+ Индијске религије по броју сљедбеника (истраживање из 2020.) Религија Популација Хиндуси 1.250.000.000 Будисти 520.000.000 Сики 30.000.000 Џаини 6.000.000 Остали 4.000.000 Укупно 1.810.000.000

Индијске религије, познате и као Дармичке религије, религије су које поријеклом воде са Индијског потконтинента. Те религије, које обухватају будизам, хиндуизам, џаинизам и сикизам, такође су класификоване као источњачке религије. Иако су индијске религије повезане кроз историју Индије, оне чине широку лепезу религијских заједница и нису ограничене на Индијски потконтинент.

Докази који потврђују преисторијску религију на Индијском потконтиненту потичу из раштрканих мезолитских камених слика. Становници Харапе из цивилизације долине Инда, која је постојала од 3300. до 1300. п. н. е. (зрели период 2600—1900. п. н. е.), имао је рану урбанизовану културу која је претходила ведској религији.

Документована историја индијских религија почиње ведском религијом, ведским обичајима раних индоаријских народа, које су сакупљене и касније уобличене у Веде, као и дравидске Агаме. Период састављања, уобличавања и тумачења ових текстова познат је као ведски период, који је трајао отприлике од 1750. до 500. године п. н. е. Филозофски дијелови Веда сажети су у Упанишадама, које се обично називају Веданта, која се различито тумаче као или „посљедње поглавље, дијелове Веда” или „предмет, највиша сврха Веда”. Све ране Упанишаде претходне заједничкој ери, пет од једанаест главних Упанишада су састављене по свему судећи прије 6. вијека п. н. е. и садрже најраније помињање јоге и мокше.

Шрамана период од 800. до 200. године п. н. е. означава „прекретницу између ведског хиндуизма и пуранског хиндуизма”. Шрамаан покрет, древни индијски религијски покрет уједна упоредан али и засебан од ведске традиције, често је пркосио многим ведским и упанишадским концептима душе (атман) и коначне стварности (браман). У 6. вијеку п. н. е, шрамнички покрет је сазрео у џаинизам и будизам и одговоран је за раскол индијских религија на двије главне филозофске гране: астика, које поштују Веду (нпр. шест правовјерних школа хиндуизма), и настика, (нпр. будизам, џаинизам, чарвака итд.). Међутим, обје гране су дијелиле сродне концепте јоге, самсара (циклус рађања и смрти) и мокша (ослобађања од тог циклуса).

Пурански период (200. п. н. е. — 500. н. е.) и период раног средњовјековног периода (500—1000. н. е.) довели су до нових уобличавања хиндуизма, посебно бхакти и шивизма, шактизма, вишнуизма, смарта и мањих скупина као што је конзервативна шраута.

Рани исламски период (1100—1500. н. е.) довео је до успона нових покрета. Сикизам је основан у 15. вијеку на основу учења гуруа Нанака и девет узастопних сик-гуруа у сјеверној Индији. Огромна већина његових сљедбеника потиче из Панџаба. Током британска колонијалне управе у Индији, настала је реинтерпретација и синтеза хиндуизма, што је помогло покрету за независност Индије.

Историја

Периодизација Школски историчар Џејмс Мил, у свом главном дјелу -{The History of British India}- (1817), издвојио је три етапе у историји Индије, наиме хиндуистички, муслимански и британски период. Ова периодизација критикована је због заблуда које је изазвала. Друга периодизација је подјела на „древни, класични, средњовјековни и савремени период”, иако је и ова периодизација била изложена критикама.

Ромила Тапар примјећује да подјела на хиндуистичко-муслиманско-британске периоде индијске историје даје превелику тежину „владајућим династијама и страним инвазијама”, занемарујући друштвено-економску историју која је често показивала снажан континуитет. Подјела на древно-средњовјековно-савремени период занемарује чињеницу да су се муслиманска освајања одвијала између 8. и 14. вијека, док југ никада није био освојен у потпуности. Према Тапаровој, периодизација би такође могла да се заснива на „значајним друштвеним и економским промјенама”, које нису стриктно повезане са промјеном владајућих сила.

