Историја природе () је латинско дело Плинија Старијег. Као највеће појединачно дело које је из Римског царства сачувано до данас, Историја природе обједињује информације прикупљене од других античких аутора. Упркос наслову дела, његова тематика није ограничена на оно што се данас подразумева под историјом природе; сам Плиније дефинише свој опсег као „природни свет, или живот”.Natural History Book II, I.2 idemque rerum naturae opus et rerum ipsa natura. Дело је енциклопедијског обима, али његова структура није налик модерној енциклопедији. То је једино Плинијево дело које је сачувано и последње које је објавио. Првих 10 књига објавио је 77. године н. е., али није извршио коначну ревизију остатка у време своје смрти током ерупције Везува 79. године. Остатак је постхумно објавио Плинијев нећак, Плиније Млађи.
Дело је подељено на 37 књига, организованих у 10 томова. Оне покривају теме као што су астрономија, математика, географија, етнографија, антропологија, људска физиологија, зоологија, ботаника, пољопривреда, хортикултура, фармакологија, рударство, минералогија, вајарство, уметност и драго камење.
Плинијево Историја природе постало је узор за касније енциклопедије и научне радове због ширине своје тематике, позивања на оригиналне ауторе и свог индекса.
Преглед мини|Примерак који је штампао Јоханес Алвизијус 1499. у Венецији, Италија
Плинијево Историја природе написано је упоредо са другим значајним делима (која су у међувремену изгубљена). Плиније (23–79. н. е.) је комбиновао своје научне активности са ужурбаном каријером царског администратора за цара Веспазијана. Велики део свог писања обављао је ноћу; дневни сати су били посвећени раду за цара, како објашњава у посветном предговору упућеном Веспазијановом старијем сину, будућем цару Титу, са којим је служио у војсци (и коме је дело посвећено). Што се тиче ноћних сати проведених у писању, они нису сматрани губитком сна, већ додатком животу, јер како наводи у предговору, Vita vigilia est, „бити жив значи бити на опрезу”, у војној метафори стражара који бди ноћу.. Plinius Secundus to his Friend Titus Vespasian Плиније тврди да је једини Римљанин који је икада предузео такав рад, у својој молитви за благослов универзалне мајке:Natural History XXXVII:77
Поздрав теби, Природо, родитељко свих ствари! И удостој се да ми укажеш своју наклоност, мени, који сам, једини од свих грађана Рима, у сваком твом делу, обзнанио твоју хвалу.
Историја природе је енциклопедијског обима, али његов формат није налик модерној енциклопедији. Међутим, има структуру: Плиније користи Аристотелову поделу природе (животињско, биљно, минерално) како би поново створио природни свет у књижевној форми."Introduction" to Natural History, Bks. I–II, Loeb Classical Library (rev. ed. 1989), pp. vii–x. Уместо да представља одвојене, самосталне одреднице поређане по абецеди, Плинијев уређени природни пејзаж је кохерентна целина, која читаоцу нуди вођени обилазак: „кратак излет под нашим вођством кроз сва дела природе...”Natural History VIII:44 (Loeb) Дело је јединствено, али разноврсно: „Моја тема је свет природе... или другим речима, живот”, каже он Титу.
мини|лево|Кинокефал, или псоглави, како га је описао Плиније у свом Познавању природе. Из Нирнбершке хронике (1493).
Природа је за Плинија била божанска, пантеистички концепт инспирисан стоичком филозофијом, која је у основи већег дела његовог размишљања, али божанство о којем је реч била је богиња чија је главна сврха била да служи људском роду: „природа, то јест живот” је људски живот у природном пејзажу. Након почетног прегледа космологије и географије, Плиније започиње свој третман животиња са људским родом, „због којег се чини да је велика Природа створила све друге ствари”.Natural History VII:1 (Rackham et al.) Овај телеолошки поглед на природу био је уобичајен у антици и кључан је за разумевање Познавања природе.Natural History VII Компоненте природе нису само описане саме по себи, већ и са погледом на њихову улогу у људском животу. Плиније посвећује низ књига биљкама, са фокусом на њихову медицинску вредност; књиге о минералима укључују описе њихове употребе у архитектури, вајарству, уметности и изради накита. Плинијева премиса се разликује од модерних еколошких теорија, одражавајући преовлађујуће расположење његовог времена."Introduction" to Natural History, Books III-VII, Loeb Classical Library (rev. ed. 1989), pp. xi–xiii.
