Спомен свих верних мртвих (лат. Commemoratio omnium fidelium defunctorum), такође познат као Задушнице или Дан душа, дан је молитве и сећања на верне покојнике, који хришћани обележавају 2. новембра. У западном хришћанству, укључујући римокатолицизам и одређене делове лутеранизма и англиканизма, Задушнице су трећи дан троднева Свих светих, после Дана свих светих (1. новембра) и Ноћи свих светих (31. октобра). Пре стандардизације обележавања у западном хришћанству на 2. новембар од стране Светог Одилона из Клинија у 10. веку, многе римокатоличке конгрегације прослављале су Задушнице на различите датуме током васкршње сезоне, како се и даље обележава у источној православној цркви, источним католичким црквама и источним лутеранским црквама. Цркве источносиријског обреда (Асирска црква Истока, Древна црква Истока, Сиро-малабарска католичка црква, Халдејска католичка црква), (Сиријска католичка црква) обележавају помен свих верних покојника у петак пре Великог поста. Као и током других дана сезоне Свих светих, популарни обичаји за Задушнице укључују присуствовање миси која се служи за душе верних покојника, као и посете хришћанских породица гробљима како би се молиле и украшавале породичне гробове венцима, цвећем, свећама и тамјаном. С обзиром на то да су многа хришћанска гробља међуденоминацијске природе, обележавање Задушница често има екуменску димензију, где верници из различитих хришћанских деноминација заједно моле и сарађују у украшавању гробова.

На другим језицима Познат на латинском као Commemoratio Omnium Fidelium Defunctorum, Дан свих душа познат је: у другим германским језицима као Allerseelen (немачки), Allerzielen (холандски), Alla själars dag (шведски), и Alle Sjæles Dag (дански); у романским језицима као Dia de Finados или Dia dos Fiéis Defuntos (португалски), Commémoration de tous les fidèles Défunts (француски), Día de los Fieles Difuntos (шпански), Commemorazione di tutti i fedeli defunti (италијански), и Ziua morților или Luminația (румунски); у словенским језицима као Wspomnienie Wszystkich Wiernych Zmarłych или Zaduszki (пољски), Vzpomínka na všechny věrné zesnulé, Památka zesnulých или Dušičky (чешки), Pamiatka zosnulých или Dušičky (словачки), Spomen svih vjernih mrtvih (хрватски), и День всех усопших верных или День поминовения всех усопших (Ден' всех усопших верних; Ден' поминовенија всех усопших) (руски); на балтичким језицима: Vėlinės или Visų Šventųjų Diena; на мађарском: Halottak napja; и на велшком: Dygwyl y Meirw (досл. Празник мртвих).

Позадина мини|Часна сестра посећује гробље на Задушнице У Католичкој цркви, „верници“ се у суштини односе на крштене католике; „све душе“ обележавају покајничку цркву душа у чистилишту, док „сви свети“ обележавају тријумфалну цркву светаца на небу. У литургијским књигама Латинске цркве назива се Спомен свих верних покојника (). Католичка црква учи да се прочишћење душа у чистилишту може помоћи делима верника на земљи. Њено учење се такође заснива на пракси молитве за мртве која се помиње још у 2. Макавејима 12:42–46. Теолошка основа за празник је доктрина да су душе које, напуштајући тело, нису савршено очишћене од лаких грехова, или нису у потпуности искупиле прошле преступе, спречене да доживе блажену визију, и да им верници на земљи могу помоћи молитвама, милостињом, делима, а посебно жртвом свете мисе.

У лутеранизму, „цео народ Божји у Христу Исусу“ сматра се свецима, а Задушнице обележавају оне вернике који су умрли као „верни покојници“.

Традиција Уједињене протестантске цркве наглашава „хришћанско веровање у телесно васкрсење и вечни живот“ у обележавању Задушница.

Многи хришћански лидери виде Задушнице као дан у којем се слави екуменизам, с обзиром да верници из различитих деноминација заједно посећују хришћанска гробља која су међуденоминацијске природе. Хришћани из католичке, лутеранске, реформисане, англиканске, методистичке и баптистичке деноминације често се окупљају како би заједно чистили, поправљали, а затим украшавали гробља. Екуменске молитвене службе се често одржавају на хришћанским гробљима на Задушнице.

