Међународни односи између Европске уније (ЕУ) и Украјине обликују се кроз Споразум о придруживању између Украјине и Европске уније и Свеобухватну зону слободне трговине (DCFTA). Украјина је приоритетни партнер у оквиру Источног партнерства и Европске политике суседства (ENP). ЕУ и Украјина су развиле све ближе односе, који су прерасли сарадњу, водећи ка постепеној економској интеграцији и продубљивању политичке сарадње.

Споразум о придруживању је инициран 2012. године, али је украјинска влада обуставила припреме за потписивање тог споразума 21. новембра 2013. године, током председничког мандата Виктора Јануковича, који је присуствовао самиту ЕУ у Вилњусу 28–29. новембра 2013. године, где је потписивање споразума првобитно било планирано. Одлука да се одложи потписивање споразума довела је до проевропског покрета Евромајдан. Ови догађаји довели су до свргавања Јануковича и његове владе од стране парламента након украјинске револуције 2013–2014. у фебруару 2014. године.

Политички део Споразума о придруживању потписан је 21. марта 2014. године, од стране премијера Арсенија Јацењука. Истовремено, Европска унија је замрзнула имовину Руса и Украјинаца осумњичених за корупцију и одобрила финансијску помоћ Украјини. Убрзо, економски део Споразума о придруживању између Украјине и Европске уније потписан је 27. јуна 2014. године, од стране новог председника Петра Порошенка.

Дана 1. јануара 2016. године, Украјина се придружила Свеобухватној зони слободне трговине (енгл. DCFTA) са ЕУ, док је држављанима Украјине од 11. јуна 2017. године одобрен безвизни режим на територији Шенгенског простора у трајању до 90 дана у оквиру било ког периода од 180 дана, а Споразум о придруживању је званично ступио на снагу 1. септембра 2017. године.

Дана 21. фебруара 2019. године, Устав Украјине је измењен — норме о стратешком курсу Украјине ка чланству у Европској унији и НАТО-у унете су у преамбулу Устава, три члана и прелазне одредбе.

Дана 28. фебруара 2022. године, током руске инвазије на Украјину, председник Украјине Володимир Зеленски је званично потписао захтев за чланство Украјине у Европској унији. Премијери Матеуш Моравјецки из Пољске, Јанез Јанша из Словеније и Петр Фијала из Чешке Републике — све земље чланице Европске уније — посетили су Кијев и састали се са украјинским председником Володимиром Зеленским како би изразили солидарност и подршку током инвазије. Дана 23. јуна 2022. године, Европски савет је Украјини доделио статус пуноправног кандидата за чланство у Европској унији.

Украјина дели границу са четири чланице Европске уније: Мађарском, Пољском, Словачком и Румунијом, укупне дужине око 2.235 километара, са 33 гранична прелаза за друмски, железнички, трајектни, пешачки и бициклистички саобраћај.

Историја

Рани односи Жеља Украјине да постане пуноправна чланица Европске уније датира још из 1993. године, када је влада прогласила интеграцију у ЕУ за главни циљ спољне политике. У стварности, мало тога је предузето јер је Кијев морао да узме у обзир чињеницу да је Русија била њен главни трговински партнер и добављач природног гаса и фосилних горива.

Политички дијалог између ЕУ и Украјине започео је 1994. године када је потписан Споразум о партнерству и сарадњи (енгл. PCA). Тај документ се фокусирао на економска и друштвена питања, као и на неопходност спровођења реформи јавне управе, обезбеђивање услова за слободну штампу и широко распрострањено уважавање грађанских права. Оквир за политичке дискусије обухватао је годишње састанке између Тројке ЕУ и украјинског руководства, као и неке интерресорне консултације.

Први самит ЕУ–Украјина одржан је у септембру 1997. године у Кијеву. Споразум о партнерству и сарадњи из 1994. године ступио је на снагу 1998. године, а истекао је 2008.

