Горски вијенац (у првом издању -{Горскiй вiенацъ}-) рефлексивно-херојска је поема у облику народне драме српског песника и владара Петра -{II}- Петровића Његоша, настала у доба српског романтизма. Дело је објављено у Бечу 1847. на српском народном језику и својом појавом представљало је велики допринос победи Вукове борбе за нови књижевни језик. Тема Горског вијенца је истрага, односно истребљење, потурица. Дело је написано после поеме Луча микрокозма (1845), a пре поеме Лажни цар Шћепан Мали (1847, објављена 1851).
Његош је у Горском вијенцу исплео читаву црногорску историју, опевао најважније догађаје из прошлости, од времена Немањића до почетка 18. века, насликао свакодневни црногорски живот, њихове празнике и скупове, дао народне обичаје, веровања и схватања, приказао суседне народе, Турке и Млечане. У ствари, у Горском вијенцу, у његових 2819 стихова (десетераца, изузев једне уметнуте песме у деветерцу и једне тужбалице у дванаестерцу), нашла су место три света, три цивилизације, које су се додиривале и преплитале на црногорском тлу. Прва је црногорска херојско-патријархална цивилизација, чији је највиши израз класична Црна Гора. Друга, турска оријентално-исламска цивилизација, и трећа, млетачка западноевропска цивилизација. Тој отворености према другим народима и културама, којој није стала на пут ни чињеница што су ти народи били исконски непријатељи Црне Горе, треба додати и другу отвореност спева, отвореност према природи и космосу. Она добија различите облике, од фолклорних посматрања небеских прилика, преко макрокосмичких визија владике Данила, до размишљања игумана Стефана о космичком поретку, у којима се хришћанска традиција додирује с модерним природнонаучним представама.
Настанак Дело је написано у Цетињском манастиру 1847. када су прилике у Црној Гори биле веома тешке, јер је суша спржила све и претила је страшна глад. Истовремено, скадарски паша Осман Скопљак гледао је да искористи тешко стање у Црној Гори и да разједини Црногорце. Све је то Његоша подсећало на једно давно време, на очајнички положај владике Данила с краја 17. и почетка 18. века, с тим што су тад у средишту историјског тренутка били други проблеми — истрага потурица и верска подељеност народа. Управо та унутрашња идентификација (Његош — Данило) била је разлог да се као тема у Горском вијенцу наметне историјски догађај — истрага (истребљење) потурица.
Горски вијенац је објављен фебруара 1847. у јерменском манастиру у Бечу и својом појавом представљао је велики допринос победи Вукове борбе за нови књижевни језик. Око коначног назива дела Његош се доста премишљао. Првобитни називи су били: Изви искра, Извијање искре, Извита искра, чиме је желео да укаже на искру слободе која се јавила у тами ропства у којој је чамио српски народ. Та искра је дошла са Карађорђем и Првим српским устанком, али је ту „неугаслу искру слободе” видео и у својој Црној Гори. Конкретно, у самом делу Горски вијенац она се зачела у истрази потурица и прерасла у пламен ослободилачке борбе. Коначни назив Горски вијенац носи у себи особиту симболику: венац од црногорских подвига, од јунаштва и славе, од патријархалног морала, схватања, обичаја и веровања.
Историјска позадина У време када је Његош писао Горски вијенац, Турска је настојала да сломи сваки могући отпор у Црној Гори, плашећи се нових таласа побуна. Тајни агенти су обавештавали Порту о Његошевим везама са Београдом и пољском емиграцијом.
Исте године, јавио се још један проблем: година је била неродна. „Њиве ни сјемена нису донијеле”, „народ је цио без жита; ово је горе него куга”, пише Његош. У земљи је харала глад, по селима су се јављали одметници, на граници према Скадру Турци су поклањали храну, коње и оружје сваком ко би хтео да им приђе. До Његошевих руку било је дошло десетак турских барјака намењених побуњеницима у племену Кучи.
