Сисари (, од латинског mamma „груди”) су кичмењаци које карактерише присуство млечних жлезди уз помоћ којих женке производе млеко за храњење (дојење) својих младунаца, неокортекс (регион у мозгу), крзно или коса, и три слушне кошчице. Ове карактеристике их разликују од гмизаваца и птица, од којих се разликују још од касног Тријаса, пре 201–227 милиона година. Постоји око 5.450 врста сисара. Највећи редови су глодари, слепи мишеви и Soricomorpha (ровчице и кртице). Следећа три су примати (људи, човеколики мајмуни и мајмуни), папкари (китови и копнени папкари), и звери (мачке, пси, перајари и многи други).
Сисари су потомци синапсида звероликих гмизаваца, који су настали пре око 300 милиона година. Први сисари у ширем смислу речи појавили су се пре отприлике 225 милиона година, у доба тријаса и доминације диносауруса. Постепено су се диференцирале три савремене групе сисара: торбари, кљунари и плацентални сисари. Од првобитно ситних ноћних (ноктуралних) животиња сисари, након великог изумирања гмизаваца крајем Мезозоика, подлежу адаптивној радијацији и данас мноштво животних форми живи у већини екосистема планете Земље.
Телесне карактеристике Сисари спадају у копнене кичмењаке () унутар таксона кичмењака () и тиме су им заједничке особине које овде нису појединачно наведене.
Постоји низ карактеристика данашњих сисара којима се разликују од осталих кичмењака. Најупадљивије карактеристике су млечне жлезде и длаке, али постоји и низ других особених одлика. То су секундарни вилични зглоб, акинетичка и измењена синапсидна лобања, три слушне кошчице, спирална кохлеа, изузетно изражен хетеродонтни зубни систем, снажно развијене церебралне хемисфере, алвеоларна грађа плућа, мишићна дијафрагма, еритроцити без једара.
Кожни деривати Пре свега, сисаре карактерише крзно, телесни покривач који је битан за терморегулацију. Крзно се састоји из длака, а длака сисара је изграђена од кератина. Оно може бити различите дужине, густине, боја и шара па може имати улогу у мимикрији или камуфлажи (нпр. бели зец и поларна лисица). Крзно може бити гушће или ређе, а код неких врста длака је замењена љускама или бодљама (нпр. јежеви) и има одбрамбену улогу. Поједине врсте уопште немају длаке (нпр. китови), а развиле су се од предака који су имали крзно.
Осим длака, као рожнатих творевина, рожни продукти на телима сисара су и нокти, канџе, папци, копита и навлаке рогова. Кожа им је богата жлездама које се деле на лојне и знојне.
Длаке Крзно од длака је једно од најзначајнијих обележја сисара. Иако неке врсте уопште немају длаке (на пример китови), и оне су се развиле од предака који су имали крзно, а имају га још увек у фази ембрионалног развоја. Већина сисара имају за време читавог живота готово цело тело прекривено длакама. Длаке су грађене од кератина. Крзно код животиња има више функција: Крзно служи као добар регулатор топлоте, који изолује од хладноће, а понекад штити и од врућине. То изоловање је важан предуслов одржавања сталне телесне температуре (хомеотермија). Боје и шаре крзна служе за оптичку заштиту, визуелно стапање с околином (мимикрија) како плену тако и ловца (на пример поларни зец, поларна лисица). Упадљива шара на крзну може служити и као знак упозорења непријатељима (као на пример творови) Длаке могу служити и као средство споразумевања, на пример, накострешена длака на врату и леђима вука значи агресивност, или усправљени реп белорепог јелена као знак повлачења, бега. Длаке играју важну улогу и за чуло додира. Та је улога посебно изражена код бркова (-{Vibrissae}-), који се покрећу посебним мишићима и опремљени су осјетљивим живчаним ћелијама. Код читавог низа сисара, као на пример јежева, бодљикавих прасаца и мравињих јежева део длака се развио у бодље које служе као додатна одбрана од непријатеља. Крзно може означавати и разлику између полова (грива код лавова)
Зуби мини|200п|Чељуст тигра По правилу, одлика сисара је хетеродонтно зубало које карактеризирају четири различита типа зуба. Спреда су секутићи, до њих се налазе очњаци, а затим следе два различита типа кутњака (преткутњаци и кутњаци). Таква хетеродонтна вилица је једна од важнијих разлика у односу на, рецимо, рептиле, који имају хомодонтне зубе, што значи да им сви зуби имају једнаки облик. Познавање тих разлика важно је код одређивања порекла фосила. Већина сисара мења зубе. Прво нарасту млечни зуби, које касније замене трајни. Та појава зове се -{Diphyodontia}-.