Чини се да Смарт и Мијклс прате Милову периодизацију, док Флуд и Муис прате периодизацију „древног, класично, средњовјековног и савременог периода”. Детаљна периодизација може бити сљедећа: Индијска преисторија укључује цивилизацију долине Инда (до око 1750. п. н. е.) Гвоздено доба укључује Ведски период (око 1750—600. п. н. е.) „Друга урбанизација” (око 600—200. п. н. е.) Класични период (око 200. п. н. е. — 1200. н. е.) Прекласични период (око 200. п. н. е. — 320. н. е.) „Златно доба” (око 320—650. н. е.) Касни класични период (око 650—1200. н. е.) Средњовјековни период (око 1200—1500) Рани савремени период (око 1500—1850) Савремени период (Британска Индија и независност; од око 1850).

Преведске религије (прије 1750. п. н. е.) Преисторија Најранија религија коју су практиковали народи Индијског потконтинента, укључујући и оне из Индо-ганшке низије, вјероватно је била мјесни анимизам који није имао свештенство.

мини|усправно|десно|„Свештеник-краљ”, скулптура из цивилизације долине Инда.

Докази који потврђују преисторијску религију на Индијском потконтиненту потичу из раштрканих мезолитских камених слика, као што је Бимбетка, која приказује плесове и ритуале. Неолитски пољопривредници из долине Инда, сахрањивали су своје мртве на начин који указује на духовне праксе које су укључивале идеје о загробном животу и вјеру у магију. Остала јужноазијска налазишта каменог доба, као што су Бимбетка у средишњем Мадја Прадешу и Купгалски петрофлифи у источној Карнатаки, садрже камену умјетност која приказује религијске обреде и доказе могуће ритуалне музике.

Цивилизација долине Инда Религија и систем вјеровања народа у долини Инда привукли су значајну пажњу, посебно са становишта препознавања претеча божанстава и религијски обичаја индијских религија која су се касније развиле у овом подручју. Међутим, због оскудности доказа, који су отворени за различита тумачења, и чињенице да индијско писмо остаје недешифровано, закључци су дјелимично спекулативни и углавном засновани на ретроспективном погледу из много каснијег хиндуистичког гледишта. Рано и утицајно дјело у овом подручју које је поставило тренд хиндуистичких тумачења археолошких доказа са локалитета Харапан било је дјело Џорџа Маршала, који је 1931. идентификовао као истакнуте карактеристике индијске религије сљедеће: Велики мушки бог и Мајка богиња; обожење или поштовање животиња и биљака; симболични приказ фалуса (лингам) и вулве (јони); и коришћење купатила и воде у религијској пракси. О Маршаловим тумачењима се много расправљало, а понекад и оспоравано у наредним деценијама.

мини|усправно|десно|Пашупати печат, који приказује сједећу и вјероватно итифаличну фигуру, окружену животињама.

Један печат у долини Инда приказује сједећу, вјероватно итифаличну и трицефаличну фигуру са рогатим покривачем за главу, окружену животињама. Маршал је идентификовао фигуру као рани облик хиндуистичког божанства Шиве (или Рудре), која је повезана са аскетизмом, јогом и лингом, сматрана је господарем животиња и често приказана са три ока. Печат је постао познат као Пашупати печат, по Пашупати (господар свих животиња), Шивином епитету. Иако је Маршалов рад добио одређену подршку, многи критичари, па чак и присталице, изнијели су неколико примједби. Дорис Мет Сринивасан је тврдила да фигура нема три лица, нити јогијски став, и да у ведској литератури Рудра није био заштитник дивљих животиња. Херберт Саливан и Алф Хилтебајтел су такође одбацили Маршалове закључке, при чему је први тврдио да је фигура била женска, док је други повезао фигуру са Махишом, Богом Бивола и околним животињама са ваханама (точковима) божанстава за четири кардинална правца. Грегори Л. Посел је закључио 2002. да, иако би било прикладно препознати фигуру као божанство, њена повезаност са воденим биволом и њено држање као елемента ритуалне дисциплине, сматрајући га као протошивом би отишло предалеко. Упркос критикама Маршалове повезаности печата са ликом протошиве, џаинисти и Вилас Сангаве тумачили су га као тиртханкару Ришабху или међу будистима као раног Буду. Историчари као што су Хајнрих Цимер, Томас Макевели дијеле мишљење да постоји нека веза између првог џаинистичког тиртханакре Ришабха и цивилизације долине Инда.

