thumb|Деца на раду у предионици памука (предење на „мјул” машини, Енглеска, 1835)
Закони о фабрикама (енгл. The Factory Acts) били су низ аката које је донео Парламент Уједињеног Краљевства почевши од 1802. године како би се регулисали и побољшали услови индустријског запошљавања.
Рани акти су се концентрисали на регулисање радног времена и моралног благостања мале деце запослене у предионицама памука, али су били практично неспроводиви све док Закон о раду деце, итд. у фабрикама из 1833. (3 & 4 Will. 4. c. 103) није успоставио професионални Фабрички инспекторат. Регулација радног времена је затим проширена и на жене актом Парламента из 1844. године. Закон о фабрикама из 1847. (10 & 11 Vict. c. 29) (познат као Закон о десеточасовном радном дану), заједно са актима из 1850. и 1853. који су исправљали недостатке у акту из 1847, испунио је дугогодишњи (и до 1847. добро организован) захтев радника у фабрикама за десеточасовним радним даном. Закони о фабрикама такође су укључивали прописе о вентилацији, хигијенским праксама и заштити машина у настојању да се побољшају услови рада за децу у фабрикама.
Увођење десеточасовног радног дана показало се да нема ниједну од страшних последица које су предвиђали његови противници, а његов очигледан успех је практично окончао теоријске приговоре на принцип фабричког законодавства; од 1860-их година па надаље, све више индустрија је потпадало под Законе о фабрикама.
Активисти који су промовисали Законе о фабрикама
Међу водећим хуманитарним реформаторима и посланицима био је Ентони Ешли-Купер, 7. гроф од Шафтсберија. Он је предводио „Покрет за десеточасовно радно време” и био је кључни парламентарни заговорник фабричке реформе, посебно за ограничавање дечјег рада. Био је торијевски посланик до 1851. године, када је наследио грофовску титулу и ушао у Дом лордова. Био је национални вођа евангелистичког крила Цркве Енглеске. Мајкл Томас Садлер био је истакнути торијевски посланик чији је Садлеров извештај из 1832. године заговарао фабричко законодавство ради заштите деце и побољшања услова рада. Ричард Остлер, још један торијевац, био је страствени активиста ван Парламента, познат по својој снажној реторици и залагању за десеточасовни радни дан, што је представљао са евангелистичким жаром који је произилазио из његовог методистичког порекла и противљења свим облицима ропства.
Многи присталице попут Шафтсберија, Садлера и Остлера били су мотивисани хришћанским хуманитаризмом, посебно евангелистичким англиканцима и квекерима. Њихова верска уверења су их покретала да траже бољи третман за фабричке раднике, нарочито децу. Мањина власника фабрика подржавала је акте, обично људи са јаким верским уверењима попут Џона Филдена, методисте. Већина противљења долазила је од власника фабрика који су се такође снажно противили синдикатима. Они су веровали у лесе фер економију, тврдећи да тржишне силе треба да регулишу услове рада. Бојали су се да ће краће радно време смањити профит, смањити продуктивност и учинити их мање конкурентним.
Године 1830. Остлер је објавио драматично отворено писмо у новинама Лидс меркјури, разоткривајући ужасне услове рада у фабрикама у Бредфорду. Појачао је реторику рекавши да су локални дечији радници у горем положају од робова на удаљеним плантажама шећера. Садлеров извештај из 1832. године укључивао је експлицитна сведочења која су описивала веома лоше услоve за жене и децу. Извештај је шокирао јавно мњење и појавили су се позиви да се непослушни власници фабрика затварају, бичују и стављају на стуб срама. Један историчар каже да су љути реформатори били „морални, а не аналитички, страствени, а не трезвени, увредљиви, а не помирљиви”. Тада је Шафтсбери преузео вођство у замаху за фабричку реформу у Парламенту. Организовао је кампање које су постигле нове законе са инспекторима како би се дугорочно идентификовале и спровеле реформе.
Закон о здрављу и моралу шегрта из 1802.
