Распевана револуција била је низ догађаја од 1987. до 1991. који су довели до обнављања независности три балтичке земље под совјетском окупацијом: Естоније, Летоније и Литваније на крају Хладног рата. Совјетски Савез је анектирао земље као републике око 1940, иако ова анексија није била широко призната.
Крајем осамдесетих година двадесетог века, масовне демонстрације против совјетског режима почеле су након што широка либерализација режима није узео у обзир националне осетљивости. Ситуација се погоршала до те мере да су до 1989. вођене кампање усмерене на потпуно ослобађање народа од Совјетског Савеза. Балтички народи су организовали масовне демонстрације против совјетске власти, а најзначајнији су били Балтички пут из 1989. поводом 50. годишњице споразума између нациста и Совјетског Савеза.
Године 1988–89, три земље су прогласиле суверенитет унутар Совјетског Савеза, као прве републике које су то учиниле. Литванија је прогласила независност у марту 1990, а затим Летонија и Естонија у мају. Економски притисак на совјетску владу и оружане репресије у Литванији и Летонији нису успели. Након неуспелог августовског пуча комунистичких тврдолинијаша, разне земље су почеле да признају независност балтичких држава. Совјетски Савез је признао три балтичке државе у септембру 1991, више од два месеца пре свог коначног распада. Све три земље су се придружиле ЕУ и НАТО-у 2004.
Позадина Након споразума Рибентроп-Молотов из 1939, Совјетски Савез је извршио инвазију и окупацију три балтичке земље, анектирајући их као републике. Ова анексија није била широко призната. Конкретно, Сједињене Америчке Државе су одбиле да признају анексију ни де факто ни де јуре и наставиле су да буду домаћини балтичким дипломатама у Вашингтону. Нацистичка Немачка је окупирала балтичке државе током инвазије на Совјетски Савез 1941, али је Совјетски Савез повратио те три земље 1944–45. Након тога, Совјети су се суочили са широким оружаним отпором Балтичке шумске браће, који је углавном поражен почетком 1950-их. Након тога, дисидентски подземни покрет је остао у балтичким државама под совјетском контролом, уз спорадична дела јавног незадовољства.
Године 1985, последњи лидер бившег Совјетског Савеза, Михаил Горбачов, увео је гласност и перестројку, надајући се да ће стимулисати посрнулу совјетску економију и подстаћи продуктивност, посебно у областима робе широке потрошње, либерализације задружних предузећа и раста услужне економије. Гласност је укинула ограничења политичких слобода у Совјетском Савезу, што је довело до проблема за совјетску централну владу у задржавању контроле над неруским подручјима, укључујући окупиране балтичке земље.
До тада непризната питања која је совјетска централна влада у Москви раније држала у тајности, јавно су призната, што је изазвало даље незадовољство народа совјетским режимом у Естонији, Летонији и Литванији. У комбинацији са ратом у Авганистану и Чернобиљске катастрофе, жалбе су изношене на јавно експлозиван и политички одлучан начин. Естонци су били забринути због демографске претње по њихов национални идентитет коју је представљао прилив појединаца из страних етничких група да раде на великим совјетским развојним пројектима као што је рударство фосфата.Estonia and the Estonians, Toivo U. Raun, Hoover Press, 2001, p. 223
Опис Распевана револуција је назив дат низу догађаја од 1987. до 1991. који су довели до обнављања независности три балтичке земље под совјетском окупацијом: Естоније, Летоније и Литваније на крају Хладног рата. Термин је сковао естонски активиста и уметник Хајнц Валк у чланку објављеном недељу дана након спонтаних масовних вечерњих певачких демонстрација 10. и 11. јуна 1988. на Талинском фестивалу песама.
