Древна мајанска уметност обухвата различите облике уметности цивилизације Маја, источне и југоисточне мезоамеричке културе састављене од великог броја малих краљевстава на територији данашњег Мексика, Гватемале, Белизеа и Хондураса. Ова цивилизација се обликовала током каснијег прекласичног периода (од око 750. године пре нове ере до 100. године пре нове ере), када су почели да се развијају први градови и монументална архитектура и када је настало хијероглифско писмо. Њен највећи уметнички процват догодио се током седам векова класичног периода (око 250. до 950. године нове ере).

Током историје, апсорбовани су утицаји разних других мезоамеричких култура. У касном прекласичном периоду, утицај олмечког стила је и даље приметан (као на фрескама у Сан Бартолу), док се у раном класичном периоду осетио стил централног мексичког Теотивакана, баш као и стил Толтека у посткласичном периоду.

Након пропасти класичних краљевстава централних низија, древна мајанска уметност је прошла кроз продужену посткласичну фазу (950-1550. године нове ере) са средиштем на полуострву Јукатан, пре него што су превирања у шеснаестом веку уништила дворску културу и окончала мајанску уметничку традицију. Традиционални уметнички облици углавном су опстали у ткању, грнчарству и уређењу сељачких кућа.

Историја уметности Маја Публикације о мајанској уметности и археологији из деветнаестог и почетка двадесетог века, које су објавили Стивенс, Катервуд, Модслеј, Малер и Шарнеј, по први пут су учиниле доступним поуздане цртеже и фотографије главних класичних мајанских споменика. лево|мини|Проучавање рушевина у Изамалу, Катервудова гравура Објављивање дела Херберта Спиндена „Студија о мајанској уметности“ из 1913. године поставило је темеље за приказе свих каснијих развоја историје мајанске уметности (укључујући иконографију). Спинденов хронолошки третман мајанске уметности касније је (1950) усавршен анализом мотива архитекткиње и специјалисте за археолошко цртање, Татјане Проскуријаков, у њеној књизи „Студија о класичној мајанској скулптури“.

Почев од раних 1970-их, историографија мајанских краљевстава дошла је у први план. Професорка уметности Линда Шеле дала је тумачења мајанске уметности у свом раду, посебно у делу „Крв краљева“, које је написала заједно са историчарком уметности М. Милером.Schele and Miller 1986 Историју мајанске уметности подстакао је и огроман пораст скулптуралних и керамичких слика, услед опсежних археолошких ископавања, као и организоване пљачке у невиђеним размерама. 1981, Робичек и Хејлс су додали попис и класификацију мајанских ваза осликаних у стилу кодекса, чиме су открили још више до тада једва познатог духовног света.Robicsek and Hales 1981

Нови приступи мајанској уметности укључују студије древних мајанских керамичких радионица, представљање телесног искуства и чула у мајанској уметности, и хијероглифа који се сматрају иконографским јединицама.

Архитектура мини|Копан, „Тераса“ са мајмунским музичарима мини|Лабна, палата, сводни пролаз Распоред мајанских градова, а посебно церемонијалних центара у којима су живеле краљевске породице и дворјани, карактеришу огромни штуко подови тргова, често смештених на различитим нивоима, повезаних широким и често стрмим степеницама, а на врху су се налазили храмови у облику пирамида. Током узастопних владавина, главне зграде су прошириване. Канали за наводњавање, резервоари и одводи чинили су хидрауличну инфраструктуру. Ван церемонијалног центра (посебно у јужном делу који понекад подсећа на акропољ) налазиле су се структуре нижих племића, мањи храмови и појединачна светилишта, окружена собама обичних људи. Бедеми су се ширили од „церемонијалних центара“ до других језгара становања. Чини се да је више пажње посвећено естетици него чврстини конструкције.

