Култура Ниша обухвата свеукупне културне, уметничке и духовне токове на простору Ниша кроз историју. Као један од најстаријих градова у залеђу Медитерана и значајно саобраћајно средиште које повезује исток и запад, север и југ, Ниш је вековима представљао место сусрета различитих цивилизација, вера и уметничких утицаја.
Историјски развој Територију Ниша насељавали су људи још у доба праисторије и Бубањско–Хумске културе. Међутим, постоје сведочанства и о насељима из ранијих периода. Надомак центра данашњег града налази се пећина Мала Баланица, где је 2009. године откривена делимично очувана доња вилица средњоплеистоценског хоминина која спада међу најстарије налазе тог типа у Европи. По свему судећи, на простору данашњег Ниша људи живе толико дуго да није немогуће да су први Европљани који су усправно ходали биле старе Нишлије.
Антички период У античком периоду град је био познат као Наисус (), важан војни и административни центар Римског царства, као и родно место цара Константина Великог, првог хришћанског цара и оснивача Источног Римског царства.
Средњовековни период Након поделе Римског Царства, град остаје значајно упориште Византије, која је у њему имала и војно и културно присуство. Током средњег века Ниш се више пута налази у саставу српске државе. Стефан Немања се, по сведочењу Стефана Првовенчаног, крајем XII века налазио „у славном граду Нишу”, са намером да у њега пресели престоницу.
Османлијски период После освајања од стране Османлија у XV веку, град задржава важну административну и војну улогу. И поред вишевековне туђе власти, у Нишу се одржава духовни и културни живот. Манастир Светог Ђорђа у Каменици у XVI веку постаје преписивачко и просветно средиште, у коме делује јерођакон Арсеније, један од познатих писара тога времена. Манастир је имао значај у очувању верског и националног идентитета Срба у нишком крају.
XIX и XX век Након ослобођења Ниша 1878. године, град убрзано постаје једно од средишта културног живота нове Србије. Први споменик у ослобођеном Нишу био је онај на брду Чегар, подигнут у част војводе Стевана Синђелића, што симболично означава почетак европске оријентације града.
Године 1888. Михаило Валтровић и Драгутин Милутиновић доводе у Ниш мађарског архитекта Белу Цобора, што се сматра почетком систематске заштите културно-историјских споменика у овом крају. Крајем XIX и почетком XX века у граду ничу јавне и приватне зграде по европском узору, а Ниш постаје стециште глумаца, песника, уметника и научника.
Савремени културни живот Данас је Ниш један од најзначајнијих културних центара Србије. У њему делују бројне установе културе, међу којима су: Народно позориште у Нишу, Народни музеј Ниш, Народна библиотека Стеван Сремац, Универзитетска библиотека Никола Тесла, Галерија савремене ликовне уметности Ниш, Нишки културни центар и друге.
Град је домаћин више културних манифестација од националног значаја: Филмски сусрети у Нишу, Нишке музичке свечаности, Медијана фестивал уметности, Ликовна колонија Сићево, Књижевна колонија Сићево и многе друге.
Посебно место у културном животу града заузимају књижевници, уметници и преводиоци који делују у оквиру Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша, као и издавачке куће и културни портали који прате савремену уметничку сцену.
Књижевност и издаваштво у Нишу
Штампарије и први листови У раним годинама књижевног организовања у Нишу, након ослобођења града 1878. године, важну улогу одиграле су новопокренуте штампарије које су, поред штампарског рада, постајале и места неформалног књижевног окупљања.
Најпре је 1882. године основана Штампарија Милоша Поповића, која је за непуних годину дана рада објавила роман Николе В. Ђорића Каваљер Лаза, као и књигу поучних беседа Филарета Петровића Две речи.
Још значајнију улогу у културној историји града имала је Штампарија Косте Чендеша, покренута крајем 1882. године. У наредних неколико година истакла се као зачетник листова — Нишки весник и Нишке новине, чији је Чендеш био оснивач, власник, издавач и уредник. Након његове смрти 1887. године, штампарију је откупио Душан Валожић, син познатог београдског издавача и штампара Велимира Валожића, који је модернизовао њен рад и под именом Штампарија Душана Валожића значајно унапредио књижевну и културну атмосферу у граду.
