250px|мини|десно|Ручна позлата златним листићима 180px|мини|десно|Старогрчка ваза са позлаћеним детаљима из 3. века п. н. е. 180px|мини|десно|Церемонијални келтски шлем од позлаћене бронзе из 3. века 250px|мини|десно|Кочија сунца, скулптура од позлаћеног олова, централна је група Аполонове фонтане у парку Версајског дворца (Жан Батист Туби, 1668-1671) Позлата или позлаћивање је потпуно или делимично премазивање неке површине златним листићима или златним прахом ради украшавања. Позлаћивати се могу површине камена, метала, дрвета, стакла, коже, текстила и папира. Посебно иконографско значење позлата, односно златна боја, има у средњовековном црквеном сликарству, као симбол светлости и светости (ореол). Осим злата у декоративне сврхе на сличан начин користе се сребро, бакар, али и шлагметал који је имитација злата.
Позлаћивањем се бави позлатар, а његов занат назива се позлатарство. Настао је у Индији, пре око 5.000 година, а у Европи је свој врхунац достигао у 17. и 18. веку. Ручна обрада, односно дорада сакралних и других украсних и употребних предмета и иконописа позлаћивањем сматра се уметничким занатом и доста је редак, а самим тим и веома цењен. У Србији се позлатарски занат може изучити на специјалистичким курсевима, док се у редовном средњошколском програму врши обука за занимање конзерватор-позлатар у оквиру практичног рада у Школи примењених уметности у Шапцу.
Историја Позлатарство је као занат било познато пре више пет хиљада година. Изузетност злата је последица његове племените и непроменљиве структуре, чињенице да се у природи налази ретко и то у чистом облику, па је самим тим и скупо. Поред тога, сјај и некорозивност (чиме се не одликују други метали) симболички су везивани за непролазност и вечност, па је зато злато често служило за украшавање религиозних предмета, као веза са божанствима. Исијавање златне светлости било је повезивано са врховним божанствима која су у свим религијама, на овај или онај начин, била оличена у сунцу и његовој светлости.
Овај занат настао је у Индији и у Европу је доспео преко Старог Египта. У античкој Грчкој и Риму позлаћивале су се камене и дрвене скулптуре, као и украсни архитектонски детаљи. У Византији се позлата употребљавала у сликарству (мурали, мозаици и минијатуре) и у архитектонској декорацији. Око 1500. године у западноевропској уметности нестаје златна позадина на сликама, док се у источној Европи одржала и даље у осликавању икона.
Као техника позлатарство је свој врхунац у Европи доживело у 17. и 18. веку. Развој оригиналне уметности позлате омогућили су архитекте, пре свега Бартоломео Растрели. Чувени архитекта је био зачетник барокног стила са карактеристичним позлаћеним намештајем и штукатуром. У доба барока позлата се обилно користила у црквеној скулптури, за украшавање олтара, проповедаоница, оргуља и сл. У 19. веку је откривена галванизација, односно електроплатирање, што је олакшало процес позлате и учинило га много сигурнијим и приступачнијим.
Позлатарство у Србији У средњовековној Србији, под утицајем византијске уметности и грчких мајстора, златом су се симболично представљале духовних вредности, па је српска иконописачка уметност од црквеног позлатарства практично начинила вид православне молитве. На многим иконама и фрескама позлаћивана су ћирилична слова, ореоли, звезде у позадини као и велике површине на којима су сликане Богородица, Христ, херувими и анђели. Позлате у црквама су највероватније радили сами сликари иконописци, јер не постоје писани трагови да је неко посебно радио позлату. У северном делу наше земље, међутим, позлате су у црквама радили мајстори из Аустроугарске.
