Стеван Стојановић Мокрањац (Неготин, 9. јануар 1856 — Скопље, 28. септембар 1914) био је српски композитор, мелограф, професор и академик. Мокрањац је класик српске музике и најистакнутија личност српске класичне музике на прелазу из XIX у XX век. Заслужан је за увођење српског националног духа у уметничку музику.

Биографија мини|Кућа Стевана Стојановића Мокрањца

Рођен је 9. јануара 1856. године у Неготину. Преци Стевана Стојановића воде порекло из околине Прилепа у Македонији, одатле су досељени у село Мокрање по којем је добио надимак Мокрањац.Одакле потиче породица Стевана Мокрањца („Политика”, 27. октобар 2020)

Завршио је гимназију у Београду; уписао се на природно-математички одсек Велике школе. Као гимназијалац био је члан Првог београдског певачког друштва.

Године 1879, уз помоћ Певачког друштва, одлази на музичке студије у Конзерваторијуму, у Минхену, код Јозефа Рајнбергера. Због несугласица са директором Конзерваторијума, Мокрањац у трећој години студија (1883) губи државну стипендију, прекида студије и враћа се у Београд. Године 1884. постаје хоровођа певачког друштва Корнелије Станковић. Његови успеси, као хоровође и композитора Прве руковети и Опела у ге-молу, омогућују му да добије стипендију и настави школовање 1884. у Риму, код Паризотија, а од 1885. до 1887. на Конзерваторијуму у Лајпцигу. Током студија је имао финансијских проблема јер је стипендија у неким периодима школовања била недовољног износа или нередовно исплаћивана, због чега је писао више молби и писама за Београд.

Године 1887. постаје диригент „Првог београдског певачког друштва”. Од 1887. до 1900. радио је и као наставник музике у Првој београдској гимназији и Првој нишкој гимназији „Стеван Сремац” а од 1901. као предавач појања у Богословији. Први је увео мешовити хор са којим је померио границе хорског извођења.

Заједно са Станиславом Биничким и Цветком Манојловићем оснивач је прве сталне музичке школе (1899) — Српска музичка школа у Београду (данас Музичка школа „Мокрањац”), чији је директор био до своје смрти. Његовом заслугом основан је први гудачки квартет у Србији.

Године 1906, изабран је за дописног члана Српске краљевске академије. Изабран је за дописног чланак Француске академије уметности.

Мокрањац је изабран за председника Удружења српских музичара, од оснивања организације 1907.

Најпознатија његова дела су свакако Руковети — петнаест сплетова песама заснованих на фолклорним мотивима из различитих делова Србије, Босне, Македоније, Бугарске, Приморски напјеви, духовити скерцо Козар, као и музика за православна богослужења: велелепна Литургија, из које је најпознатија Херувимска песма, најзначајније остварење хорске музике у Срба, Опело у фис-молу, Три статије, Тебе Бога хвалим, Величаније светом Сави… мини|Ђорђе Јовановић, биста Стевана Стојановића Мокрањца, 1934, колекција Галерије Матице српске Вредно је радио и као мелограф: познати су његови записи Народних песама и игара са мелодијама из Левча, као и две значајне збирке записа са српским црквеним напевима: Осмогласник и Страно пјеније.

Мокрањчева породична кућа у Неготину је 1964. године рестаурирана и претворена у музеј и музички центар.

Београд је напустио 1914. године и преселио се у Скопље како би избегао Први светски рат, а убрзо потом je умро, 28. септембра исте године, од компликација јетре након 3 године боловања.

Његово последње дело је „Неотпевана песма”.

Посмртни остаци Стевана Стојановића Мокрањца су пренети из Скопља у Београд пред крај септембра 1923.„Политика”, 28. септ. 1923, стр. 5„Политика”, 30. септ. 1923, стр. 5 године. Његов гроб се налази у Новом гробљу у Београду. Споменик на гробљу, рад Петра Палавичинија, откривен је 18. априла 1926.„Дневне вести — Откривање споменика Ст. Мокрањцу”, Политика, 17. апр. 1926, „Освећење споменика Ст. Ст. Мокрањца”, Политика, 19. апр. 1926, стр. 6 (фото)

Лични живот Био је ожењен 1898. Маријом Мицом Предић (умрла 1946), братаницом Уроша Предића. Имали су сина Момчила Мокрањца, професора Фармацеутског факултета.

Његов пријатељ био је композитор Даворин Јенко.

Мокрањац је био слободни зидар, један од чланова београдске масонске ложе Побратим.„Гласник Историјског друштва у Новом Саду”, Нови Сад 1939.

