О хришћанској доктрини или О хришћанском учењу, латински назив је теолошки текст који је написао Августин Хипонски. Састоји се од четири књиге које описују како тумачити и подучавати Свето писмо. Прве три књиге објављене су 397. године, а четврта је додата 426. године. Пишући овај текст, Августин је поставио три задатка за хришћанске учитеље и проповеднике: да открију истину у садржају Светог писма, да подучавају истину из Светог писма и да бране библијску истину када је нападнута.
Историјски контекст Почевши од 389. године н. е., снажна примена вере на политику навела је цара Теодосија да изда низ едиката против паганизма, што је кулминирало 391. године законом којим је паганско богослужење постало незаконито. Током златног доба Атине, политика и људски закони водили су људско понашање, а град-држава је сматран манифестацијом највиших људских вредности, што је довело до настанка политичке филозофије. Хришћанство је изазвало промену у току западног друштва, захтевајући нови културни идентитет и нови образовни курикулум. С тим циљем на уму, цар Јустинијан I (483–565. н. е.) укинуо је сва државна средства за катедре реторике, чиме је суштински окончана паганска класична традиција. Класично наслеђе се од тог времена посматрало кроз сочиво хришћанства, што је повећало потребу за приступом подучавању Светог писма који би одговарао софистицираности класичног наслеђа. је средњовековном свету пружила то оруђе.
Сажетак
Пролог Пролог се састоји од одговора онима који би се успротивили Августиновом пројекту пружања правила за тумачење Светог писма. Августин износи три могућа приговора, укључујући оне који не разумеју његове прописе, оне који не успевају да ефикасно искористе његова учења, и оне који верују да су већ спремни да тумаче Свето писмо. Првим двема врстама критичара, Августин одговара да се не може сматрати одговорним за њихову неспособност да разумеју.
Затим се обраћа трећој врсти критичара, онима који верују да су већ способни да тумаче Свето писмо. Ако су њихове тврдње тачне, он признаје да су добили велики благослов. Међутим, они морају признати да је сам језик научен од људског бића, а не директно од Бога. Стога, Бог је створио људска бића да уче једни од других, и требало би да учимо са понизношћу. Свако добро учење од људи потиче ултиматно од Бога. Способност разумевања нејасноћа је стога и дар Божји и оснажена људским учењем.
Прва књига Прва књига расправља о уживању, употреби, тумачењу и односу различитих хришћанских доктрина према овим концептима. Августин почиње расправом о корацима у процесу тумачења: откривању онога што треба разумети и начину подучавања онога што је откривено.
Затим проширује платонску идеју да постоје ствари и знакови. Знакови се користе за симболизовање ствари, али се и сами сматрају стварима јер и они представљају значење. Они добијају значење кроз своје понављање и ширење у друштву.
У неким стварима треба уживати (на латинском, ), док друге треба користити (). Ствари у којима уживамо су оне које сматрамо добрим саме по себи, а ствари које користимо су оне које су добре ради нечег другог. Једина ствар у којој треба уживати јесте Бог. Све друге ствари, укључујући друга људска бића, треба користити у односу на прави циљ уживања. Користити нешто у чему треба уживати, или обрнуто, значи не успети правилно волети. Расправа о уживању и употреби води до проширеног размишљања о мотивацији, речи као телу и човечанству као слици Божјој.
Прва књига се завршава расправом о љубави: како људи треба да воле Бога, како се Божја љубав изражава у његовом коришћењу човечанства и како људи могу ценити Божју љубав кроз Свето писмо, веру и милосрђе. Августин такође тврди да они који мисле да разумеју Свето писмо, али га не тумаче тако да одражава милосрђе и љубав, заправо га не разумеју.О љубави и тумачењу у De doctrina Christiana, видети
Друга књига Друга књига расправља о врстама непознатих знакова присутних у свету, дефинише сваки од њих и представља методе за разумевање Светог писма. Нејасни знакови укључују непознате дословне и непознате фигуративне знакове. Непознати знакови су они чија су значења непозната. Августин каже да је карактеристика Светог писма нејасноћа и да је та нејасноћа последица греха: то јест, Бог је учинио Свето писмо нејасним како би мотивисао и изазвао наше пале умове.
