Бруклински музеј () је један од највећих и најзначајнијих уметничких музеја у Њујорку и Сједињеним Америчким Државама. Са изложбеном и корисном површином од око 52.000 квадратних метара и збирком која обухвата приближно 500.000 предмета, музеј је други по величини у граду.

Музеј се налази у источном делу Бруклина, у близини насеља Проспект Хајтс, Краун Хајтс, Флатбуш и Парк Слоуп, уз Истерн парквеј. Садашњу зграду музеја у стилу боз-ара пројектовала је архитектонска фирма „Маким, Мид и Вајт” () крајем 19. века, док је фасаду вајарским украсима оплеменио вајар Данијел Честер Френч.

Корени ове институције сежу у прву половину 19. века и током више од два столећа развила се од образовне библиотеке у један од водећих музеја светске уметности. Музеј поседује богату збирку антиквитета, са посебно истакнутом колекцијом египатских предмета који покривају период дужи од 3.000 година, као и значајне колекције европске, афричке, океанијске, јапанске и америчке уметности. Међу уметницима заступљеним у збирци налазе се Марк Ротко, Едвард Хопер, Норман Роквел, Џуди Чикаго, Винсло Хомер, Едгар Дега, Џорџија О’Киф и Макс Вебер.

Историја Оснивање и рани развој (19. век) Корени Бруклинског музеја сежу у август 1823. године, када је амерички филантроп Огастус Грејам основао Библиотеку бруклинских шегрта у насељу Бруклин Хајтс. Библиотека је званично основана 24. новембра 1824. године, а камен темељац њене прве зграде положен је 1825. године у улици Хенри и Кренбери. Године 1841. библиотека се преселила у зграду Бруклинског лицеја у улици Вашингтон, а две институције су се 1843. године спојиле у Бруклински институт. Нова установа је, поред библиотечке делатности, организовала изложбе сликарства и вајарства, као и јавна предавања из различитих области науке и културе. Зграда Бруклинског института у улици Вашингтон уништена је у пожару 1891. године, што је убрзало планове за изградњу новог, репрезентативног седишта институције. Крајем 19. века започета је изградња садашње зграде музеја уз Истерн парквеј, чиме је постављен темељ за његов развој у један од водећих уметничких музеја у Сједињеним Америчким Државама.

Развој и отварање Иницијатива за изградњу новог музеја за Бруклински институт покренута је у фебруару 1889. године, када је група истакнутих грађана Бруклина најавила прикупљање средстава за установу која би одговарала културним и образовним амбицијама града. Заговорници пројекта убрзо су одабрали локацију источно од Проспект парка, на јужној страни Истерн парквеја, која је сматрана погодном за репрезентативну јавну зграду.

Током наредне године, под вођством директора Френклина Хупера, руководство Института је извршило реорганизацију установе у Бруклински институт за уметност и науку и започело формално планирање новог музеја. Градске власти Бруклина расписале су архитектонски конкурс за пројектовање зграде, а уговор је додељен фирми McKim, Mead & White. Савремени извори су конкурс описивали као један од најзначајнијих архитектонских догађаја свог доба, будући да је планирана зграда требало да обједини бројне музејске и образовне функције.

Музеј је у том периоду остао део Бруклинског института за уметност и науку, заједно са институцијама као што су Бруклинска музичка академија, Бруклинска ботаничка башта и Бруклински дечји музеј, све док ове организације нису стекле независан статус током 1970-их година.

У јануару 1895. године, градоначелник Бруклина Чарлс А. Ширен одобрио је издавање обвезница у износу од 300.000 долара годишње за финансирање изградње музеја. Почетни план предвиђао је изградњу западног крила и павиљона комплекса, са намером да се пројекат временом проширује у складу са финансијским могућностима.

Инжењерска испитивања локације започета у мају 1895. године показала су да се чврста темељна стена налази на великој дубини, што је искључивало ослањање конструкције на стеновиту подлогу. Ипак, утврђено је да шљунковити насип испод терена поседује довољну носивост за подизање масивне зграде, чиме је изградња могла да започне.

Радови на западном крилу Музеја уметности и науке у Бруклину званично су започети 14. септембра 1895. године, док је свечаност полагања камена темељца одржана 14. децембра исте године. До априла 1896. године завршена су два од планирана три спрата зграде, што је омогућило да се радови наставе убрзаним темпом.

Зграда музеја довршена је у марту 1897. године, након уређења приступних стаза између улаза и Истерн парквеја. Прва изложба, која је обухватала скоро 600 слика, отворена је за јавност 1. јуна 1897. године, неколико месеци пре формалног отварања установе. Музеј Бруклинског института званично је отворен 2. октобра 1897. године и представљао је једну од последњих великих јавних грађевина подигнутих у граду Бруклину пре његовог укључења у град Велики Њујорк 1898. године.

20. век

Током 20. века, Бруклински музеј је пролазио кроз дуг и често прекидан процес изградње, проширења и институционалне трансформације, обележен финансијским ограничењима и постепеним преласком на искључиво уметнички профил.

Рани 20. век: проширења и ограничења (1900–1919) Почетком века, руководство Бруклинског института наставило је реализацију амбициозног плана изградње комплекса. Године 1899. одобрена је изградња централног улазног павиљона, замишљеног као репрезентативно средиште музеја, са великом салом за предавања и изложбеним просторима. Законодавна скупштина државе Њујорк одобрила је потребно финансирање крајем 1899. године, а радови су почели у јуну 1900. Централни део је био близу завршетка до јануара 1903. године, али су радови успоравани радним спорoвимa.