Маршал је претпоставио постојање култа обожавања Богиње Мајке на основу ископина неколико женских фигурица и сматрао их је претечом шактизма, хиндуистичког правца. Међутим, функција женских фигурица у животу народа долине Инда остаје нејасна, а Посел не сматра доказе „ужасно чврстим” за Маршалову хипотезу. Сматра се да су неки од бетила које је Маршал тумачио као свете фалистичке представе сада коришћени као тучак или тезге за игру, док је за камено прстење за које се сматрало да симболизују јони утврђено да су архитектонске карактеристике које се користе за постављање стубова, иако се могућност постојања њихове религијске симболике не може елиминисати.

Многи печати из долине Инда приказују животиње, а неки имају приказе како се носе у процесијама, док други приказују химеричне творевине. Један печат из Мохенџо-дароа приказује чудовиште получовјека и полубивола које напада тигра, што може бити референца на сумерски мит о таквом чудовишту које је створила богиња Аруру, да би се борила против Гилгамеша. Неки печати приказују човјека који носи капу са два рога и биљку који сједи на пријестолу са животињама које га окружују. Неки научници сматрају да је ово био претходник Шиве, који је носио капу коју су носила нека сумерска божанства и владари.

За разлику од египатских и месопотамских цивилизација, у долини Инда недостају монументалне палате, иако ископани градови указују на то да је друштво посједовало потребно инжењерско знање. То може сугерисати да су религијске свечаности, ако их је и било, углавном биле ограничене на појединачне домове, мање храмове или на отвореном. Маршал и каснији научници су предложили неколико мјеста која су можда посвећена религијских сврхама, али се тренутно сматра да је само Велико купатило у Мохенџо-дароу кориштено на тај начин, као мјесто за ритуално прочишћење. Погребни обичаји харапске цивилизације обиљежени су својом разноликошћу са доказима сахрањивања на леђима; фракционо сахрањивање у коме се тијело своди на скелетне остатке излагањем елементима прије коначног сахрањивања; па чак и кремацију.

Ведски период (1750—800. п. н. е.)

Документована историја индијских религија почиње са ведском религијом, религијски обичајима раних Индоаријаца, које су сакупљене и касније уобличене у Самхите (обично познате као Веде), четири канонске збирке химни или мантри састављене на архаичном санскрту. Ови списи су средишњи шрути (откривени) списи хиндуизма. Период састављања, уобличавања и тумачења ових списак познат је као ведски период, који је трајао отприлике од 1750. до 500. године п. н. е.

Ведски период је најзначајнији по састављању четири Веде, Брахмане и старијих Упанишада (обје представљене као расправе о ритуалима, мантрама и концептима који се налазе у четири Веде), који су данас неки од најважнијих канонских списак хиндуизма и кодификација су великог дјела онога што се развило у основна вјеровања хиндуизма.

Неки савремени хиндус користе „ведску религију” као синоним за „хиндуизам”. Према Сундарарајану, хиндуизам је познат и као ведска религија. Други аутори наводе да Веде садрже „основне истине о хиндуистичкој Дарми”, која се назива „савременом верзијом древне ведске Дарме”. Арија Самај признаје ведску религију као прави хиндуизма. Ипак, према Џејмисону и Вицелу,

Рани ведски период (око 1750—1200. п. н. е.)

Риши, композитори химни Ригведе, сматрани су надахнутим пјесницима и видовњацима.

Начин обожавања било је извођење јаџне, жртве која је укључивала жртовање и сублимацију хавана самагри (биљних препарата) у ватру, праћено пјевањем самагане и „мумљањем” јаџуса, жртвених мантри. Узвишено значење ријечи јаџна потиче од санскртског глагола јаџ, који има троструко значење — обожавање божанства (девапујана), јединство (саогатикарана) и доброчинство (дана).