мини|усправно=1.25|Лекар лечи пацијента (Атички црвенофигурални арибалос, 480–470. п. н. е.) Старогрчка медицина била је скуп теорија и пракси које су се стално шириле кроз нове идеологије и испитивања. Грчки израз за медицину био је iatrikē (). Многе компоненте су се разматрале у старогрчкој медицини, преплићући духовно са физичким. Конкретно, стари Грци су веровали да на здравље утичу телесни сокови, географска локација, друштвена класа, исхрана, трауме, веровања и ментални склоп. У почетку, стари Грци су веровали да су болести „божанске казне“ и да је излечење „дар од богова“. Како су се настављала испитивања у којима су се теорије тестирале у односу на симптоме и резултате, чиста духовна веровања о „казнама“ и „даровима“ замењена су основом утемељеном на физичком, тј. узроку и последици.

Асклепијон мини|усправно=0.4|Асклепијев штап мини|Поглед на Асклепијон на Косу, најбоље очувани пример Асклепијона Асклепије је сматран првим лекаром, а мит га је сместио као сина Аполона. Храмови посвећени богу-исцелитељу Асклепију, познати као Асклепијони (; једн. Ἀσκληπιεῖον Asclepieion), функционисали су као центри за медицинске савете, прогнозе и лечење. У овим светилиштима, пацијенти би улазили у стање слично сну, индукованом спавању познатом као „енкоимесис“ (), нешто слично анестезији, у којем би или добили упутства од божанства у сну или би били излечени хируршким путем. Асклепијони су пружали пажљиво контролисане просторе погодне за лечење и испуњавали су неколико захтева институција створених за лечење. Храм Асклепија у Пергаму имао је извор који је текао у подземну просторију у храму. Људи би долазили да пију воду и да се у њој купају јер се веровало да има лековита својства. Блатне купке и топли чајеви попут камилице користили су се за смиривање, или чај од нане за ублажавање главобоље, што је и данас кућни лек који многи користе. Пацијенти су били подстицани и да спавају у објектима. Њихове снове тумачили су лекари, а затим су прегледавали њихове симптоме. Повремено су доводили псе да лижу отворене ране како би помогли у њиховом зарастању. У Асклепијону у Епидауру, три велике мермерне плоче из 350. п. н. е. чувају имена, историје случајева, тегобе и излечења око 70 пацијената који су дошли у храм са проблемом и тамо га се решили. Нека од наведених хируршких излечења, као што је отварање трбушног апсцеса или уклањање трауматског страног материјала, довољно су реалистична да су се могла догодити, али са пацијентом у стању енкоимесиса изазваном уз помоћ супстанци за успављивање као што је опијум.

Асклепијев штап је до данас универзални симбол медицине. Међутим, често се меша са Кадуцејем, који је био штап бога Хермеса. Асклепијев штап представља једну змију без крила, док је Кадуцеј представљен са две змије и паром крила који приказују брзину Хермеса.

Хипократска медицина

мини|Хируршки инструменти, 5. век п. н. е. Реконструкције засноване на описима унутар Хипократовог корпуса. Технолошки музеј у Солуну.

Хипократов корпус био је скуп списа који се супротстављао древним веровањима, нудећи биолошки засноване приступе болести уместо магијске интервенције. Старогрчки лекари нису сматрали да је болест натприродног порекла, тј. изазвана незадовољством богова или демонском поседнутошћу: „Грци су развили систем медицине заснован на емпиријско-рационалном приступу, тако да су се све више ослањали на натуралистичко посматрање, побољшано практичним искуством покушаја и грешака, напуштајући магијска и религиозна оправдања за дисфункцију људског тела.“ Међутим, у неким случајевима, кривица за болест се и даље приписивала пацијенту, а улога лекара је била да се измири са боговима или истера демона молитвама, чинима и жртвама.

Хипократов корпус био је првенствено усмерен на патологију, а не на стварање свеобухватне физиологије људског тела. То је збирка од око седамдесет раних медицинских дела из античке Грчке која се повезују са Хипократом и његовим ученицима. Иако се некада сматрало да их је написао сам Хипократ, многи научници данас верују да су ове текстове писали различити аутори током неколико деценија.Vivian Nutton'Ancient Medicine'(Routledge 2004) Стога, његове теорије и концепти о људском телу нису у потпуности систематизовани и имају неке недоследности. Ипак, значајан је по томе што је био један од првих покушаја да се теоретише биолошки систем и биолошки узроци болести у грчкој науци. Ово је наведено у његовој расправи, „Света болест“, која тврди да ако би све болести потицале из натприродних извора, биолошки лекови не би деловали.

Хуморална теорија Хуморизам (или четири телесна сока) односи се на крв, слуз, жуту жуч и црну жуч. Сваки од четири телесна сока био је повезан са органом, темпераментом, годишњим добом и елементом. Такође се теоретисало да пол игра улогу у медицини, јер су неке болести и третмани били различити за жене него за мушкарце. Штавише, географска локација и друштвена класа утицале су на услове живота људи и могле су их изложити различитим еколошким проблемима као што су комарци, пацови и доступност чисте воде за пиће. Сматрало се да је и исхрана проблем и да може бити погођена недостатком приступа адекватној храни. Траума, као што је она коју су трпели гладијатори, од уједа паса или других повреда, играла је улогу у теоријама везаним за разумевање анатомије и инфекција. Поред тога, велики фокус је био на веровањима и менталном склопу пацијента у дијагностичким и терапијским теоријама. Препознато је да ум игра улогу у лечењу, или да може бити и једини узрок болести.. Ignatius Press, San Francisco, CA, .