Спољни удари изазивали су снажан одјек у песнику. У његовом духу један за другим искрсавали су ликови јунака: Мићуновић, Батрић, Мандушић, Мартиновићи, Ђурашковићи, Раслапчевић, Томановић и заједно с владиком Данилом, игуманом Стефаном и сестром Батрићевом, сами се плели у венац слободе и отпора, који је песник посветио Карађорђу Петровићу, у ствари, самом устанку.
Мада је радњу Горског вијенца пренео у прошлост, Његош је у дело упевао и неке појаве из свог времена. У Селим-паши препознају се црте савремених турских паша, а у Мићуновићевој мржњи према издајницима иста она мржња коју Његош осећа према издајницима Црне Горе 1846. у епској песми Кула Ђуришића и сатири Орао и свиња или наша браћа подмићена од Турака. Све је у Његошевом делу у знаку осуде 1846: мржња Његошевих јунака према потурчењацима, клетва сердара Вукоте, коло о Милошу и Косову. Само је ова мржња пренета у прошлост, дата у поетској визији црногорске историје почетком 18. века.
Грађу за своју визију, Његош је највише црпео из саме историје. Владика Данило и неки јунаци дела историјске су личности с почетка 18. века. Сердар Вук Мићуновић, славан по свом јунаштву приликом опсаде Бара, примао је од Млетачке републике месечну плату од 5 форината и 40 фунти двопека. Војвода Драшко, „спаија Драшко Поповић от Оз(рини)ћа” — како стоји на његовом печату — и Вукота Мрваљевић такође. Вук Раслапчевић, Јанко и Богдан Ђурашковић, кнез Раде, Сердар Вукота и Томаш Мартиновић помињу се у историјским документима. Захарије Орфелин, српски писац и историчар с краја 18. века, који је писцу Горског вијенца дао и друге подстицаје, бележи и битку код Острога у доба владике Данила, у којој су Црногорци, под командом Мандушића и Рогана, тако потукли Турке да су „једва мог бјегством спасисја”. У једном запису из Даниловог доба такође се налази да је кућа Медовића на Цетињу одлуком народне скупштине разорена 1704, а Медовићи изгоњени. И за неког игумана Стефана зна се, да је живео средином 18. века.
И црногорско народно предање чувало је успомену на многе јунаке и догађаје опеване у Горском вијенцу. Драшко, Батрићева смрт, Пецирепово четовање, Мандушићева љубав према оружју, сама истрага потурица — све се то налази у народним епским песмама које је Његош годину дана раније унео у Огледало српско.
У спеву Његош се није држао само предања о догађајима с почетка 18. века. Његови јунаци ишли су у мислима и дубље у историју. У колима, служећи се народом као медијумом, песник се враћао у далеку прошлост. Као и други романтичари, ни он историју није сликао онаквом каква је била, већ онаквом каква је живела у његовом духу. У машти је мењао ликове, догађаје и чињенице и претакао их у слике које су одговарале његовој визији народне борбе против Турака четрдесетих година 18. века.
По историји, обрачун с потурицама у Црној Гори текао је више година. На почетку 18. века поједина црногорска племена требила су, односно изгонила потурчењаке из своје средине. У Горском вијенцу догађаји су другачије приказани: Његош је спонтаном историјском процесу дао митски облик истраге. У песниковој визији истрага је почетак борбе за ослобођење од Турака, управо претходница Првог српског устанка 1804. године. Сама посвета дела „хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме” који „циљу доспје великоме”, симболично повезује ова два догађаја.
Композиција
По композицијској структури Горски вијенац се разликује од свих угледа које је Његош евентуално могао имати. Дело није ни хомерска епопеја, ни српска народна песма. Широком, изразито епском илустрацијом народног живота Његош се у делу удаљио и од есхилске драме, на коју више личи него на друга дела која су му могла бити углед. Горски вијенац није ни херојска драма која је била заступљена у српској књижевности у доба романтизма. Такође, веома се разликовао од романтичарских поема какве су неговали Бајрон и Пушкин, тако да се ово дело не може потпуно уврстити ни у један од постојећих књижевних родова.