Међу различитим врстама камених структура треба поменути:

Свечане платформе (обично мање од 4 метра висине) Дворишта и палате Друге стамбене зграде, као што су кућа писаца и могућа градска кућа у Копану Храмови и храмовске пирамиде, при чему пирамиде често садрже гробнице и гробне коморе, са светилиштима на врху; изузетан пример су многи груписани династички гробни храмови северног Акропоља у Тикалу Терени за игре са лоптом Знојна купатила

Међу структурним ансамблима су:

„Тријадне пирамиде“ које се састоје од доминантне структуре окружене са две мање зграде окренуте ка унутра, све постављене на једној базалној платформи; „Е-групе“ које се састоје од квадратне платформе са ниском пирамидом на западној страни и издуженом структуром, или, алтернативно, три мале структуре, на источној страни; „Двоструки пирамидални комплекси“, са идентичним пирамидама на источној и западној страни малог трга; зграда са девет врата на јужној страни; и мали ограђени простор на северној страни у којем се налази вајана стела са олтаром и обележава краљево извођење церемоније завршетка јединице времена - к'атуна.

Северно подручје Маја (Кампече и Јукатан) показује сопствене архитектонске карактеристике. Његови класични регионални стилови, названи Пуук („Брда“), Ченес („Извори“) и Рио Бек, карактеришу се мозаичним фасадама у камену; геометријском редукцијом реалистичне декорације; употребом портала у облику змијских уста; и, у најјужнијем подручју или подручју Рио Бек, употребом чврстих псеудо храмова-пирамида. Најважније налазиште Пуук-а је Ушмал. Чичен Ицу, локацију која доминира Јукатаном од касног класичног до касног посткласичног периода, карактеришу класичне зграде у стилу Ченес и Пуук, као и посткласични типови зграда мексичког порекла, као што су радијална пирамида са четири степеништа, дворана са колонадом и кружни храм.

Далеко на југу, гватемалска горја имала су своје дугогодишње грађевинске традиције. Међутим, до класичног периода, насеља углавном нису пратила велике уметничке традиције низијског подручја. У посткласичном периоду, архитектура релативно младих локалитета на врховима брда, попут престонице Кичеа, К'умаркажа, показује снажне толтечке утицаје, слично архитектури Чичен Ице и Мајапана на северу.Coe and Houston 2015: 224-226 Из посткласичног горја нису сачувани значајни мурали или скулптуре.

Камене скулптуре лево|мини|300x300п|Канкуен, панел 3, седећи краљ са два подређена. Друга половина 8. века. десно|мини|417x417п|Копанска стела А, одливак Модслеја Главни прекласични скулптурални стил из подручја Маја јесте локација Изапа, велико налазиште на пацифичкој обали где је пронађено много стела и олтара (у облику жабе) који приказују мотиве присутне и у олмечкој уметности. Стеле, углавном без натписа, често приказују митолошке и наративне теме, од којих се неке чине да се односе на мит о близанцима из Попол Вуха. Међутим, готово ништа се не зна о некадашњем етничком саставу насеља. Уметнички, Изапа је уско повезана са Каминалјујуом, огромним и готово потпуно уништеним локалитетом који је некада доминирао гватемалским горјем.Coe and Houston 2015: 73-80 Међу његовим раштрканим остацима налазе се најистакнутији делови касне прекласичне скулптуре, као што је олтар са замршеним фигуралним рељефом праћеним дугим натписом.

За класични период централног подручја Маја, могу се разликовати следеће главне класе камене скулптуре (обично изведене у кречњаку):