мини|Скијапод, кога је Плиније описао у свом Познавању природе, из Нирнбершке хронике (1493) Плинијево дело често одражава империјалну експанзију Рима, која је донела нове и узбудљиве ствари у престоницу: егзотичне источне зачине, чудне животиње које су излагане или теране у арену, чак и наводног феникса послатог цару Клаудију 47. године н. е. – иако, како Плиније признаје, ово је генерално било признато као фалсификат. Плиније је поновио Аристотелову максиму да Африка увек производи нешто ново. Тврдило се да су разноликост и свестраност природе бескрајне: „Када сам посматрао природу, она ме је увек наводила да ниједну изјаву о њој не сматрам невероватном.”Natural History XI:2 (Rackham et al.) Ово је навело Плинија да препричава гласине о чудним народима на рубовима света. Ове чудовишне расе – Кинокефали или Псоглави, Скијаподи, чија је једна нога могла да служи као сунцобран, Астоми без уста који су живели од мириса – нису биле строго нове. Њих је у V веку п. н. е. поменуо грчки историчар Херодот (чија је историја била широка мешавина митова, легенди и чињеница), али их је Плиније учинио познатијим.Natural History VII:2
„Пуно разноврсности као и сама природа”,Плиније Млађи, Писма, 3.5 изјавио је Плинијев нећак, Плиније Млађи, и ова оцена у великој мери објашњава привлачност Познавања природе од Плинијеве смрти у ерупцији Везува 79. године. Плиније је отишао да истражи чудан облак – „облика пиније”, према његовом нећаку – који се дизао изнад планине.Плиније Млађи, Писма, 6.16
Историја природе било је једно од првих античких европских дела које је штампано, у Венецији 1469. године.Healy, 2004. Introduction:xxxix Енглески превод Филемона Холанда из 1601. године утицао је на књижевност од тада.
Структура
Историја природе састоји се од 37 књига. Плиније је на почетку дела осмислио summarium, или списак садржаја, који су каснији штампари тумачили као садржај. Табела испод је резиме заснован на модерним називима за теме.
Том Књиге Садржај I 1 Предговор и списак садржаја, спискови аутора 2 Астрономија, метеорологија II 3–6 Географија и етнографија 7 Антропологија и људска физиологија III 8–11 Зоологија, укључујући сисаре, змије, морске животиње, птице, инсекте IV–VII 12–27 Ботаника, укључујући пољопривреду, хортикултуру, посебно лозе и маслине, медицину VIII 28–32 Фармакологија, магија, вода, водени свет IX–X 33–37 Рударство и минералогија, посебно примењено на живот и уметност, рад у злату и сребру,Natural History XXXIII:154–751 статуе у бронзи,Natural History XXXIV уметност,Natural History XXXV:15–941 моделовање,Natural History XXXV:151–851 вајарство у мермеру,Natural History XXXVI драго камење и драгуљиNatural History XXXVII
Настанак
Сврха
Плинијева сврха у писању Познавања природе била је да покрије све знање и уметност уколико су повезани са природом или из ње црпе своје материјале. Он каже:Моја тема је неплодна – свет природе, или другим речима живот; и та тема у свом најмање узвишеном делу, и користећи или сеоске изразе или стране, чак варварске речи које заправо треба увести са извињењем. Штавише, пут није утабана стаза ауторства, нити она у којој је ум жељан да лута: нема никога од нас ко је учинио исти подухват, нити икога међу Грцима ко се сам ухватио укоштац са свим деловима теме.