Масовне демонстрације против совјетског режима почеле су након што је широка либерализација режима пропустила да узме у обзир национална осетљивост. Москва се надала да ће неруски народи остати у оквиру СССР-а упркос уклањању ограничења слободе говора и националних симбола (као што су локалне заставе пре 1940). Међутим, ситуација се погоршала до те мере да су до 1989. спроведене кампање усмерене на потпуно ослобађање народа од Совјетског Савеза. Балтички народи су организовали масовне демонстрације против совјетске власти, а најзначајнији су били Балтички пут 1989. поводом 50. годишњице споразума између нациста и Совјетског Савеза. Године 1988–89, три земље су прогласиле суверенитет унутар Совјетског Савеза, као прве републике које су то учиниле.
Литванија је прогласила независност у марту 1990. године, а затим Летонија и Естонија у мају. Совјетска влада је покушала да се обрачуна са овим економским притиском, а затим и оружаним репресијама у Литванији и Летонији у јануару 1991, али није успела. Након неуспелог августовског пуча комунистичких тврдолинијаша, разне земље су почеле да признају независност Балтика. Совјетски Савез је признао три балтичке државе у септембру 1991, више од два месеца пре свог коначног распада. Касније су се све три земље придружиле ЕУ и НАТО-у 2004.
Естонија План совјетске владе да ископа фосфорит у округу Лане-Вирума, са потенцијално катастрофалним последицама по животну средину и друштво, откривен је у фебруару 1987. године. Тиме је започео „Фосфоритни рат“, јавна еколошка кампања. Група MRP-AEG одржала је састанак у Хирвепарку у Старом граду Талина на годишњицу споразума Рибентроп-Молотов 23. августа 1987, захтевајући откривање и осуду његовог тајног протокола.
Приступ западним емигрантским заједницама у иностранству и, посебно у Естонији, неформални односи са Финском, као и приступ финској телевизији која је приказивала западни начин живота такође су допринели широко распрострањеном незадовољству совјетским системом и изазвали масовне демонстрације, јер је репресија над дисидентима, националистима, верским заједницама и обичним потрошачима знатно попуштала крајем 1980-их.
Серија „Пет патриотских песама“ Ала Матијесена премијерно је изведена на Тартуском поп фестивалу у мају 1988. У јуну је у Талину одржан Фестивал старог града, а након званичног дела фестивала, учесници су се преселили на Фестивал песама и спонтано почели да заједно певају патриотске песме. Балтички пут, људски ланац од два милиона људи, протезао се од Талина до Вилњуса 23. августа 1989. Матијзенових „Пет патриотских песама“ поново су изведене на фестивалу Рок лето у Талину одржаном од 26. до 28. августа 1988. Фестивал Песма Естоније одржан је на Певчком фестивалу 11. септембра. Тривими Велисте, председник Естонског друштва за наслеђе, први је изразио јавну амбицију за поновно стицање независности. Врховни совјет Естоније издао је Декларацију о суверенитету Естоније 16. новембра.
Певачка револуција трајала је више од четири године, са разним протестима и актима пркоса. Револуцију су предводиле три различите групе: Друштво наслеђа, Народни фронт и Национална странка независности. Друштво наслеђа, основано 1987, фокусирало се на ширење свести о историји Естоније како би прикупило подршку за независност Естоније од Совјетског Савеза. Народни фронт, основан 1988, желео је да реформише Естонију у самоуправу унутар лабаве конфедерације Совјетског Савеза. Национална странка независности, такође основана 1988, била је радикалнија од друге две организације и захтевала је потпуну независност од Совјетског Савеза.
Године 1991, док су централна влада у Москви и Совјетска армија покушавале да зауставе напредак Естоније ка независности, новоизабрано законодавно тело Естоније, заједно са изабраним парламентом, Конгресом Естоније, прогласило је обнову независне државе Естоније и одбацило совјетско законодавство. Велике групе ненаоружаних добровољаца отишле су да заштите зграде парламента, радија и телевизије од било каквих напада совјетских трупа. Овим акцијама, Естонија је повратила своју независност без икаквог крвопролића.