Током другог самита у октобру 1998. у Бечу, односи ЕУ–Украјина дефинисани су као стратешко и јединствено партнерство, а Украјина је први пут званично изразила жељу да стекне статус придруженог члана ЕУ. Ипак, ниједан састанак на високом нивоу није донео значајне промене у резервисаном приступу Европске уније. Лидери су се углавном фокусирали на економску транзицију након комунизма, стање људских права, као и на питања везана за нуклеарну електрану у Чернобиљу и њену санацију.

Године 2002, комесар за проширење ЕУ, Гинтер Ферхојген, изјавио је да је чланство Украјине у наредних 10 до 20 година могуће. Те исте године, председник Украјине Леонид Кучма изјавио је да ће Украјина испунити све услове за чланство у ЕУ до периода 2007–2011.

Односи после Наранџасте револуције 2004. године Наранџаста револуција крајем 2004. године побољшала је европске изгледе за будућност Украјине; опозициони лидер Виктор Јушченко је тада јасно нагласио да ће заговарати од стране ЕУ продубљивање веза и сарадње, а том приликом је представио четворостепени план: признавање Украјине као државе која почива на принципимс тржишне економије, улазак у Светску трговинску организацију, придружено чланство у Европској унији и, на крају, пуноправно чланство.

Председник Украјине Виктор Јушченко је средином децембра 2004. године затражио од Брисела јасније наговештаје у вези са изгледима Украјине за чланство, рекавши: „Одобрени Акциони план одражава само ниво односа Украјине и ЕУ који смо могли достићи пре председничких избора 2004. године.”

Дана 13. јануара 2005. године, Европски парламент је скоро једногласно (467 гласова за, 19 против) усвојио резолуцију којом изражава жељу да успостави ближе везе са Украјином имајући у виду могућност њеног чланства у ЕУ. Европска комисија је изјавила да се будуће чланство Украјине у ЕУ не искључује. Неколико лидера ЕУ изразило је снажну подршку за јаче економске везе са Украјином.

Дана 21. марта 2005. године, пољски министар спољних послова Адам Данијел Ротфелд изјавио је да ће Пољска на све начине подржавати тежње Украјине за интеграцију у ЕУ, стицање статуса тржишне економије и улазак у Светску трговинску организацију. Он је такође додао: „У овом тренутку, требало би да говоримо о конкретним корацима у сарадњи уместо да водимо празне разговоре о европској интеграцији.” Три дана касније, анкета коју је спровела једна француска истраживачка агенција у шест највећих земаља ЕУ показала је да би европска јавност пре прихватила Украјину као будућу чланицу ЕУ него било коју другу земљу која још није званични кандидат.

У октобру 2005. године, председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо изјавио је да је будућност Украјине у Европској унији. Међутим, 9. новембра 2005. године, Европска комисија је у новом стратешком документу навела да тренутна агенда проширења (Хрватска и у будућности остале земље бивше Југославије) може блокирати могућност будућег приступања Украјине, Јерменије, Белорусије, Грузије и Молдавије. Комесар Оли Рен је истакао да ЕУ треба да избегне претерано проширење, додајући да је тренутна агенда проширења већ прилично обимна.

Према наводима украјинских власти, Европска политика суседства (ENP) није адекватан политички инструмент, јер је приступање Европској унији један од главних циљева свих украјинских влада још од 1993. године. Након Наранџасте револуције 2004. године, која је на власт довела Виктора Јушченка, Европска комисија је веома споро реаговала: мали је напредак остварен у постављању највеће европске земље на пут ка чланству.

Приступни преговори У марту 2007. године су започети разговори између Европске уније и Украјине о новом „ширем споразуму“, са циљем да се понуди правни оквир за ближу економску сарадњу и бољи политички дијалог. Договорено је да ће Украјина и ЕУ започети паралелне преговоре о успостављању зоне слободне трговине. Касније током 2007. године, објављено је да ће ово питање бити укључено у нацрт споразума као посебно поглавље.