Неке врсте сисара имају зубе без коријена, који расту непрекидно током читавог живота а „троше“ се непрекидним коришћењем. То су, рецимо, предњи зуби глодара, као и кљове код слонова, моржева и нарвала (којег зову још и једнороги кљован) и других. Једноотворни или, како су их раније звали прасисари, као одрасли немају зубе, али код ваљења из јаја имају једну израслину уз помоћ које отварају љуску да би изашли из јаја, слично птицама. У тој групи су данас живуће врсте још само три (неки сматрају четири) живуће врсте, а најпознатији међу њима је кљунар. Вилице торбара се у неким аспектима разликује од оног код виших сисара. Тако сви осим здепаша (или вомбата, име под којим је код нас познатији) имају различит број секутића у горњој и доњој вилици. Те животиње имају најчешће 40 до 50 зуба, битно више него што их имају виши сисари. Рани виши сисари имали су укупно 44 зуба. Тако организоване зубе можемо још и данас наћи код неких врста, на пример код дивљих свиња. Међутим, код већине врста је специјализована прехрана довела до смањења броја зуба. Неке врсте су потпуно изгубиле зубе, као мравоједи или, на пример, љускавци који уопште више немају зубе. Али постоје и случајеви обрнутог развоја, кад се само у неколико случајева догодило, да се број зуба током еволуције повећао: то је дивовски лењивац који је изумро око 1550, а имао је око 100 зуба у вилицама у облику цеви што је апсолутно највећи број зуба код копнених сисара. Сасвим посебан случај представљају китови зубани чији зуби су поново попримили ознаке једнаког облика свих зуба (односно хомодонтних зуба), а чији број код неких врста делфина може бити и до 260.
Слушне кости и чељусни зглоб мини|250п|Морске краве
Једно од обележја својствених само сисарима су три слушне кости: чекић (-{Malleus}-), наковањ (-{Incus}-) и стремен (-{Stapes}-) . Оне се налазе у средњем уву. Прихватају вибрације с бубњића и преносе их у овални прозор унутрашњег ува.
Стремен се налази већ на почетку еволуције копнених кичмењака. То је код водоземаца, гмизаваца и птица једина слушна кост и назива се -{Columella}-. Он је код риба још као -{Hyomandibulare}- саставни део доње вилице.
Доња вилица (-{Mandibula}-) се код сисара састоји од само једне кости (-{Dentale}-). Код предака сисара, а код гмизаваца још и данас, састоји се од више костију. Чекић и наковањ су настали од две кости које гмизавци још и данас имају у својој доњој вилици. Код других кичмењака те две кости представљају још „примарни“ чељусни зглоб који се код сисара током феталног развоја замењује једним на другом месту насталим „секундарним“ чељусним зглобом.
Унутрашњи органи Систему органа за дисање је придодат мишић дијафрагма (пречага) који даје значајну улогу у респирацији. Као и птице и сисари имају срце које се састоји из јасно одвојене две коморе и две преткоморе, као и леви лук аорте. Такође имају велики и мали крвоток при чему се артеријска и венска крв не мешају већ прелазе једна у другу у капиларима. Еритроцити већине врста не садрже једро.