Позлатарски занат у модерној Србији утемељио Бечлија Карл Хофингер, који је после Првог светског рата у Београду отворио прву позлатарску радионицу. Карл Хофингер био је искусни бечки позлатар када је, за време Првог светског рата, мобилисан у аустријску војску. Тако је доспео у Београд, где се заљубио у једну српску девојку и по завршетку рата, када је аустријска војска почела да се повлачи, одлучио да се ожени и остане у Београду. Као искусни позлатар држао је дворску радионицу која се налазила у кругу Старог двора. Шегрти који су код њега учили занат калфенско писмо писмо добијали су у његовој радионици, а мајсторски испит полагали су у занатској школи. Старог мајстора Карла Хофингера стрељала је нова комунистичка власт после Другог светског рата јер се бавио „буржоаским, ненародним, богаташким занатом” и радио за двор. Мајстор Сава Димитријевић, који је од Хофингера учио занат и касније радио са њим, запослио се у Народном музеју где је дочекао и пензију. Почетком 80-их веровало се да је овај занат у Србији потпуно нестао, а неколико година касније из номенклатуре занимања избрисано је звање „позлатар”. Године 1987. Сава Димитријевић је одлучио да са сином Драгомиром оснује радионицу и школу, како би занат оживео. Уз велике напоре занимање „позлатар” враћено је у номенклатуру и данас се у Србији позлатарство званично убраја у уметничке занате. Једини настављач традиције дворске позлатарске радионице јесте позлатарска радионица Димитријевић, која данас постоји и ради при храму Светог Саве у Београду.
Ручна позлата Позлатарство је данас редак и веома сложен занат. Од постанка до данас у овом занату се мало шта променило. Остали су исти алати, материјали и рецептуре. Од Леонарда да Винчија који је творац машине за израду златних листића усавршена је само њихова финоћа. Ручна позлата ради се златним листићима који су толико танки да је потребно десет хиљада комада наслагати један на други да би се добио слој дебљине 1 милиметар. Због тога највећи део посла код позлаћивања чини припрема подлоге и материјала. Осим листића за позлаћивање се користи и злато у праху.
Поред златних у декоративне сврхе користе се и сребрни и бакарни листићи, као и листићи шлагметала који је имитација злата. Злато не оксидира па му није потребан заштитни премаз. Насупрот томе сребро је подложно оксидацији, при чему површина тамни, па се код поступка посребривања препоручује наношење заштитнога лака.
Материјали Златни листићи 250px|мини|десно|Златни листић на свиленом трансфер-папиру Злато је веома мекан метал и лако се извлачи у листиће. Не постоје правила када је реч о дебљини златних листића, али најпопуларнији су они 10 пута тањи од људске косе. Тако танки листићи користе се за позлаћивање уметничких предмета и у дизајну ентеријера. Постављају се тако што се сваки следећи листић злата полаже тако да његов руб преклопи руб претходно већ фиксираног листића. За спољну декорацију (фонтане, скулптуре, архитектонски детаљи) користе листићи веће дебљине, јер се позлата временом троши, а у овом случају брже с обзиром да је изложена неповољном утицају средине. Квалитетна позлата није могућа златом које има испод 22 карата. Златни листићи на тржишту се могу наћи у више облика:
Одвојени (слободни) златни листићи најчешће се постављају техником водене позлате (позлата на болусу). Доступни су у бројним нијансама, чистоће од 24 карата наниже. Ова врста позлате осетљива је на воду. На сличан начин користе се и листићи сребра. Преносни златни листићи продају се повезани у књижице. Најчешће су изрезани у квадрате величине 8 × 8 цм, а сваки листић налази се између два листа свиленог трансфер-папира. За израду златних листића користи се 22 до 23,5-каратно злато. У једној књижици има 25 листова, што је довољно да се позлати равна површина величине 1,5 м². Руковање овим листићима врло је једноставно, па их могу користити и почетници. Позлата се може радити и уљаном и воденом техником, а листићи се наносе притиском, попут налепница, после чега се трансфер-папир уклони. Други начин наношења је помоћу позлатарске четке. На сличан начин користе се и листићи сребра. Златни листићи у колуту израђују се од злата чистоће 24 карата наниже. Аплицирани су на папирну или пластичну траку која се мота у колут (попут лепљиве траке). Ширина траке је између 3 и 110 мм и праве се у великом броју нијанси златне боје. Ова врста златних листића погодна је за позлаћивање глатких и равних површина, чак и уз благу закривљеност. Примењиви су у гастрономији, као јестиво злато.
