Хенријета Лакс (рођена Лорета Плезант; 1. август 1920 – 4. октобар 1951) Note: Some sources report her birthday as August 2, 1920, vs. August 1, 1920. била је Афроамериканка чије су ћелије рака постале основа ХеЛа ћелијске линије, прве бесмртне људске ћелије и једне од најважнијих у медицинским истраживањима. Бесмртна ћелија је способна да се бесконачно умножава под одређеним условима, а ХеЛа ћелије се и данас користе као драгоцен извор података у медицини.
Лакс је несвесно постала извор ових ћелија након што је током лечења карцинома грлића материце 1951. године у Болници Џон Хопкинс у Балтимору, Мериленд, извршена биопсија тумора. Ћелије су затим култивисане од стране Џорџа Ота Геја, који је формирао ћелијску линију познату као ХеЛа, која се и данас користи у медицинским истраживањима.
У складу са тадашњом праксом, за култивисање ћелија добијених током лечења није била потребна сагласност пацијента. Нити Хенријета Лакс, нити њена породица, нису добили никакву накнаду за узимање или коришћење ХеЛа ћелија.
Иако су неки подаци о пореклу ХеЛа бесмртних ћелија били познати истраживачима након 1970. године, породица Лакс сазнала је за њихово постојање тек 1975. године. Како су информације о генетском пореклу ове ћелијске линије постале јавне, њена употреба у медицинским истраживањима и у комерцијалне сврхе наставила је да изазива забринутост у погледу права на приватност и права пацијената.
Биографија
Рани живот Хенријета Лакс рођена је као Лорета Плезант 1. августа 1920. године у Роаноку, Вирџинија, од мајке Елизе Плезант (рођена Лакс) (1886–1924) и оца Џона „Џонија” Рендала Плезанта (1881–1969). Позната је по томе што је имала црне очи, број 6 ципеле и увек је носила црвени лак за нокте и уредно наборану сукњу. Породица није сигурна како је њено име променјено из Лорета у Хенријета, али су је прозвали Хени. Када је Лакс имала четири године, њена мајка је преминула рађајући десето дете 1924. године. Неспособан да самостално брине о деци након смрти своје жене, Хенријетин отац је преместио породицу у Кловер, Вирџинија, где су деца била распоређена код родбине. Лакс је завршила код свог деде са мајчине стране, Томаса „Томија” Хенрија Лакса, у двоспратној колиби од дрвета која је некада била становиште робова на плантажи коју је поседовао Хенријетин бели прадеда. Делила је собу са својим деветогодишњим рођаком и будућим супругом, Дејвидом „Дејем” Лаксом (1915–2002).
Као и већина чланова њене породице који су живели у Кловеру, Лакс је од раног узраста радила као фармерка дувана. Хранила је животиње, бринула се о башти и радила на дуванским пољима. Походила је школу за црнце која се налазила 3 километра од колибе, све док није морала да је напусти да би помогла у подршци породици када је била у шестом разреду. Када је Лакс имала 14 година, родила је сина Лоренса Лакса (1935–2023). 1939. године родила је ћерку Елси Лакс (1939–1955). Оба детета су била плод њене везе са Дејем Лаксом. Елси је имала епилепсију и церебралну парализу, а у породици су је описивали као „различиту” или „глуву и нему”.
Брак и породица 10. априла 1941. године, Дејвид „Деј” Лакс и Хенријета Лакс су се венчали у округу Халифакс, Вирџинија. Касније те године, њихов рођак Фред Гарет их је убедио да напусте дуванску фарму у Вирџинији и преселе се у Тарнер Стејшн, близу Дандока, Мериленд, у округу Балтимор, како би Деј радио у компанији у Спероус Поинту, Мериленд. Недуго након њиховог пресељења у Мериленд, Гарет је позван да учествује у Другом светском рату. Са уштедама које му је поклонио Гарет, Деј Лакс је био у могућности да купи кућу у Тарнер Стејшну. Тарнер Стејшн је, у то време, био једна од најстаријих и највећих афроамеричких заједница у округу Балтимор.