Важну књижевну улогу имала је и Штампарија Жике Радовановића, у којој је, између осталих бројних издања, штампан први нишки књижевни часопис Слава, који је уређивао професор нишке Гимназије Миливоје Башић. Од јануара до децембра 1896. године објављено је једанаест свезака ове драгоцене публикације.
Развој издаваштва на почетку 20. века Између више штампарија које су радиле у Нишу на почетку 20. века, посебно се истиче Штампарија „Гутенберг” Милутина П. Стефановића, покренута 1910. године пресељењем из Јагодине. Иако је имала прекид у раду током бугарске окупације града у Првом светском рату, обновљена је 1918. године.
У међуратном периоду, поред обновљеног „Гутенберга“, важну културну мисију одиграле су Штампарија „Напредак”, коју је 1920. године покренуо Драгутин Главички, као и Штампарија „Свети цар Константин”, коју је 1925. године основала Свештеничка задруга Нишке епархије.
Часопис Градина и почеци књижевног организовања У наведеном културном и књижевном контексту, огромну улогу у развоју нишке књижевне сцене одиграло је покретање часописа „за забаву, поуку и књижевну критику” — Градина, чији је први број објављен 7. јануара 1900. године, а последњи, двоброј 35/36, 15. октобра 1901. године.
Часопис су покренули гимназијски професори Милан Банић (одговорни уредник) и Светислав Обрадовић (формални власник), а водећу уредничку улогу имали су Јеремија Живановић, Тодор Коблишка и Милан Костић.
У том готово двогодишњем раздобљу Градина је окупила више од педесет сарадника из различитих српских крајева, међу којима су били Симо Матавуљ, Светозар Ћоровић, Алекса Шантић, Авдо Карабеговић, Јелена Димитријевић, Бора Станковић, као и данас мање познати писци Тадија Костић и Љубомир Симић.
Посебан куриозитет представља чињеница да је Бора Станковић у Градини у три наставка (март–април 1900) објавио, тада још у облику приповетке, прву верзију будућег романа Нечиста крв, који ће у посебном издању бити публикован тек 1910. године.
Послератно окупљање и оснивање књижевних друштава Упркос бројним неформалним облицима књижевног деловања у међуратном периоду, чвршћи облици сталешког организовања писаца у Нишу појављују се након ослобођења града од немачке и бугарске окупације у Другом светском рату.
Током 1945. и 1946. године, у згради старе Народне библиотеке у Јеронимовој улици, почело је окупљање мање групе књижевника, углавном професора и новинара: Данице Чемерикић, Петра Лазића, Риста Отовића, Стојанке Травањ, Живојина Лекића, Велизара З. Пешића, Бориса Јовановића, Вељка Видаковића, Ђорђа Поповића, Станка Тасића, Предрага Цветичанина, Николе Мељаницког, Миодрага Петровића, Оливере Бодиш, Александра Бирвиша, Љубе Станојевића, Љубомира Жунића и других.
Након тога, књижевници су деловали у оквиру Литерарног клуба „Раде Копарец”, покренутог 1948. године, по имену рано преминулог пјесника, драмског писца и револуционара Радивоја Копареца (1919–1943). Већ наредне 1949. године овај клуб је прерастао у Књижевно друштво у Нишу, које је 1952. године добило званично име „Нестор Жучни”, у знак поштовања према књижевнику Проки Јовкићу (1886–1915), који се тим псеудонимом потписивао испод својих књижевних текстова.
Претходно је покренут књижевни часопис Наш пут, а убрзо затим и Гледишта. Чланови су активно дјеловали на књижевним трибинама, као и на таласима Радија Ниш и у листовима Наш глас / Глас омладине, Народне новине и другим.