Закон о здрављу и моралу шегрта из 1802. (42 Geo. 3. c. 73) увео је сер Роберт Пил; он се бавио забринутошћу коју су лекари из Манчестера осећали због здравља и добробити деце запослене у предионицама памука, а коју су први пут изразили 1784. године у извештају о избијању „труле грознице” у фабрици у Радклифу у власништву Пила. Иако је закон укључивао неке хигијенске захтеве за све текстилне фабрике, углавном се бавио запошљавањем шегрта; запошљавање „слободне” (невезане уговором) деце оставио је нерегулисаним.
Дозвољавао је (али није захтевао) локалним судијама да спроводе поштовање његових захтева, и стога је углавном остао неспроведен. Као први покушај да се побољша положај фабричке деце, често се сматра да је утрo пут будућим Законима о фабрикама. У најбољем случају, само је делимично утрo пут; његово ограничење на шегрте (где је постојала дуга традиција законодавства) значило је да је каснијим Законима о фабрикама препуштено да успоставе принцип интервенције Парламента из хуманитарних разлога у питањима добробити радника, насупрот политичкој и економској ортодоксији „лесе фер” тог доба, која је сматрала да је то неразумно.
Према акту, прописи и правила су ступили на снагу 2. децембра 1802. године и примењивали су се на све текстилне фабрике и погоне који су запошљавали три или више шегрта или двадесет запослених. Зграде су морале имати довољно прозора и отвора за вентилацију, и требало је да се чисте најмање два пута годишње негашеним кречом и водом; ово је укључивало плафоне и зидове.
Сваком шегрту је требало дати два комплета одеће, одговарајуће рубље, чарапе, капе и ципеле, и нови комплет сваке наредне године. Шегрти нису смели да раде током ноћи (између 21 и 6 часова), а њихово радно време није могло да пређе 12 сати дневно, не рачунајући време за паузе. Дат је грејс период како би се фабрикама дало време да се прилагоде, али сав ноћни рад шегрта је требало да буде прекинут до јуна 1804. године.
Сви шегрти су требали бити образовани у читању, писању и аритметици током прве четири године свог шегртовања. Закон је прецизирао да се то треба радити сваког радног дана у оквиру уобичајеног радног времена, али није навео колико времена треба издвојити за то. Настава је требало да се одржава у делу фабрике или погона предвиђеном за ту сврху. Сваке недеље, током једног сата, шегрти су требали бити подучавани хришћанској вери; сваке друге недеље, требало је одржавати богослужење у фабрици, а сваког месеца шегрти су требали посећивати цркву. Требало је да буду припремљени за конфирмацију у Цркви Енглеске између 14 и 18 година и морали су бити испитивани од стране свештеника најмање једном годишње. Мушки и женски шегрти су требали спавати одвојено и не више од двоје у једном кревету.
Локалне судије су морале да именују два инспектора позната као „посетиоци” како би се осигурало да се фабрике и погони придржавају закона; један је требао бити свештеник, а други мировни судија, при чему ниједан није смео имати никакве везе са фабриком или погоном. Посетиоци су имали овлашћење да изричу новчане казне за непоштовање и право да посећују у било које доба дана ради инспекције просторија.
Акт је требало да буде изложен на два места у фабрици. Власници који су одбили да се придржавају било ког дела акта могли су бити кажњени новчаном казном од 2 до 5 фунти.
Закон о предионицама и фабрикама памука из 1819.
Закон о предионицама и фабрикама памука из 1819. (59 Geo. 3. c. 66) је наводио да деца млађа од 9 година не смеју бити запослена и да је деци узраста од 9 до 16 година радно време ограничено на 12 сати дневно.Early factory legislation. Parliament.uk. Приступљено 2. 9. 2011. Односио се само на индустрију памука, али је обухватао сву децу, било да су шегрти или не. Кроз Парламент га је спровео сер Роберт Пил; имао је своје порекло у нацрту који је припремио Роберт Овен 1815. године, али закон који је донет 1819. био је знатно ублажен у односу на Овенов нацрт. Такође је био практично неспроводив; спровођење је препуштено локалним судијама, али они су могли да изврше инспекцију фабрике само ако су два сведока дала изјаве под заклетвом да фабрика крши закон.