Док су живели у Мериленду, Хенријета и Деј Лакс су добили још троје деце: Дејвида „Сонија” Лакса Млађег (1947–2022), Дебору Лакс (касније познату као Дебора Лакс Пулум, 1949–2009) и Џозефа Лакса (касније познатог као Закарија Бари Абдул Рахман, након што је примио ислам, 1950–2020). Хенријета је родила своје последње дете у болници Џонс Хопкинс у Балтимору новембра 1950. године, четири и по месеца пре него што је дијагностикована са раком грлића материце. Закарија је веровао да је његово рођење било чудо, јер је „одбијао ћелије рака које су расле око њега”. Око истог времена, Елси је била смештена у Болницу за Афроамериканце, која је касније преименована у Центар болнице Краунсвил, где је преминула 1955. године у 15. години живота. Историчар Пол Лурц наводи да је могуће да је Елси била подвргнута пнеумоенцефалографији, процедури при којој је на пацијентовој глави направљен отвор како би се излила течност из мозга, која је потом замењена кисеоником или хелијумом како би се олакшало снимање мозга на рендгену.
И Лакс и њен муж су били католици.
Болест
Дијагноза и лечење Дана 29. јануара 1951. године, Хенријета Лакс је отишла у болницу Џонс Хопкинс, једину болницу у тој области која је лечила Афроамеричке пацијенте, јер је осећала „чвор” у материци. Раније је о овом „чвору” говорила својим рођацима, који су исправно претпоставили да је трудна. Међутим, након што је родила Џозефа, Лакс је имала озбиљно крварење. Њен лекар опште праксе, Вилијам Ц. Вејд, упутио ју је назад у болницу Џонс Хопкинс. Тамо је њен лекар, Хоуард В. Џонс, извршио биопсију масе пронађене на Лаксином грлићу материце ради лабораторијских испитивања. Ускоро након тога, Лакс је обавештена да има малигни епидермоидни карцином грлића материце. Године 1970. лекари су открили да је била погрешно дијагностикована и да је заправо имала аденокарцином. Ово је била честа грешка у то време, али лечење се не би разликовало.
Лакс је лечена радијумским цевним уметцима и отпуштена је након неколико дана уз упутства да се врати на рендгенски третман као праћење. Током њених третмана, два узорка су узета са Лаксиног грлића материце без њеног знања или дозволе. Један узорак је био здраво ткиво, а други је био канцерозан. Ови узорци су дати Џорџу Оту Геју, лекару и истраживачу рака из болнице Џонс Хопкинс. Ћелије из канцерозног узорка су касније постале познате као ХеЛа имортализована ћелијска линија, која се данас често користи у савременом биомедицинском истраживању.
Смрт и сахрана веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:Lacks_Town_Road;_Clover,_VA;_2013-07-14.JPG|мини|249x249п|Лакс Таун Роуд у Кловеру, Вирџинија, у близини места где је Лакс одрасла и сахрањена. Дана 8. августа 1951. године, Хенријета Лакс, која је имала 31 годину, отишла је у болницу Џонс Хопкинс на редовни третман и затражила да буде примљена због настављених јаких болова у стомаку. Примила је трансфузије крви и остала у болници до своје смрти 4. октобра 1951. године. Делимична обдукција је показала да се рак метастазирао на цело њено тело.
Хенријета Лакс је сахрањена у неозначеном гробу на породичном гробљу, у делу Кловера, Вирџинија, које се зове Лакстаун. Тачна локација њеног гроба није позната, али породица верује да се налази на неколико стопа од гроба њене мајке, који је деценијама био једини у породици који је био обележен надгробним спомеником. 2010. године, Роланд Патило, члан факултета Медицинске школе Морхаус који је радио са Џорџом Гејем и познавао породицу Лакс, донирао је надгробни споменик за Хенријету Лакс. Ово је подстакло њену породицу да сакупи новац за надгробни споменик за Елси Лакс. Надгробни споменик у облику књиге садржи епитаф који су написала Хенријетина унучад.