Од „Нестора Жучног” до савременог Друштва Књижевно друштво „Нестор Жучни” радило је под тим именом све до 1970. године, када је добило назив Удружење писаца и преводилаца Ниша, које ће у каснијим деценијама, пред крај 20. века, бити преименовано у данашње Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша.
Друштво покренуло књижевне манифестације попут међународне књижевне колоније Сићево, где се додељује престижна књижевна наградеа Рамонда сербика и Славиша Николин Живковић, реализује бројне трибине и издавачке подухвате, и окупља више десетина чланова.
Данас, кровну организацију нишког културног деловања, па и у издаваштву, представља Нишки културни центар.
Позориште и филм Народно позориште у Нишу основано је 1887. године и једно је од најстаријих у Србији. Током XX века позоришна сцена Ниша развијала се кроз драмски, луткарски и аматерски програм, као и кроз рад фестивала попут Театар на раскршћу и Нишвил џез театра.
Град је познат и као домаћин Филмских сусрета — најстаријег фестивала глумачких остварења на југоистоку Европе, који се одржава од 1966. године у амфитеатру Нишке тврђаве. У новије време развија се и независна филмска продукција, студентски и документарни филм, уз рад Факултета уметности.
Ликовна уметност Галерија савремене ликовне уметности Ниш основана је 1970. године и једна је од водећих институција ове врсте у Србији. Ниш има богату традицију сликарства, вајарства и графике, од академских аутора попут Мирко Крстић, Драгана Лубарде, Драгана Мартиновића до савремених концептуалних уметника. Ликовна колонија Сићево и Медијана фестивал уметности представљају важна окупљалишта уметника из земље и иностранства.
Музика у Нишу
Музика заузима важно место у културном животу Ниша — од класичне преко џеза до рок и традиционалне народне музике. Њен развој и институционално устројство сведоче о дугој и разноврсној трајању музичке традиције града.
Институције и образовање Нишки симфонијски оркестар основан је 1952. године (као Оркестар Радио Ниша) и први пут наступио као градски симфонијски оркестар 1953. године. Оркестар учествује на значајним музичким фестивалима, као што су Нишке музичке свечаности и Интернационалне хорске свечаности. Музичка школа Ниш функционише од 1947. године и представља основно и средње музичко образовање у граду. На Факултету уметности у Нишу постоји мастер програм из музичке теорије, који омогућава академско усавршавање музичара.
Фестивали и жанрови Нишвил џез фестивал је један од најзначајнијих џез фестивала у региону. Основан 1995. године, одржава се на Летњој сцени Нишке тврђаве, са међународним учешћем. Рок и поп музичка сцена у Нишу је активна, а град је родно место чувених музичких група као што су Галија, Кербер и Еyot. Народна музика и народни обичаји присутни су у кафанама, на славама и локалним манифестацијама; често се могу чути мелодије чочека, севдаха и других локалних жанрова.
Историјски контекст Музика је била средство очувања културног и националног идентитета, нарочито током османлијске власти, кроз црквену музику, образовање и народне традиције.
Према сведочењима најстаријих постојао је период током године кад је цели град био распеван. Данас помало заборављени обичај везивања љуљашки широм града. Које су називане Нишки саланџици.
Архитектура Архитектонско наслеђе Ниша представља пресек историјских утицаја који су обликовали град током векова. У античком периоду, град Наисус био је једно од кључних упоришта римске провинције Мезије, о чему сведочи археолошки локалитет Медијана, резиденција цара Константина Великог. Из османског доба сачувани су бројни споменици оријенталне културе, међу којима Нишка тврђава, Хамам у Нишу, као и неколико џамија.
У XIX и XX веку, развој модерне архитектуре огледа се у јавним зградама, школама и установама културе, као и у урбанистичком ширењу града. Данас Ниш комбинује елементе оријенталног, европског и савременог градитељства, што његовој архитектури даје препознатљив културни идентитет.
Спорт и физичка култура Спорт у Нишу представља важан сегмент културног живота града. Прва гимнастичка друштва и спортски клубови настали су почетком XX века, а спорт је временом постао симбол заједништва и поноса.