Амандман, Закон о раду у предионицама памука из 1819. (60 Geo. 3 & 1 Geo. 4. c. 5), донет је у децембру 1819. Када би било која несрећа онеспособила фабрику (као што се управо догодило у Њу Ланарку), ноћни рад у остатку погона онима који су претходно радили у погођеној фабрици био је дозвољен док се несрећа не санира.
Закон о предионицама памука из 1825.
Године 1825. Џон Кам Хобхаус је представио предлог закона којим би се судијама омогућило да делују на сопствену иницијативу и да приморају сведоке да присуствују саслушањима; напомињући да је до тада било само два кривична гоњења према Закон о предионицама и фабрикама памука из 1819. (59 Geo. 3. c. 66). Противећи се предлогу закона, један посланик, власник фабрике сложио се да је закон из 1819. године био широко избегаван, али је даље приметио да је то власнике фабрика стављало на милост и немилост радника: „Одредбе акта сер Роберта Пила су у многоме избегаване: и сада је у моћи радника да униште многе појединце, спровођењем казни за децу која раде преко сати ограничених тим актом” и да је то, по његовом мишљењу, показало да је најбољи правац акције укидање акта из 1819. године. Са друге стране, други посланик, власник фабрике подржао је Хобхаусов предлог закона рекавши да је
сагласан да је предлог закона гласно тражен, и, као власник велике фабрике, признао је да има много тога што захтева исправку. Сумњао је да би скраћивање радног времена било штетно чак и за интересе произвођача; јер би деца, док су запослена, могла да обављају свој посао са већом снагом и активношћу. Истовремено, није било ничега што би оправдало поређење са стањем црнаца у Западној Индији.
Закон о предионицама и фабрикама памука из 1819. (59 Geo. 3. c. 66) је прецизирао да се пауза за оброк од једног сата мора узети између 11 и 14 часова. Каснији закон, Закон о раду у предионицама памука из 1819. (60 Geo. 3 & 1 Geo. 4. c. 5), који је фабрикама на водони погон дозвољавао да прекораче одређене сате како би надокнадиле изгубљено време, проширио је границе на период од 11 до 16 часова.
Хобхаусов предлог закона је такође настојао да ограничи радно време на једанаест сати дневно; закон који је усвојен, (6 Geo. 4. c. 63), побољшао је аранжмане за спровођење, али је задржао дванаесточасовни радни дан од понедељка до петка са краћим радним даном од девет сати у суботу.
Хобхаусов акт је поставио границе на период од 11 до 15 часова. Изјава родитеља о старости детета била је довољна, и ослобађала је послодавце било какве одговорности уколико се испостави да је дете у ствари млађе. Мировне судије који су били власници фабрика или очеви или синови власника фабрика нису могли да саслушавају жалбе према овом акту.
Закон о раду у предионицама памука из 1829.
Године 1829, Парламент је усвојио (10 Geo. 4. c. 63), који је ублажио формалне захтеве за уручење правних докумената власницима фабрика (документи више нису морали да наводе све партнере у фирми која поседује или води фабрику; било је довољно идентификовати фабрику по имену по коме је била опште позната). Предлог закона је прошао кроз Доњи дом, али је био подвргнут мањој текстуалној измени од стране Дома лордова (додавањем речи „да укључи”), а затим је добио краљевску сагласност без претходног обавештавања (или сагласности) Доњег дома о амандману Лордова. Да би се исправила ова ненамерна повреда привилегија, на последњи дан парламентарне сесије promptly је усвојен још један акт (који није унео никакве друге промене у већ усвојени акт).
Закон о раду у предионицама памука из 1831. (Хобхаусов закон)
thumbnail|right|Предење на „мјул” машини у акцији: деца „крпачи” су проводила дан поправљајући покидане нити на покретним машинама