марјановића, коју је чинило 16 чланова из Социјалистичке партије Србије, 15 чланова из Српске радикалне странке и 5 из Југословенске левице, изабрана је 24. марта 1998, а као један од њених приоритета наведено је „Косово као неотуђиви део Србије и унутрашње питање“. На једној од првих седница, нова Влада одлучује једногласно да се прихвати предлог Слободана Милошевића, тада председника Савезне Републике Југославије и тражи од Народне скупштине да распише референдум на којем би се грађани изјаснили да ли прихватају учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији.Подсећање - радикали на власти: Они се нису променили. Тамара Скроза, „Време“ бр. 680, 15. јануар 2004, Приступљено 02. 03. 2008.

Идеја председника Милошевића о расписивању референдума изражена је у писму од 2. априла Милану Милутиновићу, Мирку Марјановићу и Драгану Томићу, председницима Републике, Владе и Народне скупштине, и дошла је као потпуно изненађење. У писму председника СРЈ је, између осталог, писало:

Идеју о расписивању референдума подржали су и Милутиновић и Томић, а поред владајућих Социјалистичке партије, Југословенске левице и Српске радикалне странке, и Српски покрет обнове Вука Драшковића.

Према важећим законима, референдум се могао одржати најмање 30, а највише 60 дана од дана расписивања. Народна скупштина је, међутим, на седници одржаној 6. и 7. априла првог дана прво усвојила Закон о скраћењу потребног времена између заказивања и одржавања референдума чиме је овај рок скраћен на 15 дана, а затим је 7. априла донела Одлуку о расписивању републичког референдума ради изјашњавања грађана Србије да ли прихватају учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији. Референдум је заказан за 23. април од 7 до 20 часова, два дана пре наредног састанка Контакт групе.Дневник од 1. до 7. априла. „Илустрована Политика“., Приступљено 02. 03. 2008.

Измене и допуне Закона о референдуму усвојене су са 205 гласова „за“ и 9 гласова „против“ и објављене одмах у Службеном гласнику, са ступањем на снагу наредног дана (7. априла).„Милошевићев референдум“ 23. априла, О. Мамузић, М. Торов, „Наша Борба“\, 7. април 1998. Овде у архиви -{yurope.com}-., Приступљено 04. 03. 2008. Одлука о референдуму донета је са 193 гласа „за“ и 4 гласа „против“ (по један посланик није гласао или се уздржао); за одлуку којом је образована Комисија за спровођење референдума коју чине чланови Републичке изборне комисије гласало је 194 посланика „за“, а 3 је било „против“ (два посланика нису гласала).Грађани се изјашњавају 23. априла, М. Т.-О. М, „Наша Борба“, 8. април 1998. Овде у архиви -{yurope.com}-., Приступљено 04. 03. 2008.

Ставови У прилог референдуму изјасниле су се владајуће Социјалистичка партија Србије, Југословенска левица и Српска радикална странка, као и Српски покрет обнове, који је током шестомесечних преговора о формирању владе био један од могућих коалиционих партнера левице (СПС-ЈУЛ). Ово су биле све веће парламентарне странке у Србији, са укупно 232 од укупно 250 посланика у Народној скупштини Републике Србије.Коалиција СПС-ЈУЛ-НД имала је 110 посланика, од којих је 5 припадало Новој демократији. СРС је имала 82 посланика, СПО 45.

Социјалистичка партија је саопштила да „овакав однос према Косову и Метохији као неотуђивом и интегралном делу Србије представља израз одговорности према нашим виталним националним и државним интересима и заштиту државе од спољног мешања“. Потпредседник Владе др Шешељ је рекао како је „лично убеђен да ће огромна већина грађана Србије плебисцитарно одбацити било какво страно мешање у процесу решавања наших унутрашњих проблема“. На питање да ли се са референдумом жури због састанка Контакт групе и најављених санкција, Шешељ је одговорио:

десно|оквир|Плакат којим су грађани позвани да искажу своје мишљење. Југословенска левица је саопштила: „Однос према нашем ставу да сами без страног решавамо своје проблеме је негативно примљен од стране моћника који су разбили претходну Југославију и који желе да диктирају целом свету како ће да живи“. Одбори СПС из унутрашњости хвалили су „храбре и мудре одлуке“ председника који „никада није занемарио вољу народа“. Ванпарламентарна Нова комунистичка партија Југославије је упозоравала да западне силе „уз помоћ домаће пете колоне“ покушавају да разбију Србију у циљу „стварања фантомске сепаратистичке творевине“ и „инсталирања база окупационих НАТО снага на Космету“.

Сам Милошевић је приликом гласања на референдуму позвао вође косметских Албанаца да што пре започну дијалог са представницима Владе Србије и „да се ману светских душебрижника који брину своје а не њихове бриге“.Родић:Референдум успешно завршен, О. М, „Наша Борба“, 24. април 1998. Овде у архиви -{yurope.com}-., Приступљено 04. 03. 2008.

Српски покрет обнове позивао је грађане да изађу на референдум и гласају против учешћа страних представника, као „„не“ свим увијеним и отвореним захтевима да Косово постане република или да се отцепи“, наглашавајући притом да није против „неутралних страних посматрача и медијатора у том дијалогу“,„Нисмо против неутралних страних посматрача“, Ј. Косанић, „Наша Борба“, 15. април 1998. Овде у архиви -{yurope.com}-., Приступљено 04. 03. 2008. а председник те странке Вук Драшковић је „не“ на референдумском листићу заокружио јавно.Драшковић јавно заокружио „не“. „Наша Борба“, 24. април 1998, Приступљено 04. 03. 2008. Душан Михајловић, председник Нове демократије, која је приликом формирања „владе националног јединства“ напустила до тада владајућу коалицију са СПС и ЈУЛ, прво је у отвореном писму Милошевићу објашњавао како је референдум непотребан, да би на њему напокон учествовао, изјашњавајући се за учешће страних представника.Издајник или патриота, Весна Вујић, „Наша Борба“, 12. април 1998. Овде у архиви -{yurope.com}-., Приступљено 04. 03. 2008.Душан Михајловић заокружио „да“, И. К, „Наша Борба“, 24. април 1998. Овде у архиви -{yurope.com}-., Приступљено 04. 03. 2008.