Градоначелник Њујорка Сет Лоу потписао је 1902. године закон којим се одобрава новац за источни део комплекса, а источно крило је свечано отворено 14. децембра 1907. године. Ипак, и након овог проширења, зграда је представљала тек део првобитно планиране величине, док су градска средства углавном покривала основно одржавање. Почетком 20. века такође су постојале иницијативе за оснивање астрономске опсерваторије, које су добиле подршку града.

Године 1911. одобрен је наставак изградње крила F и G јужно од централног павиљона, а McKim, Mead & White су исте године поднели планове за тај део. Међутим, радове су погађали организациони и финансијски проблеми (укључујући банкрот једног извођача), па су до 1914. године у потпуности обустављени, што је ограничило могућност излагања и смештаја колекција.

Између ратова: институционални раст и архитектонска недовршеност (1920–1940) Отварање станице метроа испред музеја 1920. године значајно је побољшало приступ музеју. Иако је 1922. године донет закон који је омогућио финансирање крила F и G, градске институције су у почетку блокирале или одлагале издвајања, да би тек 1923. године средства била одобрена. Након тога су израђени нови планови и најављен наставак радова.

Током 1920-их отворене су нове галерије, укључујући сликарску галерију, Етнолошку галерију („Дугина кућа“) и јапанску уметничку галерију, као и више европских галерија. Ипак, до 1928. године изградња је поново обустављена, а важни делови комплекса остали су недовршени. Крајем 1929. године отворене су и собе из америчког периода.

Током 1930-их спроведена је значајна реконструкција улаза и приступа музеју (укључујући замену степеништа улазом у нивоу приземља), уз радове у оквиру програма јавних радова. У том периоду отворене су и нове галерије (укључујући персијску и средњовековну), а реконструкција је заокружена 1937. године, када су поједине колекције први пут систематски изложене јавности.

Послератни период: модернизација и финансијске кризе (1940–1970) До 1938. године званичници су тражили средства за поправке, а директор је упозоравао на лоше стање зграде. Уметничка школа Бруклинског музеја премештена је у музеј 1941. године, а исте године је отворен и центар за дистрибуцију уметничких дела уз подршку федералног програма.

Године 1948. обезбеђена су средства за „лабораторију индустријског дизајна“, а крајем 1940-их разматран је шири програм развоја Бруклина као културног центра, укључујући планове за анекс и општу обнову. Током истог периода отворена је нова предаваоница, а музеј је проширио образовне програме ради привлачења публике.

1950-их и 1960-их Почетком 1950-их најављени су дугорочни планови за поправку музеја и модернизацију изложбених простора, при чему је реновирање египатских галерија представљало једну од кључних фаза. Задњи анекс (1955) и каснија отварања галерија након друге фазе обнове (1957) представљали су значајан инфраструктурни помак.

Ипак, крајем 1950-их и почетком 1960-их музеј се суочио са хроничним финансијским проблемима и недостатком особља обезбеђења, што је доводило до затварања појединих галерија и скраћивања радног времена, а затим и до привремене редукције седмичног распореда рада. У настојању да повећа посећеност, музеј је развијао образовне и интерактивне програме и планирао нове изложбене просторе током 1960-их.

Крајем 1960-их музеј се поново суочио са недовољним финансирањем и безбедносним изазовима. У октобру 1968. године отворена је Галерија заједнице, усмерена на уметност црних Њујорчана, након залагања коалиције FICE, што је донело нову публику музеју.

1970-их и раних 1980-их Почетком 1970-их финансијске тешкоће су се наставиле, а због недостатка чувара музеј је увео скраћен седмични распоред рада. Истовремено су поново отваране и допуњаване собе из америчког периода, док се разматрало измештање Галерије заједнице у адекватнији простор.

Сукоби унутар установе довели су до оставке директора Данкана Ф. Камерона (1973), а процес избора новог руководства био је додатно компликован спорovima и штрајковима запослених у вези са синдикалним организовањем.

Упркос тешкоћама, током 1970-их отворене су нове оријенталне галерије (укључујући јапанску и корејску), а афричке галерије су поново отворене након обнове; истовремено је започета систематска обнова соба из америчког периода. Након истраге о аквизицијама, државни тужилац је препоручио усвајање свеобухватног етичког кодекса. Касније је уследило укидање одељења за блискоисточну уметност у контексту буџетских резова.

Средином 1980-их и 1990-их Музеј је 1986. године представио мастер план проширења и модернизације, уз намеру да значајно повећа изложбени простор и инфраструктурне капацитете, али је реализација била ограничена растућим трошковима и зависношћу од градског капиталног буџета. У оквиру архитектонског конкурса за редизајн западног крила, изабрано је решење Арате Исозакија, али је обим реновирања временом значајно поскупео.

Почетком 1990-их започета је фаза обнове која је подразумевала нове галеријске просторе и инфраструктурна побољшања, али су буџетски резови истовремено довели до отпуштања и измена у радном распореду. Отварање аудиторијума 1991. означило је важан корак у обнови јавних функција музеја.

Реновирано западно крило је поново отворено 1993. године, уз задржавање основне просторно-функционалне логике, а у критикама је истицан савремени, минималистички изложбени језик (светли простори, јасна расвета и неутрална материјализација). Почетком 1994. западно крило је добило име по донаторима Морису и Мејеру Шапиру.

Године 1997. институција је променила назив у Бруклински музеј уметности, како би се јасно нагласио уметнички профил и отклониле дугогодишње забуне у вези са идентитетом музеја и некадашњим природњачким поставкама.

21. век мини|Улаз у Бруклински музеј са Источног парка, обновљен 2004. године