мини|Фотографија Бошковића на локалитету Плаошник у Охриду. Ђурађ Бошковић (Београд, 1. април 1904 – Београд, 29. новембар 1990), познат и као Ђурђе Бошковић, био је српски историчар уметности и универзитетски професор. Бошковић је био истакнути истраживач српске средњовековне архитектуре.
Биографија Рођен је и школован у Београду. Студирао је на Техничком факултету Универзитета у Београду, где је дипломирао 1928. године на Архитектонском одсеку.
Радио је као кустос Народног музеја у Београду између 1930. и 1939. године.
Постао је доцент на Техничком факултету 1939. године, ванредни професор 1946. године, а редовни професор 1950. године. Од 1954. године био је директор Археолошког института САНУ.
Био је истакнути педагог у областима археологије и историје уметности и окупљао је око себе студенте заинтересоване за конзервацију и истраживачки рад.
Бошковић је био уредник часописа Старинар, који се афирмисао као један од најважнијих српских часописа у области археологије и сродних области. Током његовог управљања, Археолошки институт се развио у првокласну научну институцију која је сарађивала са најзначајнијим светским археолошким центрима.
Главна тема Бошковићевог истраживачког рада била је српска средњовековна архитектура. Велики број радова посветио је проучавању непознатих или мало познатих архитектонских споменика из епохе средњовековне Србије. Резултате свог научног рада објављивао је углавном у облику аналитичких студија у периодици, затим у облику извештаја и путописних белешки. Био је један од аутора монографије о манастиру Манасији. У монографији о Високим Дечанима, која је објављена као луксузно издање, непосредно пре Другог светског рата, написао је исцрпан део о архитектури и скулптурама на овом црквеном споменику.
После рата, радио је на теренским истраживањима архитектонских споменика из периода средњовековне Србије. Објавио је монографије о Градцу са Слободаном Ненадовићем, о Велући, о бенедиктинском манастиру Св. Марије на Ратцу код Бара са Војиславом Кораћем . У оквиру активности Археолошког института радио је на евидентирању, проучавању и објављивању резултата проучавања културних споменика на територији Србије. Након дугог и сложеног теренског истраживања са групом сарадника, објавио је монографију о Старом Бару.
Иако је већину својих истраживачких радова посветио српској средњовековној архитектури, Бошковић се бавио и архитектуром других области и епоха. Бавио се касноантичким и византијским архитектонским споменицима, а бавио се и општом средњовековном историјом архитектуре. Најобимнија дела из средњовековне и византијске архитектуре објавио је у вишетомној Руској општој историји архитектуре. Уз ово истраживање је повезана и његова Средњовековна архитектура, која је коришћена као универзитетски уџбеник.
Ђурђе Бошковић је унапредио област историје архитектуре и историје уметности кроз вишестрано истраживање архитектонског наслеђа. Бавећи се архитектуром, залазио је и у област средњовековног сликарства и старих натписа. Посебну компоненту његовог рада чине напори на заштити културних добара, где је радио директно као саветник или као члан стручних група и комисија.
Библиографија Бошковићевих радова објављена је у трећем издању његове Архитектуре средњег века из 1967. и у Старинару бр. 20 за 1969. годину. Сарађивао је са Габријелом Мијетом на посебним пројектима.
Умро је у Београду 29. новембра 1990. године.
Дела Манастир Манасија, са Станојем Станојевићем и Лазаром Мирковићем (1928) Средњовековна уметност у Србији и Македонији (1952) Ко је био Јован, севаст Просеника? (1954) Неколико натписа са зидова српских средовековних црква (1938) Градац (1951)
Референце
Литература
Бошковић, Ђурђе (М. Шупут, стр. 293–294), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
Категорија:Професори Универзитета у Београду Категорија:Студенти Техничког факултета Универзитета у Београду Категорија:Српски историчари уметности Категорија:Професори из Београда Категорија:Умрли 1990. Категорија:Рођени 1904.