Друга бечка арбитража

Друга бечка арбитража (, , , ) била је други од два територијална спора које су арбитражом решиле нацистичка Немачка и Краљевина Италија. Дана 30. августа 1940. године, територија Северне Трансилваније, укључујући цео Марамуреш и део Кришане, које су Тријанонским споразумом припале Краљевини Румунији додељене су Краљевини Мађарској.Árpád E. Varga, Transylvania's History at Kulturális Innovációs Alapítvány

Позадина

thumb|Етничке групе 1938. године на некадашњој територији Краљевине Мађарске, државне границе пре Тријанонског споразума из 1920. године су означене на мапи. Након Првог светског рата, мултиетничка Краљевина Мађарска је подељена Тријанонским споразумом из 1920. године како би се формирало неколико нових националних држава, али је Мађарска приметила и замерила да нове државне границе нису пратиле етничке границе. Нова национална држава Мађарска била је отприлике трећина величине предратне Мађарске, а милиони етничких Мађара су остали ван нових мађарских граница. Многа историјски важна подручја Мађарске додељена су другим државама, а расподела природних ресурса била је неравномерна. Различите немађарске популације су генерално виделе споразум као правду за своје историјски маргинализоване националности, док су Мађари сматрали споразум дубоко неправедним, националним понижењем и трагедијом.

Споразум и његове последице доминирали су мађарским јавним животом и политичком културом у међуратном периоду, а мађарска влада је све више скретала политику удесно. На крају, под регентом Миклошем Хортијем, Мађарска је успоставила блиске односе са Италијом Бенита Мусолинија и Немачком Адолфа Хитлера.

Добри односи са Немачком и Италијом омогућили су Мађарској да поврати јужну Чехословачку у Првој бечкој арбитражи 1938. и Поткарпатје 1939. Међутим, ни то нити касније војно освајање карпатске Рутеније 1939. нису задовољили мађарске политичке амбиције. Арбитраже су доделиле само део територија изгубљених Тријанонским споразумом, а губитак који су Мађари највише негодовали био је губитак Ердеља (Трансилваније), која је додељена Румунији.

Крајем јуна 1940. године, румунска влада је попустила пред совјетским ултиматумом и дозволила Москви да преузме и Бесарабију и Северну Буковину, које су биле укључене у Румунију после Првог светског рата, као и регион Херца. Територијални губитак је био страшан из перспективе Румуније, али је њена влада то више волела од унапред изгубљеног војног сукоба са Совјетима. Мађарска влада је, међутим, протумачила уступање земље од стране Румуније као признање да више неће инсистирати на свом територијалном интегритету под притиском. Совјетска окупација Бесарабије и Северне Буковине је стога инспирисала Будимпешту да ескалира своје напоре да реши „питање Трансилваније“. Мађарска се надала да ће повратити што је могуће више Трансилваније, али Румуни нису хтели ништа од тога и предложили су само мали регион на разматрање. На крају, мађарско-румунски преговори су потпуно пропали. Као резултат тога, Румунија и Мађарска су биле „приморане“ да прихвате арбитражу Осовине.

У међувремену, румунска влада је пристала на захтев Италије за територијалне цесије Бугарској, још једном суседу на страни Немачке. Дана 7. септембра, према Крајовском споразуму, Румунија је уступила „Кадрилатер“ (јужну Добруџу) Бугарској.

Арбитража thumb|лево|250px|Мађарски министар спољних послова Иштван Чаки потписује споразум, а поред њега је румунски министар спољних послова Михајло Манојлеску Румунија је 1. јула 1940. године одбацила англо-француску гаранцију од 13. априла 1939. године, која је постала безвредна након пада Француске. Следећег дана, краљ Карол II од Румуније предложио је Хитлеру да Немачка пошаље војну мисију у Румунију и обнови савез из 1883. године. Немачка је искористила нови очај Румуније да наметне ревизију територијалног решења постигнутог на Париској мировној конференцији 1919. године у корист старих немачких савезника: Мађарске и Бугарске. У размени писама између Карола и Хитлера (5–15. јула), Карол је инсистирао да не дође до размене територија без размене становништва, а Хитлер је условио немачку добру вољу према Румунији добрим односима Румуније са Мађарском и Бугарском. Румунски министар спољних послова био је Михаил Манојлеску, немачки опуномоћени министар у Букурешту био је Вилхелм Фабрицијус.