Извори
Плиније је проучавао оригиналне ауторитете о свакој теми и пажљиво правио изводе из њихових страница. Његови indices auctorum понекад наводе ауторитете које је заиста консултовао, иако не исцрпно; у другим случајевима, они покривају главне писце на ту тему, чија су имена позајмљена из друге руке од његових непосредних ауторитета. Он признаје своје обавезе према својим претходницима: „Признати оне који су били средство сопствених достигнућа.”Pliny the Elder. Praefatio:21
У предговору, аутор тврди да је навео 20.000 чињеница прикупљених из око 2.000 књига и од 100 одабраних аутора. Постојећи спискови његових ауторитета обухватају више од 400, укључујући 146 римских и 327 грчких и других извора информација. Спискови углавном прате редослед тематике сваке књиге. Ово је показано у Disputatio Хајнриха Бруна (Бон, 1856).Cf. Heinrich Brunn's Kleine Schriften Gesammelt Von Hermann Brunn Und Heinrich Bulle...: Bd. Zur Griechischen Kunstgeschichte. Mit 69 Abbildungen Im Text Und Auf Einer Doppeltafel, 1905 reproduction by Ulan Press (2012).
Један од Плинијевих ауторитета је Марко Теренције Варон. У географским књигама, Варон је допуњен топографским коментарима Агрипе, које је довршио цар Август; за своју зоологију, он се у великој мери ослања на Аристотела и на Јубу, ученог мауретанског краља, studiorum claritate memorabilior quam regno (v. 16). Јуба је један од његових главних водича у ботаници; Теофраст је такође наведен у његовим Индексима, а Плиније је превео Теофрастово дело са грчког на латински. Друго Теофрастово дело, О камењу, цитирано је као извор о рудама и минералима. Плиније се трудио да користи све доступне грчке историје, као што су Херодот и Тукидид, као и Историјска библиотека Диодора Сикула.Cf. Mary Beagon, Roman Nature: The Thought of Pliny the Elder, Clarendon Press (1992), s.v.; Trevor Murphy, Pliny the Elder's Natural History: The Empire in the Encyclopedia, Oxford University Press (2004), pp. 196–200 and passim.
Метода рада Његов нећак, Плиније Млађи, описао је методу коју је Плиније користио за писање Познавања природе:
Да ли вас изненађује што је заузет човек нашао времена да заврши толико томова, од којих се многи баве тако ситним детаљима?... Почео би да учи ноћу на Фестивалу Вулкана, не због среће већ из љубави према учењу, дуго пре зоре; зими би почињао у седмом сату... Могао је да спава на позив, и сан би га обузео и напустио усред посла. Пре зоре би ишао код Веспазијана – јер и он је био ноћни радник – а затим би се посветио својим службеним дужностима. По повратку кући, поново би посветио учењу свако слободно време које је имао. Често би лети, након оброка, који је код њега, као у стара времена, увек био једноставан и лаган, лежао на сунцу ако би имао слободног времена, и читала би се књига наглас, из које би правио белешке и изводе.
Плиније Млађи је испричао следећу анегдоту која илуструје ентузијазам његовог ујака за учење:
После вечере читала би се књига наглас, а он би површно правио белешке. Сећам се да је један од његових пријатеља, када је читач погрешно изговорио реч, прекинуо га и натерао да је поново прочита, а мој ујак му је рекао: „Зар ниси разумео значење?” Када је његов пријатељ рекао „да”, он је приметио: „Зашто си га онда натерао да се врати? Изгубили смо више од десет редова због твог прекида.” Толико је био љубоморан на сваки изгубљени тренутак.
Стил
Плинијев стил писања опонаша стил Сенеке.Cf. Trevor Murphy, Pliny the Elder's Natural History: The Empire in the Encyclopedia, Oxford University Press (2004), pp. 181–197. Он мање тежи јасноћи и живописности, а више епиграматској поенти. Садржи многе антитезе, питања, усклике, тропе, метафоре и друге маниризме Сребрног доба.Cf. P. L. Chambers, The Natural Histories of Pliny the Elder: An Advanced Reader and Grammar Review, University of Oklahoma Press (2012), s.v., and Latin syntax in Pliny; see also Roger French & Frank Greenaway, Science in the Early Roman Empire: Pliny the Elder, his Sources and Influence, Croom Helm (1986), pp. 23–44. Његова реченична структура је често лабава и разуђена. Присутна је обилна употреба аблатива апсолутног, а аблативне фразе се често додају у некој врсти неодређене „апозиције” да би се изразило ауторово мишљење о непосредно претходној изјави, нпр.:Natural History XXXV:80