Августин тврди да постоји седам корака ка мудрости у тумачењу Светог писма: страх Божји, светост и вера, (или знање), снага, добар савет, чистота срца, и на крају мудрост. Он такође разликује „истину” од „логике” и тврди да логика може довести до неистине. Изјављује да је боље имати истину него логику.
Августин тврди да је памћење Светог писма кључно за разумевање. Када се читалац „упозна са језиком Писма”, могуће му је да покуша да размрси нејасне одељке. Он такође наглашава проучавање Светог писма на оригиналним језицима како би се избегли проблеми несавршених и различитих превода. Кроз целу Другу књигу, Августин истиче важност методе, као и врлине, за постизање мудрости кроз Свето писмо. Он анализира изворе знања, разума и елоквенције, као и милосрђа и понизности.
У 8. поглављу, Августин расправља о канону Библије. Приликом одређивања које књиге треба укључити, он пише: „Сада, у погледу канонских списа, [тумач] мора следити суд већег броја католичких цркава; а међу њима, наравно, високо место мора се дати онима које су сматране достојним да буду седиште апостола и да примају посланице.” За Стари завет, он наводи 44 књиге. За Нови завет, наводи 27 књига савременог канона. Пише да постоји „четрнаест посланица апостола Павла”, укључујући посланицу Јеврејима. Августинов списак је исти као канон који је одобрио трећи сабор у Картагини (397. н. е.), и могуће је да је он одиграо улогу у одлуци сабора о канону.
Трећа књига Трећа књига расправља о томе како тумачити двосмислене дословне и двосмислене фигуративне знакове. Двосмислени знакови су они чије је значење нејасно или збуњујуће. Он предлаже да се прво одреде ствари из знакова. Затим, када се направи разлика, треба разумети дословно значење текста (ствари као ствари, ништа више). Утврђивање да ли у тексту постоји дубље значење може се постићи препознавањем другачијег, фигуративнијег начина писања. Ово може показати да су ствари такође знакови нечег другог. На пример, старо дрво може бити дословно дрво или симбол дугог живота (као знак или алегорија).
Августин наглашава исправне мотиве приликом тумачења Писма и тврди да је важније градити љубав него доћи до историјски или дословно тачног тумачења. Такође наглашава да савремени читаоци морају бити пажљиви да разумеју да неке радње (нпр. имати више жена) које су биле прихватљиве међу древнима више нису прихватљиве, те се стога морају тумачити фигуративно. Разумевање тропа као што су иронија и антифраза такође ће бити корисно за тумачење.
Последњи део Треће књиге је један од Августинових каснијих додатака делу (уз Четврту књигу), који се састоји од седам правила Тихонија за тумачење Писма: Господ и Његово Тело, Двострука подела Тела Господњег, Обећања и Закон (или Дух и Слово), Врста и Род, Времена, Рекапитулација, и Ђаво и његово тело.Грин, Р. П. Х. Увод у De doctrina Christiana, Oxford University Press, 1995, xviii.
Четврта књига Четврта књига расправља о односу између хришћанске истине и реторике, важности елоквенције и улози проповедника. Ова књига је додата делу неколико година након његовог првобитног састављања, заједно са крајем Треће књиге.Грин 1995, xii–xiv. Августин поново истиче важност и откривања и подучавања за тумачење Писма. Он упозорава читаоца да овде неће расправљати о правилима реторике; јер иако су она прихватљива и корисна за хришћанског говорника, лако се могу научити на другом месту. Иако је елоквенција вештина која се може користити за добро или зло, треба је користити у служби мудрости. Није, дакле, неопходно да проповедник буде елоквентан, већ само мудар. Ипак, елоквенција може побољшати способност подучавања мудрости. Прави циљ реторике стога треба да буде подучавање мудрости употребом елоквенције.
