Тужни тропи (фр. Tristes Tropiques) су мемоари антрополога и структуралисте Клода Леви-Строса, први пут објављени у Француској 1955. године. Књига документује његова путовања и антрополошки рад, са главним фокусом на Бразил, али уз осврте и на многа друга места, попут Кариба и Индије. Иако се формално може сврстати у жанр путописа, дело је прожето филозофским размишљањима и идејама које повезују бројне академске дисциплине, као што су социологија, геологија, музика, историја и књижевност. Први енглески превод начинио је Џон Расел под насловом Свет на заласку.

Садржај Књига се састоји од 36 поглавља, распоређених у девет одељака. Прва три дела обухватају Леви-Стросова размишљања о напуштању Европе и путовању у Нови свет и тропске крајеве, при чему он упоређује своје прве утиске са оним из каснијих посета, повезујући та искуства са елементима свог академског образовања, као и са радом професора током оснивачких година Универзитета у Сао Паулу.

Четврти део, „Земља и њени становници“, садржи географску анализу развоја јужноамеричких насеља, као и осврт на друштвену структуру Индије, као и данашњег Пакистана и Бангладеша.

Делови од 5 до 8 усредсређени су на по једну бразилску културну групу — Кадувео (или Гвајкуру), Бороро, Намбиквара и Тупи-Кавахиб, редом — при чему се успут обрађују и многе друге теме.

Део 9 „Повратак“ закључује књигу размишљањима о, између осталог, природи и сврси антропологије, утицају путовања на људски ум, улогама будизма и ислама у светској култури, положају човечанства у универзуму и нашим везама са светом и међусобно.

Стил Уводна реченица, „Мрзим путовања и истраживаче“, значајна је по својој иронији. У целини, наратив је веома рефлексиван, често садржи аутокритику или критику ауторових и читаочевих претпостављених претензија, као што је жеђ за „егзотичним“.

Иако је стил писања флуидан, понекад готово разговорни, структура текста је изузетно сложена, повезујући бројна места, времена и идеје. На пример, Први део, „Крај путовања“, повезује Леви-Стросово прво путовање у Бразил 1935. године са његовим бекством из Француске у Њујорк 1941. године и његовим каснијим посетама Јужној Америци, у стилској имитацији сећања.

Леви-Строс често повезује наизглед неповезане ентитете или идеје како би нагласио поенту. На пример, у 14. поглављу упоређује древне градове у долини Инда са градовима у Сједињеним Државама средином 20. века, имплицирајући да се Мохенџо-даро и Харапа могу замислити као наговештаји савременог Чикага или Сао Паола „након дугог периода инволуције у европској кукуљици“.

Дело задржава елегичан и поетичан тон, жалећи за „изгубљеним“ Новим светом, али тај тон ублажава снажна амбиваленција — можда производ парадоксалног, идеализованог положаја антрополога као „удаљеног посматрача“ који, ипак, остаје укључен као људски учесник.

Леви-Строс износи своје процене утицаја развоја на животну средину, „смањивања“ света путем путовања и туризма, као и последичног настанка облика „монокултуре“.

Критички пријем и утицај Књига је добро прихваћена након објављивања. Организатори Гонкуртове награде жалили су се што нису могли да доделе Леви-Стросу награду, јер је Тужни тропи технички био сврстан у публицистику. Жорж Батај је написао повољну критику, а Сузан Сонтаг је књигу уврстила међу „велике књиге“ 20. века.

Види још

Мондов списак 100 најбољих књига века

Референце

Спољашње везе

Списак дела Клода Леви-Строса Профил Клода Леви-Строса на веб-сајту Француске академије

Категорија:Књиге 1955. Категорија:Француска књижевност