Ошл (род) (, ), (род који се у средњовековним изворима помиње као Osl, Osul, Oschli, Osli, Oslu, Wsl) прва особа позната по имену Osl долази претпостављени оснивач манастира Чорна, Ошлског манастира, појавио се у региону Ферте 1200. године. Сачуване хронике не помињу род, па се у периоду мађарске историографије 19. века родило неколико контрадикторних теорија о пореклу рода. Компликована лоза рода, који се сматрао многољудним чак и почетком 13. века, изазвала је додатне проблеме, али се историја ишпанских породица које су се одвојиле од рода може добро пратити. Бочне гране рода су идентификоване са њиховим местом становања већ у 13. веку.Nagy, Gyula (1870). „A magyar nemzetségekről, Első közlemény”. Századok, 1. Füzet, 534-551. o.

Род Ошл је са мађарским пореклом у Краљевини Угарској, са седиштем тада на просторима у данашњој жупанији Ђер-Мошон-Шопрон и у Северинске бановине. Село Ошли је добило име по том клану. Такође и планина Ошлеа која се налази у некадашњој Северинској бановини.

Историја мини|лево|150px|Стилизовани део грба, штит У делу Gesta Hunnorum et Hungarorum („Дела Хуна и Мађара“) бележи се да је род потицао из једног од 108 оригиналних родова током мађарског освајања Карпатског басена. Према легендама, предак рода био је Шур, командант у бици на Лешком пољу, син великог везира Фајса, дакле члан династије Арпад. Белед, син Шура, оженио се ћерком војводе Колана и помогао свом тасту против његовог брата, војводе Кена. Војвода Белед, како је наведено у Chronicon Pictum, био је тај који је договорио брак између великог везира Гезе и Шаролте од Трансилваније. Епонимни предак клана био је Ошли I, потомак Беледа и ћерке војводе Колана, који је живео између 1200. и 1230. године. Претпоставља се да је имао седморо деце, укључујући Беледа, који је служио као мајстор пехарника, чији је најстарији син, Белед, био предак породице грофа Вицај која је изумрла 1873. године.Kristó Gyula, Engel Pál, Makk Ferenc, ed. "Súr". Korai magyar történeti lexikon. Akadémiai Kiadó, Budapest. .

Ошлијев други син био је Ошли де Асоњфалва, бан Серења, чији је трећи син, Ошли Оштфи, постао предак породице Оштфи де Асоњфалва. Трећи син био је Бенедек, бискуп Варада (данас: Орадеа, Румунија). Преживео је монголску инвазију на Европу и касније је именован за бискупа Ђера. Четврти син, Тамаш де Чорна, био је први члан куће Кањижаји. Његов унук Гергељ је стекао значајне земље у тадашњој жупанији Ђер. Ладислав IV му је 1287. године поклонио имање код Рабасентмиклоша. Међутим, није имао мушких наследника, па су посед наследили Лоринци, ишпан из жупаније Зала, синови његовог брата. Последњи преживели члан те породице била је Оршоља Кањижаи (умрла 1571), супруга палатина Тамаша Надашдија.

Пети син био је Херболд, ишпан (гроф − comes) из жупаније Барања. Након битке код Мухија (1241), сместио је Белу IV и његову породицу у тврђаву Клис (мађарски: Klissza) пошто су они тада избегли у Далмацију. Током тог времена, Херболд је служио као каштелан Клиса који се успешно бранио од Татара. Као резултат тога, Бела IV је касније поклонио велика имања дуж реке Рабе.Dr.Karácsonyi János. A magyar nemzetségek a XIV. század közepéig; Második kötet. Magyar Tudományos Akadémia - Budapest (1901.)

Референце

Литература

János Karácsonyi: A magyar nemzetségek a XIV. század közepéig. Budapest: Magyar Tudományos Akadémia. 1900–1901. August Ernst: Geschichte des Burgenlandes. Verlag für Geschichte u. Politik, Wien 1991, Gyula Kristó (editor): Korai Magyar Történeti Lexikon - 9-14. század (Encyclopedia of the Early Hungarian History - 9-14th centuries); Akadémiai Kiadó, 1994, Budapest; . Karácsonyi János: A magyar nemzetségek a XIV. század közepéig. Budapest: Magyar Tudományos Akadémia. 1900–1901. Borovszky Samu: Győr vármegye Sopron vármegyei oklevéltár I. 541. Hazai Okmánytár VI. 324.

Спољашње везе Stammbaum der Osl auf der Website GENEALOGY.EU (teilweise Englisch), abgerufen am 12. Juni 2012.

Категорија:Ошл (род)