Августин затим анализира однос између елоквенције и подучавања, укључујући различите стилске тачке, расправу о инспирацији и тврдњу да и елоквенцију и подучавање треба ценити. Ослањајући се на Цицерона, Августин износи три врсте стила — пригушени, умерени и величанствени стил — и расправља о одговарајућем контексту за сваки. Употреба ових стилова мора бити одређена темом, као и публиком.
Коначно, Августин закључује разматрањем важности живота проповедника, који је важнији од елоквенције за убеђивање публике. У том погледу, ствари (дела проповедника) су важније од знакова (речи проповедника). Молитва је неопходна како би се од Бога примила мудрост која ће се пренети публици. Текст се завршава наредбом о понизности и захвалношћу Богу што је Августин био у могућности да расправља о овим темама.Овај сажетак је заснован на најновијем енглеском преводу: Augustine. De doctrina Christiana. Trans. R.P.H. Green. Oxford University Press, 1995.
Везе са Августином, Цицероном и класичном реториком у Четвртој књизи
Четврта књига изазвала је много дебата међу научницима у погледу степена утицаја класичне реторике, а посебно списа Цицерона, на Августиново дело. У последњем поглављу О хришћанској доктрини, Августин користи већи део Цицеронове реторичке теорије док поставља темеље за правилну употребу реторике од стране хришћанских учитеља. На пример, Августин цитира Цицерона (Orat. 21. 69.) када пише: „један речит човек је рекао, и истину је рекао, да онај ко је речит треба да говори тако да подучава, одушевљава и покреће.”
Неки научници тврде да је Четврта књига овог текста под великим утицајем како цицеронијанске тако и класичне реторике. У свом уводу у једно издање О хришћанској доктрини, Д. В. Робертсон Млађи наводи да је „алегоријско тумачење књижевности само по себи било класична пракса.” Истовремено, други су тврдили да Свети Августин, напротив, „пише против традиције класичне реторике.” Један академик, Стенли Фиш, чак је отишао толико далеко да тврди да „Августин ефективно проглашава и говорника ирелевантним када каже будућим проповедницима да се моле Богу да им стави добре говоре у уста (38).
Последњих година, бројни научници су уложили концентрисан напор да постигну неки степен компромиса или средњег пута у овој жестокој дебати. Челица Миловановић-Бархам написала је чланак у којем је препознала ову расправу и покушала да образложи неколико места у тексту где се Августин слаже или не слаже са Цицероновим реторичким теоријама. Чланак анализира Августинову употребу цицеронијанске реторике кроз његову расправу о Цицеронова три нивоа стила: једноставном, средњем и величанственом. Иако Августин започиње Четврту књигу тврдњом да су мудрост и јасноћа далеко важнији у реторици хришћанског учитеља, он такође признаје моћ стила и елоквенције у повезивању са публиком и убеђивању људи да делују у складу са хришћанским законом и учењима. Према Бархамовој, овде Августин „цитира саме Цицеронове речи: „он ће, дакле, бити речит, ко уме мале ствари да каже у пригушеном стилу, умерене ствари у умереном стилу, а велике ствари у величанственом стилу.”” Међутим, Бархамова такође брзо примећује да се „Августин, на крају крајева, не слаже у потпуности са својим славним претходником”, у томе што верује да за хришћанске учитеље ништа што проповедају не би се сматрало „малом ствари”. Као резултат тога, Бархамова тврди да Августин заговара наизменично коришћење и мешање различитих „стилова” реторике унутар једног говора. Она објашњава да комбиновањем ова три различита стила, Августин верује да говорник може произвести снажнији говор тако што ће пружити неопходне информације на јасан и тачан начин, док истовремено може да се повеже са емоцијама публике кроз величанственији и страственији стил.