Стеле су велике, издужене камене плоче, обично прекривене резбаријама и натписима, а често су праћене округлим олтарима. Типично за класични период, већина њих приказује владаре градова у којима су се налазили, често прерушене у богове. Иако су лица владара, посебно током каснијег класичног периода, натуралистичког стила, обично не показују индивидуалне особине; али постоје значајни изузеци од овог правила (нпр. Пиједрас Неграс, стела 35). Најпознатије стеле су из Копана и оближње Киригве. Оне се издвајају по својој сложености детаља, оне из Киригве и по висини. Из Паленкеа, иначе праве мајанске престонице уметности, нису сачуване значајне стеле. Надвратници, који прекривају врата или довратнике. Јакшилан је посебно познат по својим дугим низовима надвратника у дубоком рељефу, од којих неки од најпознатијих приказују сусрете са прецима или, можда, локалним божанствима. Панели и плоче, постављени у зидове и стубове зграда и на стране платформи. Ова категорија је посебно добро заступљена у Паленкеу. Резбарени поклопац саркофага краља Пакала — без премца у другим мајанским краљевствима — такође би могао бити укључен овде. Рељефни стубови окружују врата у јавним зградама из региона Пуук (северозападни Јукатан) и слични су стелама по декорацији. Олтари, округли или правоугаони, понекад су на три или четири ноге. Могу бити у потпуности или делимично фигуративни (нпр. олтар корњаче у Копану) или имати рељефну слику на врху.Martin and Grube 2000: 89 Зооморфи, или велике стене обликоване да подсећају на натприродна бића и прекривене веома сложеним фигуративним рељефним орнаментима. Чини се да су биле ограничене на краљевство Киригва током касног класичног периода. Означивачи терена за лопту, или рељефни кругови постављени су у централној оси подова терена за лопту (као што су они у Копану, Чинкултику, Тонини), и обично приказују сцене краљевских игара са лоптом. Монументалне степенице, најпознатије је џиновско хијероглифско степениште Копана. Тесани камени блокови хијероглифских степеница заједно чине опсежан текст. Степенице такође могу бити украшене великим бројем сцена, посебно из игри са лоптом. Понекад, игра са лоптом постаје главна тема степеница (Јакшилан). Престоли и клупе - престоли са широким, квадратним седиштем и наслоном понекад иконично обликованим попут зида пећине. Клупе, прекривене рељефом на предњој страни, имају тенденцију да буду уклопљене у околну архитектуру; издуженије су и немају наслон за леђа. Камене скулптуре округлог облика су посебно познате из Копана и Тонине. То су статуе, као што је седећи копански писар, као и мале стеле из Тонине; и џиновске скулптуре као што су симетрично постављени јагуари и мајмунски музичари Копана, који су били саставни део архитектонског дизајна.

Резбарење дрвета мини|312x312п|Могући носач огледала; 6. век (Музеј уметности Метрополитен) Верује се да су резбарије у дрвету некада биле изузетно честе, али је сачувано само неколико примерака. Већину дрвених резбарија из 16. века, који су сматрани предметима идолопоклонства, уништиле су шпанске колонијалне власти. Најважнији класични примери састоје се од довратника, углавном из главних светилишта пирамида у Тикалу,W.R. Coe et al. 1961 са једним примерком из оближњег Ел Зоца. Дрвени рељефи у Тикалу, сваки састављен од неколико греда, а датирају из 8. века, приказују краља на његовом седишту са фигуром заштитника која се надвија иза њега, у облику „ратне змије“ у стилу Теотивакана (довратник 2 у Храму I), јагуара (довратник 3 у Храму I) или људског имитатора бога земаљске ватре јагуара (довратник 2 у Храму IV). Редак употребни предмет је мала кутија са поклопцем из Тортугера, са хијероглифским текстом. Слободна скулптура у дрвету, која датира из 6. века, представља човека који седи а вероватно функционише као носач огледала.

Моделирање штукатуре лево|мини|400x400п|Штуко маске, рани класични период, Кохунлих десно|мини|203x203п|Штуко портрет Кинича Јанааба Пакала I, 615–683 н.е. (Национални музеј антропологије у Мексику Од касног прекласичног доба, моделовани и осликани штуко малтер прекривао је подове и зграде у градским центрима и пружао је окружење за њихове камене скулптуре. Често се велике маске са малтерисаним главама божанстава у високом рељефу налазе причвршћене за косе потпорне зидове платформи храмова које окружују степенице (нпр. Кохунлич). Моделирање штукатурних радова и рељефни радови такође могу покривати целу зграду, као што је приказано на Храму 16 у Копану, у његовом облику из 6. века (познатом као „Росалила“). Посвећен првом краљу, Јакс Кук Моу, овај рани храм је сачувао малтерисане и осликане фасаде.