У складу са немачким жељама, Румунија је започела преговоре са Мађарском у Турну Северину 16. августа. Првобитни мађарски захтев био је 69.000 km² (27.000 квадратних миља) територије са 3.803.000 становника, од којих су скоро две трећине били Румуни. Преговори су прекинути 24. августа. Немачка и италијанска влада су потом предложиле арбитражу, која је у записнику Румунског крунског савета од 29. августа окарактерисана као „комуникација са ултимативним карактером коју су упутиле немачка и италијанска влада“.

Румуни су прихватили, а министри спољних послова Јоаким фон Рибентроп из Немачке и Галеацо Ћано из Италије састали су се 30. августа 1940. у палати Белведере у Бечу. Смањили су мађарске захтеве на 43.492 km² (16.792 квадратних миља), са популацијом од 2.667.007 становника. Споразум су потписали мађарски министар спољних послова Иштван Чаки и румунски министар спољних послова Михајло Манојлеску. Румунски крунски савет састао се преко ноћи 30. и 31. августа како би прихватио арбитражу. На састанку је Јулију Манију захтевао да Карол абдицира и да румунска војска пружи отпор мађарском преузимању северне Трансилваније. Његови захтеви су прагматично одбијени.

Статистика становништва у Северној Трансилванији и промене након доделе детаљно су представљене у следећем одељку. Јужна Трансилванија, са 2.274.600 Румуна и 363.200 Мађара, остала је део Румуније.

Текст Друге бечке арбитраже „Коначна траса граничне линије, која одваја Румунију од Мађарске, одговараће оној означеној на географској карти која је овде приложена. Румунско-мађарска комисија ће одредити детаље трасе на лицу места.“ „Румунска територија додељена Мађарској биће евакуисана од стране румунских трупа у року од 15 дана и предата у реду. Различите фазе евакуације и окупације, као и њихови модалитети биће утврђени у оквиру румунско-мађарске комисије. Мађарска и румунска влада ће осигурати да се евакуација и окупација изврше у потпуности у реду.“ „Сви румунски поданици, насељени на данашњи дан на територији коју ће Румунија уступити, стичу мађарско држављанство без икаквих формалности. Биће им дозвољено да се определе за румунско држављанство у року од шест месеци. Они који буду користили ово право, напустиће мађарску територију у додатном року од годину дана и биће им дозвољено да се преселе у Румунију. Моћи ће да понесу, без икаквих препрека, своју покретну имовину, да ликвидирају своју непокретну имовину, до тренутка свог одласка, и да понесу са собом резултујући производ.“ Уколико ликвидација не успе, овим људима ће Мађарска надокнадити штету. Мађарска ће решити сва питања везана за пресађивање оптаната на широк и прилагодљив начин.

„Румунски поданици мађарске расе, настањени на територији коју је Мађарска уступила Румунији 1919. године и која је остала под суверенитетом државе, добијају право да се опреде за мађарско држављанство, у року од шест месеци. Принципи наведени у ставу 3 примењиваће се и на лица која користе ово право.“

„Мађарска влада се свечано обавезује да ће у потпуности асимиловати румунски народ са другим мађарским поданицима, који ће, на основу горе наведене арбитраже, стећи мађарско држављанство. С друге стране, румунска влада преузима исту свечану обавезу у вези са својим мађарским поданицима, који ће остати на румунској територији.“

„Детаљи који произилазе из преноса суверенитета биће регулисани директним споразумом између румунске и мађарске владе.“

„Уколико се појаве било какве тешкоће или недоумице током примене ове арбитраже, румунска и мађарска влада ће настојати да постигну директан споразум.“ Ако се не постигне договор, спор ће бити поднет владама Рајха и Италије, које ће усвојити коначно решење.

