Завист на пенису () представља фазу у теорији женског психосексуалног развоја Зигмунда Фројда, у којој младе девојчице доживљавају анксиозност након спознаје да немају пенис. Фројд је ову спознају сматрао дефинишућим тренутком у низу транзиција ка зрелој женској сексуалности. У фројдовској теорији, фаза зависти на пенису започиње прелаз са везаности за мајку на такмичење са мајком за пажњу и наклоност оца. (PFL 2) Сматра се да дечакова спознаја да жене немају пенис резултира кастрационом анксиозношћу.
Фројдову теорију о зависти на пенису критиковали су и о њој расправљали други психоаналитичари, попут Карен Хорнај, Ернеста Џоунса, Хелене Дојч и Мелани Клајн, посебно у вези са третманом зависти на пенису као фиксне операције насупрот формацији која је конструисана или коришћена на секундарни начин за одбрану од ранијих жеља.
Фројдова теорија
Фројд је увео концепт интересовања и зависти на пенису у свом чланку из 1908. године „О сексуалним теоријама деце” (On the Sexual Theories of Children). (PFL 7) Није поменут у првом издању Фројдових ранијих Три есеја о теорији сексуалности (1905), али је синопсис чланка из 1908. додат у треће издање 1915. године. У делу О нарцизму (1914) описао је како неке жене развијају мушки идеал као „преживљавање дечачке природе коју су и саме некада поседовале”. (PFL 11) Термин је добијао на значају како је Фројд постепено рафинирао своје погледе на сексуалност, дошавши до описа менталног процеса за који је веровао да се дешава при преласку из фаличне фазе у латентну фазу (видети Психосексуални развој).
Психосексуални развој
Дете
Завист на пенису проистиче из Фројдовог концепта Едиповог комплекса у којем фалични конфликт настаје како код мушкараца, тако и код жена. Иако је Карл Јунг направио разлику између Едиповог комплекса за мушкарце и Електриног комплекса за жене у свом делу Теорија психоанализе (The Theory of Psychoanalysis), Фројд је одбацио овај други термин, наводећи да женски Едипов комплекс није исти као мушки јер: „Само код мушког детета налазимо судбоносну комбинацију љубави према једном родитељу и истовремене мржње према другом као ривалу”. Овај развој женског Едиповог комплекса према Фројду почиње када женска особа прави поређења са другом мушком особом, перципирајући то не као полну карактеристику, већ претпостављајући да је раније поседовала пенис и да га је изгубила кастрацијом. То доводи до суштинске разлике између мушког и женског Едиповог комплекса: жена прихвата кастрацију као чињеницу, док се дечак плаши да ће се она догодити.
Фројд је сматрао да завист на пенису може довести до:
Огорчености према мајци која није обезбедила ћерки пенис; Омаловажавања мајке која делује кастрирано; Одустајања од фаличне активности (клиторална мастурбација) и усвајања пасивности (вагинални однос); Симболичке еквиваленције између пениса и детета.
Ова завист на пенису доводи до различитих психичких последица према Фројду, све док се не формира у реакциону формацију комплекса мужевности. Једна таква последица је осећај инфериорности након што постане свесна ране нанете њеном нарцизму. Након почетног покушаја да објасни овај недостатак пениса као казну према њој, она касније схвата универзалност своје женске ситуације и као резултат тога почиње да дели презир који мушкарци имају према женама као мање вредним (у важном погледу недостатка пениса), и тако инсистира на томе да буде као мушкарац. Друга последица зависти на пенису укључује формирање карактерне црте љубоморе кроз премештање напуштене зависти на пенису након сазревања. Фројд ово закључује разматрајући уобичајену женску фантазију о детету које бива тучено као признање мастурбације, при чему дете представља клиторис. Трећа последица зависти на пенису укључује откриће инфериорности овог клиториса, сугерисано кроз запажање да је мастурбација даља од жена него од мушкараца. То је, према Фројду, зато што је клиторална мастурбација мушка активност која се полако потискује током пубертета (и недуго након откривања зависти на пенису) у покушају да се направи простор за женственост, премештањем еротогене зоне са клиториса на вагину.
Резултат ових анксиозности кулминира тиме што девојчица одустаје од жеље за пенисом и уместо тога је замењује жељом за дететом; са тим циљем на уму, она узима оца као објекат љубави, а мајку чини објектом своје љубоморе.
Одрасла особа
Фројд је сматрао да се у нормалном женском развоју завист на пенису трансформише у жељу за мушкарцем и/или бебом.
Карл Абрахам је разликовао два типа одраслих жена код којих је завист на пенису остала интензивна: тип „испуњења жеља” и „осветнички” тип. Првим типом су доминирале фантазије о поседовању или постајању пенисом — као код жена које певају/плешу/наступају и које су осећале да у својим наступима магично инкорпорирају (родитељски) фалус. Други тип је тражио освету над мушкарцем кроз понижење или лишавање (било уклањањем мушкарца од пениса или пениса од мушкарца).