Независност је проглашена касно увече 20. августа 1991. године, након што је постигнут споразум између различитих политичких странака. Следећег јутра, совјетске трупе, према естонској телевизији, покушале су да упадну у Талински телевизијски торањ, али нису успеле. Покушај пуча комунистичких тврдолинијаша пропао је усред масовних продемократских демонстрација у Москви које је предводио Борис Јељцин.
Дана 22. августа 1991, Исланд (независна држава од 1944) објавио је успостављање дипломатских односа са Естонијом, и тако је Исланд постао прва страна земља која је формално признала потпуно обновљену независност Естоније 1991. Данас се плоча у знак сећања на овај догађај налази на спољном зиду Министарства спољних послова, које се налази на Исландском тргу 1. На плочи пише: „Република Исланд је прва признала, 22. августа 1991, обнову независности Републике Естоније“, на естонском, исландском и енглеском језику. Неке друге нације нису признале анексију Естоније од стране Совјетског Савеза.
Летонија Током друге половине 1980-их, када је Михаил Горбачов увео гласност и перестројку у СССР-у, чиме су укинута ограничења слободе у Совјетском Савезу, аверзија према совјетском режиму прерасла је у трећи летонски национални препород, које је достигло врхунац средином 1988.
Године 1986. јавности је постало познато да СССР планира изградњу још једне хидроелектране на највећој летонској реци Двини и да је донета одлука о изградњи метроа у Риги. Оба ова пројекта које је планирала Москва могла су довести до уништења летонског пејзажа и културно-историјског наслеђа. У штампи су новинари позивали јавност да протестује против ових одлука. Јавност је одмах реаговала, и као одговор на то, Клуб за заштиту животне средине основан је 28. фебруара 1987. Током друге половине 1980-их, Клуб за заштиту животне средине постао је један од најутицајнијих масовних покрета у региону и почео је да поставља захтеве за обнављање независности Летоније.
Дана 14. јуна 1987. године, на годишњицу депортација 1941, група за људска права „Хелсинки-86“, која је основана годину дана раније, организовала је људе да положе цвеће на Споменик слободе (симбол независности Летоније, који је подигнут 1935. године). Ово се често наводи као почетак националног препорода. Међутим, Летонски фестивал песама и игара из 1985. године понекад је тако називан и за хорове који су тражили и изводили песму „Gaismas pils“ под диригентском управом Харалда Медниса након главног догађаја. Песма, која говори о поновном рођењу слободне летонске нације, обично главна тема фестивала, уклоњена је са репертоара; диригент, кога совјетске власти нису волеле, био је удаљен са места на завршном концерту. Хор га је позвао са свог места и „Gaismas pils“ је изведена, емитована уживо на Ришкој телевизији.
Дана 1. и 2. јуна 1988, Савез писаца је одржао конгрес на којем су делегати расправљали о демократизацији друштва, економском суверенитету Летоније, прекиду имиграције из СССР-а, трансформацији индустрије и заштити права летонског језика. Током ове конференције, по први пут у послератној Летонији, јавно је признат тајни протокол споразум Рибентроп-Молотов, који је одредио судбину Летоније после 1939.
Конгрес Савеза књижевника узбуркао је јавно мњење и дао додатни подстицај општем процесу националног препорода.
У лето 1988, две најважније организације периода препорода почеле су да се окупљају — Летонски народни фронт и Летонски национални покрет за независност (LNIM). Убрзо након тога, радикалније оријентисани Грађански конгрес позвао је на потпуно непоштовање представника совјетског режима. Све ове организације имале су заједнички циљ: обнављање демократије и независности. 7. октобра 1988. одржане су масовне јавне демонстрације, на којима се захтевала независност Летоније и успостављање редовног судског поретка. 8. и 9. октобра одржан је први конгрес Летонског народног фронта. Ова организација, која је привукла 200.000 чланова, постала је главни представник повратка независности.