Неколико дана пре самита, министри спољних послова држава чланица Европске уније договорили су се током састанка у Авинјону (Француска) да споразум о придруживању који ће бити потписан са Украјином неће имати везе са споразумима о придруживању које је ЕУ потписала са многим источноевропским државама (од Пољске до Румуније почетком 1990-их, те са земљама Западног Балкана крајем 1990-их). Медији су известили да су Холандија, Белгија, Луксембург и Немачка били снажно против укључивања формулације „Украјина је европска држава“ у правно обавезујуће документе ЕУ. Ово је оцењено као неуспех украјинског политичара из доба Кучме, Романа Шпека, тадашњег амбасадора Украјине у Бриселу. Њега касније мења Андриј Веселовски, искуснијим дипломата.

Заједнички Акциони план ЕУ–Украјина усвојен је од стране Европског савета 21. фебруара 2005. године. Он се заснивао на Споразуму о партнерству и сарадњи из 1994. године и пружао је, према наводима Европске комисије, свеобухватан и амбициозан оквир за заједнички рад са Украјином у свим кључним областима реформи.

Преговори о споразуму о слободној трговини између Украјине и Европске уније започели су 18. фебруара 2008. године, између украјинске владе и комесара ЕУ за трговину.

Португалија је у јулу 2008. године јавно изразила подршку уласку Украјине у Европску унију.

Дана 22. јула 2008. године, најављено је да ће споразум типа „Стабилизација и придруживање“ бити потписан између Украјине и ЕУ 8. септембра 2008. године у Евијан ле Бену.

Друга влада Јулије Тимошенко 2. октобра 2008. године, председник Украјине Виктор Јушченко најавио је да ће Споразум о придруживању између Украјине и Европске уније бити потписан „у року од шест до осам месеци“. Тог дана се састао са шведским краљем Карлом XVI Густавом, који је боравио у званичној посети Кијеву. Према речима Јушченка, „споразум је пола завршен“ и нада се да ће постојати могућност да се заврши и потпише током шведског председавања ЕУ. Такође је поздравио иницијативу Источног партнерства коју су раније предложили министри спољних послова Пољске и Шведске.

У периоду од 20. до 24. октобра 2008. године, ЕУ и Украјина су одржале рунду преговора о поглављу о зони слободне трговине у оквиру Споразума о придруживању. Према наводима неких украјинских медија, „ЕУ је обећала либерализацију трговинских односа“. Представник Украјине изјавио је да се „не треба превише фокусирати“ на саме преговоре јер украјинска влада има још много тога да уради како би испунила одређене критеријуме. Такође је нагласио да ће „ускоро Балкан ући у европски трговински простор, и стога Украјина може изгубити та тржишта“. То је оцењено као разлог да Украјина напредује барем истим темпом као и Балкан, на шта ЕУ није званично одговорила.

Дана 29. октобра 2008. године, комесар ЕУ Жак Баро и украјински званичници састали су се у Бриселу како би покренули преговоре о безвизном режиму. Кијев је тражио „мапу пута“ ка укидању виза, укључујући сигурност путних исправа, борбу против илегалне миграције, јавни ред и спољне односе. Ипак, комесар за правосуђе ЕУ избегавао је да наведе конкретне датуме. Украјинска страна тврдила је да Споразум о поједностављеном визном режиму из 2007. године није у потпуности примењен од стране држава чланица ЕУ. Представник Европске комисије изјавио је да је Брисел спреман да уведе санкције против оних који не поштују споразум. Амбасаде Шпаније, Холандије, Немачке и Белгије биле су наведене као највећи прекршиоци. Учинити обраду виза дуготрајном и скупом представља једно од главних кршења споразума. Дана 28. октобра 2008. године, белгијски премијер Ив Летерм је изјавио да Украјинци треба да избегавају посреднике у визним процедурама ако желе да смање трошкове. Проблем је што неке конзуларне службе, укључујући белгијску, обавезују подносиоце захтева да раде преко посредника.

Према речима председника Јушченка, неке амбасаде држава чланица ЕУ често од Украјинаца траже документа која нису предвиђена Споразумом о поједностављеној визној процедури. Око пет одсто Украјинаца који желе да путују у ЕУ добија одбијенице за визу, што, према његовим речима, „није у складу са стандардима наших споразума са ЕУ“.