Друштво и култура
Унутар психоаналитичких кругова
Фројдове теорије о психосексуалном развоју, а посебно о фаличној фази, рано су оспорили други психоаналитичари, као што су Карен Хорнај, Ото Фенихел и Ернест Џоунс, иако Фројд није прихватио њихово виђење зависти на пенису као секундарне, а не примарне женске реакције. Каснији психолози, као што су Ерик Ериксон и Жан Пијаже, оспорили су фројдовски модел дечјег психолошког развоја у целини.
Жак Лакан је, међутим, преузео и развио Фројдову теорију о важности онога што је назвао „penisneid-ом у несвесном код жена” у лингвистичким терминима, видећи оно што је назвао фалусом као привилеговани означитељ људске подређености језику: „фалус (на основу којег је несвесно језик)”. Тиме је отворио ново поље расправе око фалогоцентризма — при чему су неке личности попут Џулијет Мичел подржавале виђење зависти на пенису које „користи, не мушкарца, већ фалус на који мушкарац мора да полаже право, као свој кључни термин”, док су га други оштро одбацивали.
Ернест Џоунс је покушао да исправи Фројдову почетну теорију зависти на пенису дајући три алтернативна значења:
Жеља за стицањем пениса, обично гутањем и задржавањем у телу, често претварањем у бебу; Жеља за поседовањем пениса у пределу клиториса; Одрасла жеља за уживањем у пенису током односа.
Феминистичке критике
У Фројдовој теорији, женски сексуални центар се помера са клиториса на вагину током хетеросексуалног животног догађаја. Фројд је веровао у дуалност начина на који родови конструишу зрелу сексуалност у односу на супротни пол, док феминисткиње одбацују идеју да се женска сексуалност може дефинисати само у односу на мушкарца. Феминистички развојни теоретичари уместо тога верују да је клиторис, а не вагина, зрели центар женске сексуалности јер омогућава конструкцију зреле женске сексуалности независно од пениса.
Карен Хорнај — немачка психоаналитичарка која је такође стављала велики нагласак на искуства из детињства у психолошком развоју — била је посебан заговорник овог става. Она је истакла концепт „зависти на материци” и видела је „мушки нарцизам” као основу главног фројдовског погледа.
Неке феминисткиње тврде да је Фројдова развојна теорија хетеронормативна и да пориче женама зрелу сексуалност независну од мушкараца; такође је критикују због давања предности вагини у односу на клиторис као центру женске сексуалности. Критикују социосексуалну теорију због давања предности хетеросексуалној сексуалној активности и пенилној пенетрацији у дефинисању женског „зрелог стања сексуалности”.R. Appiganesi/C. Garratt, Други тврде да концепт објашњава како, у патријархалном друштву, жене могу завидети моћи која се додељује онима са фалусом.
У свом академском раду „Жене и завист на пенису” (Women and Penis Envy, 1943), Клара Томпсон је преформулисала ово друго као социјалну завист за обележјима доминантног рода, социолошки одговор на женску подређеност у патријархату.
Бети Фридан је завист на пенису назвала чисто паразитском друштвеном предрасудом типичном за викторијанство, а посебно за Фројдову сопствену биографију, и показала како је тај концепт играо кључну улогу у дискредитовању алтернативних појмова женствености почетком и средином двадесетог века: „Будући да су Фројдови следбеници могли видети жену само у слици коју је дефинисао Фројд — инфериорну, детињасту, беспомоћну, без могућности за срећу осим ако се не прилагоди томе да буде пасивни објекат мушкарца — желели су да помогну женама да се ослободе своје потиснуте зависти, своје неуротичне жеље да буду једнаке. Желели су да помогну женама да пронађу сексуално испуњење као жене, потврђивањем њихове природне инфериорности”.Betty Friedan, The Feminine Mystique, 1963,
Мали, али утицајан број феминистичких филозофа, који раде у оквиру психоаналитичког феминизма, укључујући Лис Иригаре, Јулију Кристеву и Елен Сиксу, заузео је различите постструктуралистичке ставове о овом питању, инспирисане или барем изазване фигурама попут Жака Лакана и Жака Дериде.
Види још Завист на величини пениса Завист Људска сексуалност Коро (болест) Фалична жена
Референце
Литература
Спољашње везе General Psychology: Sigmund Freud – превод А. А. Брила из 1920, чији су преводи често критиковани као веома несавршени Colette Chiland, 'Penis Envy' Three Contributions to the Theory of Sex by Sigmund Freud – Ц. Џорџ Буре о Фројдовим теоријама
Категорија:Фројдова психологија Категорија:Пенис Категорија:Психоаналитичка терминологија Категорија:Жене и психологија