Друге карактеристике Ексклузивна особина сисара је дојење младунаца мајчиним млеком. Поближе о томе у одељку о размножавању. Сисари су једина група животиња која има дијафрагму, пљоснати мишић који раздваја грудну од трбушне шупљине. Код сисара се развило секундарно непце, које им омогућава дисање док једу. Мозак је добро развијен, а две половине великог мозга су повезане. Грађа лобање је раније имала „прозор“, била је отворена преко очију, а у међувремену је тај простор затворен. Данас се може разазнати на месту где постоје слепоочнице. Еритроцити немају ћелијско једро. Сисари, као и птице, имају затворени, „двоструки“ крвоток. Срце је подељено на две коморе и две преткоморе, а лева и десна страна срца су раздвојене.
Различитости у грађи тела мини|200п|Шишмиш
Током свог развоја, сисари су населили готово сва животна подручја на Земљи и при томе развили врло различите облике. Читав низ врста прилагодио се животу у води како грађом тела тако и органа тој околини. Најбоље прилагођени животу у води су китови. Њихова грађа тела више наликује рибама него осталим сисарима. Предњи удови су се обликовали као пераје, стражњи удови су се изгубили, а реп се преобликовао у репно пераје. Друге врсте, као перајари, (или познатије као фоке, туљани) и морске краве (познатије као сирене) нису се тако потпуно прилагодиле као китови.
Нетопири, или шишмиши, су, осим птице, једини кичмењаци који су способни да активно лете. Они имају јако издужене кости прстију између којих су разапете летне кожице. Тако је читав низ сисара, независно једни од других, развио летне кожице, у овом случају би се могло рећи - летне мембране. Ту спадају колугои, летеће веверице као и бодљорепе веверице из реда глодара, али и код неких врста торбара су се такође развиле летне кожице.
Различити сисари су се прилагодили и животу под земљом. Имају ваљкаста тела кратких удова, који често имају продужетке попут алата за копање. Многе врсте су се, опет, прилагодиле у потпуности животу на дрвећу па су им шапе развиле палац постављен супротно од осталих прстију како би им омогућио чвршће и сигурније прихваћање грана (насупротност) и реп којим се такође придржавају. Становници травњака и других отворених површина су смањили број прстију и развили коштана копита, док су другима знатно јаче развијени стражњи удови и крећу се скачући. Многе врсте, понајчешће мале, које се непрекидно скривају, развиле су збијено тело кратких ногу, међу њима пуно глодара и Инсективора.
И у односу на величину тела постоје огромне разлике: најмањим сисарима сматрају се свињолики шишмиш и етрурски мали миш, који су сваки тешки само 2 грама, док је плави кит вероватно највећа, не само данас него икада живућа животиња на Земљи. Они могу тежити до 150 тона, што је 75 милиона пута више од најмањих сисара.
Распрострањеност Сисари су распрострањени на целом свету. Има их на свим континентима, у свим океанима и на већини острва. Прасисари су ограничени само на Аустралију и Нову Гвинеју, а торбари живе на делу острва Океаније као и у Северној- , Средњој- и Јужној Америци. Једино у Аустралији је, до доласка првих људи, било врло мало виших сисара: то су биле само неке врсте шишмиша и мишеви. На удаљеним острвима је било врло мало сисара, тако да су на пуно острва (међу којима је Нови Зеланд) шишмиши били једини виши сисари.
Сисари су населили готово сва подручја Земље. Налази се како у пустињама и кишним шумама, тако и у високом горју и поларним подручјима. У ретка подручја где сисари не живе спадају (бар према данашњим спознајама) велике морске дубине и унутрашњост Антарктика .
Начин живота Колико су сисари различити у погледу грађе тела и околине у којој живе, толико су им различити и начини живота. Постоје животиње које су активне по дану, оне које су активне у сумрак и зору, затим ноћне животиње, али постоје и такве које су активне и дању и ноћу. У односу на своје друштвено понашање постоје такође значајне разлике. Поред врста које су изражени самотњаци, има и таквих које живе у групама које се могу бројати и до хиљаду јединки. Неке су врсте развиле врло комплексне облике понашања и негују строге хијерархијске односе између себе а споразумевају се гласањем и говором тела. Иако изузетак, ипак постоје и сисари који за лов или у одбрани користе отров.
Чула мини|250ox|Кљунар - прасисар