Старогрчка медицина почела је да се врти око теорије о телесним соковима. Хуморална теорија каже да добро здравље долази из савршене равнотеже четири телесна сока: крви, слузи, жуте жучи и црне жучи. Сходно томе, лоше здравље је резултат неправилне равнотеже четири телесна сока. Хипократ, познат као „отац модерне медицине“,*

. European Society of Clinical Microbiology and Infectious Diseases основао је медицинску школу на Косу и најважнија је фигура у старогрчкој медицини.Atlas of Anatomy, ed. Giunti Editorial Group, Taj Books LTD Хипократ и његови ученици документовали су бројне болести у Хипократовом корпусу и развили Хипократову заклетву за лекаре, која је и данас у употреби. Он и његови ученици такође су створили медицинску терминологију која је део нашег данашњег речника. Медицинске речи укључују акутно, хронично, епидемија, погоршање, релапс и друге. Доприноси старогрчкој медицини Хипократа, Сократа и других имали су трајан утицај на исламску медицину и средњовековну европску медицину све док многа њихова открића нису постала застарела у 14. веку. Успостављање хуморалне теорије медицине фокусирало се на равнотежу између крви, жуте и црне жучи, и слузи у људском телу. Превелика топлота, хладноћа, сувоћа или влажност нарушавале су равнотежу између телесних сокова, што је доводило до болести. Није се веровало да богови и демони кажњавају пацијента, већ се то приписивало лошем ваздуху (теорија мијазме). Лекари који су практиковали хуморалну медицину фокусирали су се на поновно успостављање равнотеже између телесних сокова. Прелазак са натприродне на биолошку болест није у потпуности укинуо грчку религију, али је понудио нов метод интеракције лекара са пацијентима.

Старогрчки лекари који су следили хуморизам наглашавали су важност околине. Лекари су веровали да ће пацијенти бити изложени разним болестима у зависности од средине у којој живе. Локално снабдевање водом и смер дувања ветра утицали су на здравље локалног становништва.

Женска биологија Због свог примарног фокуса на патологију (а не на физиологију), Хипократове теорије о женској анатомији углавном нису биле потпуно свеобухватне. Међутим, постојале су неке доследне теме у њиховим теоријама о женском телу. Конкретно, Хипократови аутори имали су сличне погледе на менструацију, развој дојки и природу материце. Хипократови погледи на дојке и менструацију били су утемељени на претпоставци да је месо жене потпуно другачије суштинске природе (или physis) у поређењу са месом мушкарца. На пример, веровали су да је женско месо „сунђерасто, лабаво и порозно“ (Болести жена 1.1 (=8.2), док је месо мушкарца чвршће и компактније. Веровало се да ова природа женског меса узрокује да оно упија вишак крви коју тело производи, а која се затим избацује кроз менструацију као начин регулисања крвног телесног сока. Исто тако, „лабавост“ женског меса коришћена је за објашњење постојања женских дојки. Веровало се да је и код мушких и код женских тела дојка жлезда која упија течности и влагу, те је лабава и порозна природа женског меса омогућавала њиховим дојкама да упију више и постану веће. Коначно, у погледу материце, Хипократови научници су веровали у теорију о лутајућој материци; да је то одвојен орган унутар женског тела који има способност миграције. Претпостављало се да је миграција материце узрок многих болести и симптома нелагодности или лошег расположења код жена.

Ове Хипократове теорије претпостављале су да је мушко тело нормално/идеално тело, и да су женске разлике абнормалне и инфериорне. Тако су се Хипократове теорије о женској анатомији усклађивале са патријархалним погледима на „женску инфериорност“ у старогрчком друштву. На пример, теорија о „лабавој и порозној природи“ женског меса била је уоквирена као општа неефикасност женских тела у поређењу са „чвршћим и затегнутијим“ мушким телом, које је боље управљало својим телесним соковима. Менструација се сматрала адаптацијом на инхерентно инфериорну конституцију која није добро управљала крвним телесним соком. Претпостављало се да ове „неефикасности“ у женском телу чине их непогодним за мушки рад или мушке улоге. Исто тако, теорија да материца мигрира делимично се заснивала на запажањима да мушко тело не садржи материцу. Пошто се мушко тело сматрало „нормом“, претпостављало се да материца нема одређено место у телу и да стога природно мигрира.

Ови патријархални погледи, последично, утицали су на Хипократове концепције о природи тегоба које су жене доживљавале, као и на лекове за те тегобе.

мини|Асклепије (у средини) стиже на Кос и поздрављају га Хипократ (лево) и један грађанин (десно), мозаик из Асклепијона на Косу, 2–3. век н. е.

Херодикус