Постоји много нијанси злата, од светле цитронен и дукатен која је за око најлепша и најчешће се користи, до оне чија боја иде према бакарној. Квалитетни златни листићи традиционално се производе у Немачкој, као и у Русији, Италији и Холандији. У Србији се не производе ни листићи, нити други материјали и алат за позлаћивање. Занимљиво је да се у прошлости говорило да се од једног дуката може извући 150 листића, док се данас, према речима Јована Пантића, професора на Академији за уметност и конзервацију Српске православне цркве у Београду, од исте количине злата извуче 1.500 листића.
Злато у праху Злато у праху користи се самостално за позлаћивање или како додатак бојама. Често се примењује за ретуширање делова површине које златни листић није покрио. Израђује се од злата квалитета 23,75 карата и мањег. За површину се везује туткалом или гумирабиком, а као везиво се могу користити и целулозни етри. Најчешће се пакује у посуде запремине 1 грам.
Шлагметал Шлагметал је имитација злата и користи се као замена за њега. Представља легуру бакра, цинка и калаја која се ваљањем извлачи у танке листиће. Може бити у различитим тоновима златне боје, што зависи од учешћа метала који су саставни део легуре. Листићи шлагметала продају се као слободни, односно нису на трансфер-папиру.
Подлога Подлогу која се позлаћује треба претходно припремити. Она се импрегнира, препарира, бруси, полира и тек онда се на њу лепе златни листићи.
Технике позлате 250px|мини|десно|Процес позлаћивања дрвеног рама техником водене позлате (позлата на болусу) 250px|мини|десно|Позлата дрвеног рама за слику Листићи се лепе на више начина од којих су неки савременији, док су други традиционални, онакви какви су били у прошлости.
Позлата на микстиону или уљана позлата — ово је најчешћи начин лепљења листића на подлогу. Златни листићи се на претходно припремљену лепе микстионом — лепком на бази ланеног уља. Водена позлата или позлата на болусу — овај начин лепљења је старијег датума. Златни листићи наносе се на болус, једну врсту глине, који се претходно активира, односно влажи ракијом или вотком. Залепљени листићи се затим глачају алатом од полудрагог камена ахата, док се некада за ту сврху користио здрав зуб дабра, вука, медведа или вепра. Оваква позлата је трајнија и више се цени, али је поступак много тежи. Болус постоји у више различитих боја, тачније различитог је квалитета зависно од порекла. Квалитет зависи од гранулације зрна болуса. Најчешће се употребљава црвени и жути болус, а жути је нешто финије гранулације од црвеног.
Алат Позлатарски алат између осталог чине: позлатарско јастуче, нож за украјање листића низ различитих четки бир креда, болус — специјална млевена и печена глина, зечије туткало, алкохол.
Хемијска позлата 250px|мини|десно|Илустрација из приручника „Практична галванизација — Свеобухватан трактат о галванизацији, са белешкама о древној и модерној позлати, и формулама за нова решења” (1894) Електроплатирање
Електроплатирање или галваностегија је наношење танког слоја неког метала на површину другог метала ради постизања експлоатацијских и декоративних својстава. Процес је широко познат и као галванизација. Патентирао ју је 1837. године француски физичар Станислас Сорел, мада неки скорији археолошки налази указују на то да је и у време Старог Египта била позната нека врста галваностегије. Управо процес позлаћивања, односно посребривања представља почетак развоја галванотехнике. Широка примена заштитно-декоративних превлака од никла, хрома, бакра, калаја, сребра, злата и других метала започела је 30-их година 20. века.