Одликовања ОдликовањеЗемља80x80пОрден књаза Данила, III степенКраљевина Црна Гора80x80пОрден Светог Саве, III степенКраљевина Србија80x80пОрден Светог Александра, III степенКраљевина Бугарска80x80пОрден Османие, III степенОсманско царство

Наслеђе мини|Породица Мокрањац, 1905.

У сећање на Стевана Стојановића Мокрањца, у његовом родном граду, Неготину, од 1965. године, сваког септембра се традиционално одржавају хорске музичке свечаности „Мокрањчеви дани”.

По њему су назване: Музичка школа „Мокрањац“ (Београд), Музичка школа „Стеван Стојановић Мокрањац” (Бијељина), Музичка школа „Стеван Мокрањац“ Краљево и Музичка школа „Стеван Мокрањац” Врање и Музичка школа „Стеван Мокрањац“ Краљево.

Стогодишњица Мокрањчеве смрти обележена је 2014. године.

Дела Мокрањац је објављивао критике, писао предговоре, чланке и друге публицистичке радове, често анонимно. Објавио је наредне библиографске јединице:

Pri jězoru. За тропев (сопран, алт и тенор с пратњом клавира сложио Bjarnat Krawc (op. 1); Tri lužisko-serbske spěwy: 1) Žeždjenje (Жуђња); 2) Postrow dominje (Поздрав домовини); 3) Zlote přeća (Златне жеље). За један глас с пратњом клавира сложио Bjarnat Krawc (op. 2), приказ /„Јавор”, 10, 1887, 158—159./ Концерт Београдског певачког друштва, држан 27. јула ове године и његов критичар у „Малим новинама”, „Одјек”, 13 и 15. август 1891. Позоришне пјесме. Сеоска лола, сложио и за гласовир уредио Даворин Јенко, Српски књижевни гласник, IV/3, 1901, 235—237. Божестѣвенная служба (оглас), „Бранково коло”, 2, 1901, 64. Реферат Стевана Ст. Мокрањца, учитеља музике Богословије Св. Саве о збирци пјесама у 1 и 2 гласа, за дјечје забавиште, основне и ниже средње школе, који је за методички поступак уредио пок(ојни) Коста Берин, гимназијски професор, а збирку је понудила његова удовица, да се одштампа о државном трошку и употреби за оно чему је намијењена. Просвјетни гласник, 8, 1902, 131—136. Предговор, Српске народне пјесме и игре с мелодијама из Левча, Српски етнографски зборник, књ. III, Београд, 1902, VII—XXI. Српске народне пјесме и обичаји из Левча. Предговор Ст. Мокрањца, Српски књижевни гласник, VIII/3, 1902, 216—227. (Одговор на приказ књиге Б. Јоксимовића.) Стеван Ст.. Мокрањац, годишњи члан, Годишњак Српске краљевске академије, XIX, 1905 (Београд, 1906), 457—476. Предговор, Осмогласник, Београд, 1908, 2—10. Извештај о раду у Српској музичкој школи, за школску годину 1907/8. и предлог за будући рад. 6. јула 1908. (са табелама.) у Београду. Просветни гласник, I, 1909, 69—75.

Сабрана дела

Музичка дела Неколико Мокрањчевих дела је остало недовршено или је изгубљено током историје. Његовог музички опус обухвата 289 дела:

I Руковет. Из моје домовине, за мушки хор и тенор соло, девет песама, 1884. II Руковет. Из моје домовине, за мешовити хор и тенор соло, пет песама, 1884. Фуге, за гудачке инструменте, пет песама, 1885. Смеса српских песама, за соло с пратњом клавира за хор, четири песме, 1885. Што не пијеш вина, дует за тенор и бас уз пратњу клавира, 1886. Јадна драга, за сопран соло и мешовити хор, 1887. III Руковет. Из моје домовине, за мешовити хор и тенор соло; за мушки хор, 1888. Две народне песме из 16. века, за мешовити хор, две песме, 1889. Косово, Косово, за глас и мешовити хор, 1889. Руске народне песме, за мушки хор, четири песме, 1890. IV Руковет. („Мирјано”!). Из моје домовине, за соло (бас баритон или тенор) уз пратњу мешовитог хора, клавира и кастањетa, 1890. Две старе српске кајде, за мешовити хор, 1891. Четири обредне кајде, за мешовити хор, 1891. Болно чедо, за соло уз пратњу дечјег хора, 1891. Вивак, за два дечја гласа; за три дечја гласа, 1891. V Руковет. Из моје домовине, за сопран и тенор соло и мешовити хор, 10 песама, 1892. VI Руковет: „Хајдук Вељко”. Из моје домовине, за соло тенор и мешовити хор; за соло тенор и мушки хор, пет песама, 1892. Чика Перина химна, за мушки хор, 1892. Пазар живине, шаљива народне песма, за мешовити хор, за дечји или женски хор, 1892. Поздрав краљу — Александру Обреновићу (Загрмеше громни гласи), за мешовити хор, 1893. Приморски напјеви, за мешовити хор; за женски хор, осам песама, 1893. Бир чареси јок, мешовити хор, тенор соло и мешовити хор, 1894. Лем-Едим, балада за бас соло с пратњом клавира, 1894. Свадбена песма, за мешовити хор, 1894. Szozat, аранжман за мешовити хор; деонице за тенор I, II и за бас I. II. Hymnus, аранжман за мешовити хор; деонице за тенор, I, II и за бас, I. II, 1894. Мађарске народне песне, за мешовити хор и сола, четири песме, 1894. VII руковет (Из Старе Србије и Македоније), за мешовити хор и тенор соло; за мушки хор и тенор соло, пет песама, 1894. Хамидија, химна турског султана Абдул Хамила Хаина II, аранжман за мушки хор, 1895. Бугарска химна (Шуми Марица…), деонице за сопран, алт, тенор и бас, 1895. Добродошлица Њ. В. краљици Наталији, за мушки хор, 1895. Три јунака, балада, за бас соло уз пратњу клавира, 1895. VIII Руковет („Са Косова”), за мешовити хор, четири песме, 1896. Косовске песме, из VIII Руковети, за глас и клавир, 1896. IX руковет („Из Црне Горе”), за мешовити хор, четири песме, 1896. Химна Вуку Караџићу, за мешовити хор, 1897. Пред спомеником кнеза Милоша, за мушки хор, 1898. Два женска хора, за женски хор, две песме, 1898. Две турске песме, за мешовити хор и сола, две песме, 1898. Смрт Мајке Југовића, за соло и мешовити хор, 1899. Музика за „Ивкову славу”, за сола, ансамбле и хор уз пратњу оркестра, 1901. Народне песме, за соло уз пратњу клавира, три песме, 1901. X руковет („Са Охрида”), за мешовити хор, пет песама, 1901. Три су сеје збор збориле, за глас и клавир; за сопран и мешовити хор, 1901. Из „VIII руковети”, за двогласни дечји хор, 1902. За инат („Ока на момка”), за мушки хор, 1902. Хај! („Да је мени, душо Јело”), за мушки хор; за мешовити хор, 1902. Чекање („Магла пала, бисер роса покапала”), за мешовити хор, 1902. Химна о педесетогодишњици Београдског певачког друштва, 1853—1903, за мушки хор, 1903. Три народне песме, по певању Вука Караџића, за мешовити хор, 1903. Ступи у свети храм, за мешовити хор,, 1903. Поздрави Краљу (Петру I Карађорђевићу), две композиције, 1903. Брзаку на гробу, за мешовити хор, 1904. Ал' је леп, за трогласни дечји хор, 1904. Ој на делу, за трогласни дечји хор, 1904. Четири обредне кајде, за дечји хор, 1904. Козар, за мешовити хор; за мушки хор, 1904. Поздравна песма Краљу Петру I („Краљу Петре, дико наша”), за мешовити хор, 1904. XI руковет (Из Старе Србије), за мешовити хор; за мушки хор, четири песме, 1905. Драгчету („Нек јекну свечани звуци…”), за мешовити хор, 1905. XII руковет (Са Косова), за мешовити хор; за мушки хор, пет песама, 1906. Жено моја, три форинте дај ми!, за мушки хор, 1906. XIII руковет (Из Србије), за мешовити хор, у две верзије, а молу и б молу, четири песме, 1907. XIV руковет („Из Босне”), за мешовити хор; за женски хор, пет песама, 1908. Румунске народне песме, за тенор соло и мешовити хор, две песме, 1909. XV руковет (Из Македоније), за мешовити хор, пет песама, 1909. Музика за „Балканску царицу”, драму Николе I Петровић Његоша, две песме, 1910. Обасјала месечина, из XV руковети (коначна редакција), за мешовити хор, 1911. Химна друштва Просвјета (Сарајево), за мешовити хор, 1912. Призренске стари, за мушки хор, 1912. Огрејла месечина (Из XVI руковети), за мешовити хор, 1913. Дунавка, 2 кола за клавир, недатирано Луло моја сребром окована, за мушки хор, није сачувана, 1871. Вечерња звона, за глас уз пратњу клавира, није сачувана, 1871. Музичке скице, непотпуно сачувана, 1872. Скини с плећа мушку шару, једногласан запис и скице, 1872. Ој за гором, за зеленом, за мушки хор, 1872. Четири народне песме, за глас уз пратњу клавира, 1874—1876 Сањарије на српске народне песме, за гудачки квартет, 1877.