У композицији Горског вијенца, у језгру дела налази се спољни национално-политички сукоб, који има и класни, антифеудални карактер. Овај сукоб преноси се даље у душу владике Данила и других јунака спева и постаје њихова лична драма: политичка, етичка и интелектуална.
Патријархална структура Спољни облик Горског вијенца условљен је до извесне мере друштвеним обликом средине коју Његош у њему слика. У црногорској племенској заједници потреба сталне одбране од Турака сједињује угрожена племена око владике, који је, и у Његошево доба симбол народног јединства. Међутим, ово дело није композиционо чврсто изграђено око владике Данила или неког другог драмског језгра. Из разговора међу јунацима Горског вијенца ниже се мноштво слика које међу собом нису тесно повезане: Мандушић сања на месечини Милоњића снаху, остали гатају у плећку, сватови се натпевавају и свађају међу собом, поп Мића не уме да прочита писмо, сестра се убија од туге за братом, преплашена баба казује зашто је као вештица хтела да смути Црногорце, а Драшко нашироко прича о посети Млецима. Све ове слике, мада се непосредно не наслањају једна на другу се држе као целина. Општа борба против потурица или, тачније, одбрана од турског феудализма, јесте оно што те слике спаја у једно.
У Горском вијенцу црногорски главари се састају на скупштинама о верским празницима, до којих је тадашње патријархално друштво доста држало. Зато се баш они намећу песнику као чворне тачке поеме око којих се групишу уметничке слике племенског живота.
Као и у патријархалном свету, тако се и у Горском вијенцу жена налази у позадини. Она је снаха, сестра, мајка, љуба, а не самостална херојска личност. У племенско-родовском свету жена не излази пред људе док већају о јуначким пословима. Зато и у делу о њој сазнајемо само из разговора и снова јунака. Сестра Батрићева, која се једина појављује на сцени, ступа на позорницу како би потресном тужбалицом ожалила трагично погинулог брата.
Епопејична и рефлексивно-лирска структура У Горском вијенцу се осећа и извесна епопејична структура или, прецизније, тенденција да се епске слике организују око једног изузетног историјског тренутка, око истраге потурица. Као у епопејама и у овом делу су супротстављена два зараћена табора, црногорски и турски. Ипак епопејична фабула није у делу до краја развијена. Јунаци не излазе на бојишта нити има слика битака. О сукобу Црногораца и Турака сазнајемо тек посредно. Епопеје у класичном смислу нема, али се зато у делу налазе многа епска, наративна места: разговори јунака око ватре на цетињском гумну, казивање војводе Драшка о боравку код Млетака и тако даље.
Заједничка борба против Турака, коју воде јунаци Горског вијенца, намеће им колективни критеријум вредности. Као и у другим епопејама, овај критеријум је херојски и традиционалистички. Хероика дела на многим местима непосредно се наслања на народну традицију. Из традиције су извучене и представе о народној историји. Међутим, Горски вијенац не следи до краја патријархални критеријум. Претежно лирска хероика овог дела није идентична са традиционалном епиком.
Структура Горског вијенца није одређена само друштвено-историјским одликама насликаног света. У њу се укључује и Његошева филозофска визија. У центру ове визије је непрекидна борба, непрекидно кретање на путу од таме ка светлости. Од ноћи на Ловћену, у којој дело почиње, до зоре на Цетињу, када стижу гласови о победи. Све је непрестана борба и све визија кретања ка светлости, ка слободи.
Такође, кола играју веома битну улогу у делу. По свом лирском духу, она се разликују од епопејичног тока дела, у коме се препознаје епско развучена слика народног живота, дијалошко приповедање и колективни критеријум. Епопејична структура служи се и фолклорним илустрацијама (празноверице, гатања, натпевавања и друго). У колима, пак, преко народа сам песник казује оно што слути да постоји притајено у дубинама народне психе: жудњу за слободом.