Медицинска и научна истраживања Џорџ Ото Геј, први истраживач који је проучавао Хенријетине ћелије оболеле од рака, приметио је да су ове ћелије неуобичајене јер су се размножавале веома брзо и могле су да се одрже у животу довољно дуго да омогуће детаљније испитивање. До тада, ћелије култивисане за лабораторијске студије преживљавале су само неколико дана, што није било довољно да се спроведе низ различитих тестова на истом узорку. Хенријетине ћелије су биле прве које су се могле делити више пута без умирања, због чега су постале познате као "бесмртне". Након Хенријетине смрти, Геј је замолио своју лабораторијску помоћницу, Мери Кубицек, да узме даље узорке ХеЛа ћелија док је тело Хенријете било у обдукцијској просторији у болници Џон Хопкинс. Геј је успео да започне линију ћелија из Хенријетиног узорка изолујући једну специфичну ћелију и више пута је делио, што је значило да се иста ћелија могла користити за бројне експерименте. Ове ћелије су постале познате као ХеЛа ћелије, јер је Гејов стандардни метод за обележавање узорака био коришћење прва два слова пацијентовог имена и презимена.
Способност брзе репродукције ХеЛа ћелија у лабораторијским условима довела је до многих важних научних открића у биомедицинским истраживањима. На пример, већ 1954. године, Џонас Солк је користио ХеЛа ћелије у свом истраживању за развој вакцине против полиоа. За тестирање своје нове вакцине, ћелије су масовно произведене у првој фабрици за производњу ћелија. Поред тога, Честер М. Саутам, водећи вирусолог, инјектирао је ХеЛа ћелије у пацијенте са раком, затвореницима и здравим појединцима, како би испитао да ли рак може бити пренет, као и да ли један може постати имун на рак развијањем стеченог имунитета. веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:Cell_culture_(HeLa_cells)_(261_18)_Cell_culture_(HeLa_cells)_-_metaphase,_telophase.jpg|мини|249x249п|Дељење ХеЛа ћелија у култури. У ћелијама се могу видети метафаза и телофаза, различите фазе ћелијске деобе. ХеЛа ћелије су биле веома тражене и стављене су у масовну производњу. Послате су научницима широм света за "истраживања рака, сиде, ефеата радијације и токсичних супстанци, картографисање гена и у бројне друге научне сврхе". ХеЛа ћелије су биле прве људске ћелије које су успешно клониране 1955. године и од тада су коришћене за тестирање људске осетљивости на траку, лепак, козметику и многе друге производе. Постоји скоро 11.000 патената који укључују ХеЛа ћелије.
Почетком 1970-их година, велики део других култура ћелија био је контаминиран ХеЛа ћелијама. Као резултат тога, чланови породице Хенријете Лакс добијали су захтеве за узорке крви од истраживача који су желели да проуче генетику породице како би могли да разликују ХеЛа ћелије од осталих ћелијских линија.
Збуњени и забринути, неколико чланова породице почело је да се пита зашто добијају толико телефонских позива са захтевима за узорке крви. Године 1975, породица је случајно, током разговора на вечери, сазнала да се материјал пореклом од Хенријете Лакс и даље користи за медицинска истраживања. Пре овог открића, породица никада није разговарала о Хенријетиној болести и смрти међу собом.
Питања сагласности и питања приватности Ни Хенријета Лакс ни њена породица нису дали дозволу лекарима да узму њене ћелије. У то време, дозвола није била обавезна, нити се обично тражила. Ћелије су коришћене у медицинским истраживањима и за комерцијалне сврхе. Током 1980-их, породична медицинска документа била су објављена без њихове сагласности. Слично питање било је постављено у случају Moore v. Regents Универзитета Калифорније из 1990. године пред Врховним судом Калифорније, који је донео одлуку да одбачена ткива и ћелије нису власништво појединца и да се могу комерцијализовати.