мини|Механизам стимулације сензорних нервних влакна изнад штетног интензитета што узрокује ноцептивни бол. Ноцицепција, ноциоцепција, ноцирецепција или ноциперцепција је неуронски процес којим се кодирају и обрађују потенцијално штетни стимулуси против ткива.  То је аферентна (сензорна) активност централног и периферног нервног система произведена стимулацијом специјализованих слободних нервних завршетака названих ноцицептори или „рецептори бола“ који реагују само на промене изнад системског прага, било да су хемијске (нпр. чили прах у очима), механичке (нпр. штипање, гњечење) или термичке (топлота и хладноћа) природе.  

Ноцицепција активира разне аутономне одговоре а такође може довести до субјективног доживљаја бола код свесних бића.  Ноцицептивни неурони генеришу акционе потенцијале као одговор на интензивне стимулусе, а брзина активације одређује интензитет бола.

Етимологија мини|Творац термина „ноцицепција“ Чарлс Скот Шерингтон Термин „ноцицепција“ (који потиче од латинске речи nocere „наудити“), сковао је британски неурофизиолог Чарлс Скот Шерингтон како би разликовао физиолошки процес (нервну активност) од бола (субјективно искуство).  Његова књига Интегративно деловање нервног система (1906) представља је синтезу истраживања, начине на које се пренос сигнала између неурона и како се они могу појачати или ослабити, због чега је 1932. године, заједно са Едгаром Дагласом Адријаном, добио Нобелову награду за физиологију или медицину.

Детекција штетних стимулуса Потенцијално штетне механичке, термичке и хемијске стимулусе детектују слободни нервни завршеци названи ноцицептори, који се налазе у кожи, на унутрашњим површинама као што су периостеум, површине зглобова и у неким унутрашњим органима. Концентрација ноцицептора варира у целом телу; налазе се у већем броју у кожи него на дубоким унутрашњим површинама. Ови неспецијализовани слободни нервни завршеци имају своја ћелијска тела изван кичме у ганглијама дорзалног корена.

Ноцицептори се класификују према аксонима који путују од рецептора до кичмене мождине или мозга. Они имају одређени праг; то јест, потребан им је минимални интензитет стимулације пре него што покрену сигнал. Када се овај праг достигне, сигнал се преноси дуж аксона неурона у кичмену мождину.

Код тестирања ноцицептивног прага, штетни стимулус се намерно примењује на човека или животињу како би се испитао бол. Код животиња се ова техника често користи за проучавање ефикасности аналгетика и за утврђивање нивоа дозирања и трајања дејства. Након утврђивања основне вредности, примењује се тестни лек, а повећања прага се бележе у одређеним временским тачкама. Када се лек уклони, праг би требало да се врати на основну вредност (вредност пре третмана).

У неким условима, ексцитација болних влакана постаје већа како се стимулус бола наставља, што доводи до стања које се назива хипералгезија.

Пренос кроз централни нервни систем

Спиноталамички тракт Пре него што стигне до мозга, спиноталамички тракт се дели на латерални „неоспиноталамички“ тракт и медијални „палеоспиноталамички“ тракт.  ]

Неоспиноталамички тракт Бол се брзо шири кроз Аδ влакна. Бол се осећа у року од десетине секунде од примене болног стимулуса и то је оштар, пробадајући бол који реагује на механичку и термичку стимулацију. Може се лако локализовати ако се Аδ влакна стимулишу заједно са рецепторима додира.

Палеоспинално-таламички тракт мини|Микрографија сиве масе (тамнија боја) Спор бол се преноси преко споријег типа влакана, C влакана , до ламина II и III дорзалних рогова, познатих као желатинозна супстанца (substantia gelatinasa) . Импулси се затим преносе на нервна влакна која се завршавају у ламини V, такође у дорзалном рогу, синапсирају са неуронима који се спајају са влакнима брзог пута, прелазећи на супротну страну кроз предњу белу комисуру и путујући навише кроз антеролатерални пут. Ови неурони се завршавају дуж можданог стабла , при чему око једна десетина влакана завршава у таламусу, а остатак у продуженој мождини, мосту и перијакуедукталној сивој маси тектума средњег мозга .

Регулација Тело има ендогени аналгетски систем, који се може допунити аналгетским лековима како би се регулисала ноцицепција и бол. Степен бола може бити модификован периакведукталном сивом масом пре него што стигне до таламуса и, одатле, до свесне свести. Према теорији контроле капије бола, ово подручје такође може смањити бол када се приме неболни стимулуси праћени болом.

Централни нервни систем Систем аналгезије у централном нервном систему посредован је трима главним компонентама:

периакведукталном сивом масом,

nucleus raphes magnus,

ноцицептивним инхибиторним неуронима у дорзалним роговима кичмене мождине, који делују тако што инхибирају пренос ноцицепције такође лоциран у дорзалном рогу кичмене мождине.

Периферни нервни систем Периферна регулација укључује неколико различитих врста опиоидних рецептора који се активирају као одговор на везивање ендорфина . Ови рецептори, који постоје у различитим деловима тела, инхибирају активирање неурона који би иначе били стимулисани ноцицепторима.

Фактори који ублажавају бол Теорија бола о контроли капијом, коју су предложили Патрик Дејвид Вол и Роналд Мелзак, постулира да је ноцицепција (бол) „контролисана“ неноцицептивним стимулусима, као што је вибрација. Стога, трљање повређеног колена изгледа ублажава бол спречавајући његов пренос у мозак. Бол је такође „контролисан“ сигналима који се спуштају из мозга у кичмену мождину како би потиснули (а у другим случајевима појачали) долазне информације, ноцицепцију.

Ноцицептивни одговор Када се стимулишу ноцицептори који преносе сигнале кроз сензорне неуроне у кичменој мождини, они ослобађају ексцитаторни неуротрансмитер глутамат на својим синапсама.

Ако се сигнали шаљу у ретикуларну формацију и таламус , осећај бола улази у свест, али његова локација постаје дифузна. Из таламуса, сигнал може путовати до соматосензорног кортекса у мозгу, где се бол доживљава као локализован и има специфичније квалитете.

Ноцицепција такође може изазвати генерализоване аутономне реакције пре или без достизања свести: бледило, знојење, тахикардија, хипертензија, вртоглавица, мучнина и несвестица.

Ноцицепција код животиња које нису сисари Ноцицепција је документована и код животиња које нису сисари, укључујући рибе  и широк спектар бескичмењака,  укључујући пијавице,  нематоде,  морске пужеве  и воћне мушице.  Као и код сисара, ноцицептивни неурони код ових врста се обично карактеришу преференцијалним реаговањем на високу температуру (40 °C или више), низак pH вресности , капсаицин и оштећење ткива.

Референце

Категорија:Бол Категорија:Сензорни систем Категорија:Акутни бол Категорија:Ноциоцепција