Обележавање по хришћанским деноминацијама

Западно хришћанство мини|Задушнице, слика Јакуба Шиканедера, 1888.

Историја У западном хришћанству, постоји обиље доказа о обичају молитве за мртве у натписима у катакомбама, са њиховим сталним молитвама за мир душа покојника, као и у раним литургијама, које обично садрже помене мртвих. Тертулијан, Кипријан и други рани западни оци сведоче о редовној пракси молитве за мртве међу раним хришћанима.

У шестом веку, у бенедиктинским манастирима било је уобичајено да се одржава помен преминулим члановима на Духове. У време Светог Исидора Севиљског († 636), који је живео на подручју данашње Шпаније, понедељак после Педесетнице био је одређен за сећање на покојнике. Почетком деветог века, игуман Ејгил из Фулде одредио је 17. децембар као дан помена свих покојника у делу данашње Немачке.

Према Видукинду из Корвеја (око 975), такође је постојала церемонија молитве за мртве 1. октобра у Саксонији. Међутим, дан после Свих светих је дан који је Свети Одилон из Клинија изабрао када је у 11. веку увео за све манастире зависне од Опатије Клини годишњи помен свих верних покојника, који се обележава милостињом, молитвама и жртвама за олакшање страдајућих душа у чистилишту. Одилон је одредио да они који траже да се служи миса за покојне треба да дају прилог за сиромашне, повезујући тако милостињу са постом и молитвом за мртве.

Датум 2. новембар и обичаји проширили су се из клинијевских манастира на друге бенедиктинске манастире, а одатле и на целу Западну цркву. Бискупија Лијеж била је прва која је усвојила ову праксу под бискупом Ноткером († 1008). Датум 2. новембар усвојен је у Италији и Риму у тринаестом веку.

У 15. веку доминиканци су увели обичај да сваки свештеник на празник Задушница служи три мисе. Током Првог светског рата, с обзиром на велики број ратних жртава и многе уништене цркве у којима се више није могла служити миса, папа Бенедикт XV је свим свештеницима дао привилегију да на Задушнице служе три мисе.

Римокатолицизам мини|лево|Дан свих светих на гробљу Скугсширкугорден у Стокхолму. Гробови су осветљени заветним свећама.

Ако 2. новембар пада у недељу, Задушнице се обележавају тог дана. У Литургији часова на Задушнице може се по вољи користити секвенца Dies irae. Сваком свештенику је дозвољено да на Задушнице служи три свете мисе.

У Divine Worship: The Missal, који користе чланови англиканских ординаријата, мањи проприји (интроит, градуал, тракт, секвенца, оферториј и причешће) су они који се користе за ренесансне и класичне музичке поставке реквијема, укључујући Dies Irae. Ово омогућава извођење традиционалних поставки реквијема у контексту Divine Worship форме римског обреда на Задушнице, као и на сахранама, заветним прославама свих верних покојника и годишњицама смрти.Divine Worship: The Missal, pp. 871–875, 1024–1032

У обичном облику римског обреда, као и у личним ординаријатима које је установио папа Бенедикт XVI за бивше англиканце, празник остаје 2. новембра ако тај датум пада у недељу;Roman Missal, \"The Commemoration of All the Faithful Departed\", and \"Universal Norms on the Liturgical Year and the Calendar\", 59Divine Worship: The Missal, \"Commemoration of All the Faithful Departed (All Souls)\", p. 871 у облику римског обреда из 1962–1969, чија је употреба и даље дозвољена, преноси се на понедељак, 3. новембар.Missale Romanum 1962, Rubricæ generales, \"De dierum liturgicorum occurentia accidentali eorumque translatione\", 96b Према светој традицији Католичке цркве, од 1. до 8. новембра могуће је добити потпуни опроштај у корист душа покојника које су у чистилишту.

Опроштаји за Задушнице Према Enchiridion Indulgentiarum, потпуни опроштај, који се односи само на душе у чистилишту (обично назване сиромашне душе), додељује се верницима који побожно посете гробље и моле се за мртве. Потпуни опроштај се може добити између другог и деветог дана троднева Свих светих (1–8. новембар); делимични опроштај се додељује другим данима у години. Да би добио потпуни опроштај, хришћанин мора да прими исповест и опроштење и евхаристију двадесет дана пре или после посете гробљу, поред молитве за намере папе.

Потпуни опроштај, који се односи само на сиромашне душе, може се добити посетом цркви, капели или ораторијуму на Задушнице и мољењем Оченаша, заједно са Апостолским, Атанасијевим или Никејским симболом вере. Алтернативно, хришћани се могу молити јутарњим или вечерњим молитвама из Службе за мртве и молитвом Вечни покој за мртве.

Лутеранске цркве мини|десно|Гробље испред лутеранске цркве у шведском граду Реке током троднева Свих светих|250px Међу континенталним лутеранима, традиција је упорније одржавана. За живота Мартина Лутера, Задушнице су се увелико обележавале у Саксонији, иако је римокатоличко значење дана одбачено; црквено, у Лутеранској цркви, дан је спојен и често се сматра продужетком Дана свих светих, при чему многи лутерани и даље посећују и украшавају гробове током свих дана троднева Свих светих, укључујући и Задушнице. У лутеранским црквама, „цео народ Божји у Христу Исусу“ сматра се свецима, а Задушнице обележавају оне вернике који су умрли као „верни покојници“. Као што је обичај код Француза, свих рангова и вероисповести, да на jour des morts украшавају гробове својих мртвих, тако и Немци долазе на гробља на Задушнице са цвећем и посебним гробним свећама.

Англиканска заједница десно|мини|Англиканска црква Свих душа у бискупији Сиднеј, парохија посвећена Свим душама

У Цркви Енглеске овај дан се назива Помен верних покојника и представља опциону прославу; англиканци виде Задушнице као продужетак обележавања Дана свих светих и служе за „сећање на оне који су умрли“, у вези са теолошким доктринама васкрсења тела и општења светих.

У Англиканској заједници, Задушнице су литургијски познате као Помен свих верних покојника, и представљају опционо обележавање које се сматра „продужетком Дана свих светих“, при чему овај други обележава други дан троднева Свих светих. Историјски и данас, неколико англиканских цркава је посвећено Свим душама. Током енглеске реформације, обележавање Задушница је престало, иако је ново англиканско теолошко разумевање дана „довело до широког прихватања овог помена међу англиканцима“. Патриша Бејс, у вези са англиканским погледом на Задушнице, написала је:

Стога, англиканске парохије „сада обележавају помен свих верних покојника у контексту прославе Дана свих светих“, у складу са овом новом перспективом. Оживљавању је допринела и потреба „да се помогне англиканцима да оплакују смрт милиона војника у Првом светском рату“. Чланови Гилда свих душа, англиканско побожно друштво основано 1873. године, „подстичу се да се моле за умируће и мртве, да учествују у реквијему на Задушнице и да најмање једном месечно изговарају Литанију верних покојника“.

Током реформације, прослава Задушница је у Цркви Енглеске спојена са Даном свих светих или је, по мишљењу неких, „с правом укинута“. Поново је уведена у неким парохијама у вези са Оксфордским покретом 19. века и призната је у америчком англиканизму у календару Holy Women, Holy Men и у Цркви Енглеске са Alternative Service Book из 1980. године. У Common Worship се наводи као мањи фестивал под називом „Помен верних покојника (Задушнице)“.

Реформисане цркве Одређене реформисане (континенталне реформисане, презвитеријанске и конгрегационалистичке) цркве обележавају Задушнице. У обележавању Задушница од стране реформисаних цркава, наглашава се теолошка доктрина „хришћанског веровања у телесно васкрсење и вечни живот“, уз сећање на верне покојнике. Поред тога, мртвих се сећају на празник Тотензонтак (Totenfest), последње недеље пре Адвента. Уведен је 1816. године у Пруској, и поред реформисаних, обележавају га и лутерани као додатак тродневу Свих светих, посебно у областима са великим германским присуством.

Методистичке цркве