Статистика Дотична територија покривала је површину од 43.104 квадратних километара (16.643 квадратних миља). Румунски попис из 1930. године регистровао је у региону 2.393.300 становника. Године 1941, мађарске власти спровеле су нови попис, којим је регистрован укупан број становника од 2.578.100. Оба пописа су посебно питала за језик и националност. Резултати оба пописа су сумирани у овој табели: Главне етничке групеПопис становништва Румуније из 1930.Попис становништва Мађарске из 1941.НационалностЈезикНационалностЈезикМађари912.500 (38,13%)1.007.200 (42,08%)1.380.500 (53,55%)1.344.000 (52,13%) Румуни1.176.900 (49,17%)1.165.800 (48,71%)1.029.000 (39,91%)1.068.700 (41,45%)Немци68.300 (2,85%)59,700 (2,49%)44.600 (1,73%)47.300 (1,83%)Јевреји (јидиш)138.800 (5,80%)99.600 (4,16%)47.400 (1,83%)48.500 (1,88%)Остали96.800 (4,04%)61.000 (2,55%)76.600 (2,97%)69.600 (2,70%)Укупно2.393.3002.578.100 thumb|250px|Етничка мапа северне Трансилваније thumb|лево|250px|Границе Мађарске из 1941. године, са етничким саставом према попису из 1910. године. Историчар Кит Хичинс је сумирао ситуацију коју је створио споразум: Далеко од тога да је решила проблеме, Бечка арбитража је погоршала односе између Румуније и Мађарске. Није решила проблем националности одвајањем свих Мађара од свих Румуна. Око 1.150.000 до 1.300.000 Румуна, или 48% до преко 50% становништва уступљене територије, у зависности од тога чија се статистика користи, остало је северно од нове границе, док је око 500.000 Мађара (друге мађарске процене иду и до 800.000, румунских чак 363.000) наставило да живи на југу.

Поред природног раста становништва, разлике између пописа биле су узроковане другим сложеним разлозима попут миграција, асимилације Јевреја и двојезичних говорника. Према мађарским регистрацијама, 100.000 мађарских избеглица стигло је у Мађарску из Јужне Трансилваније до јануара 1941. Већина њих је потражила уточиште на северу, а скоро исти број људи стигао је из Мађарске на поново анектирану територију као и оних који су се преселили на тријанонску мађарску територију из Јужне Трансилваније.

Као резултат миграција, број севернотрансилванских Мађара повећао се за скоро 100.000. С друге стране, скоро исти број Румуна је отишао у Јужну Трансилванију до фебруара 1941. године, према непотпуној регистрацији севернотрансилванских избеглица коју је спровела румунска влада. Такође, пад укупног броја становника сугерише да се додатних 40.000 до 50.000 Румуна преселило из Северне Трансилваније у Јужну Трансилванију, укључујући избеглице које су из различитих разлога изостављене из званичне регистрације.

Мађарски добици асимилацијом били су уравнотежени губицима за друге групе изворних говорника, као што су Јевреји. Промена језика била је најтипичнија међу двојезичним Румунима и Мађарима.

Последице

thumb|left|Парада мађарских јединица у Коложвару, Хорти Миклош стоји испред ложе 11. септембар 1940. thumb|left|Етнички Мађари поздрављају надолазеће мађарске трупе. Румунија је имала 14 дана да евакуише дотичне територије и да их преда Мађарској. Мађарске трупе су прешле Тријанонске границе 5. септембра. Регент Мађарске, Миклош Хорти, такође је присуствовао уласку. Трупе су стигле до претријанонске границе, чиме је завршен процес територијалног опоравка, 13. септембра.

Генерално, етничко мађарско становништво је дочекало трупе и сматрало одвајање од Румуније ослобођењем. Велика етничка румунска заједница која се нашла под мађарском окупацијом није имала шта да слави, јер је Другу бечку арбитражу сматрала повратком на стару мађарску владавину. По уласку на додељену територију, Краљевска мађарска војска је починила масакре над румунским становништвом, укључујући следеће: