Марко Орешковић Крнтија (Широка Кула, код Госпића, 3. април 1896 — Велико Очијево, код Дрвара, 20. октобар 1941) био је хрватски и југословенски комунистички револуционар, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, један од организатора устанка у Лици 1941. и народни херој Југославије.
Потицао је из сиромашне сељачке породице, па је веома млад, са свега 16 година, напустио родну Лику и отишао у свет у потрази за послом. До почетка Првог светског рата радио је на разним пословима у Немачкој, а од 1915. налазио се у служби Аустроугарске ратне морнарице, где је био морнар-ложач на ратном броду СМС Сент Иштван. Као противник рата и Аустроугарске био је затваран, а 1918. је био један од присталица побуне морнара у Боки которској. Исте године је успео да преживи потапање свог ратног брода на Јадрану.
После Првог светског рата поново је ступио у војну службу у Југословенску краљевску морнарицу, али је након двогодишњег школовања за авиомеханичара напустио војску. Потом је радио као возач на Косову и Метохији, а 1926. је дошао у Београд, где је радио као возач једног министра. У Београду се укључио у раднички покрет и постао члан синдиката, а потом и Комунистичке партије Југославије (КПЈ).
Због комунистичког деловања, ухапшен је 1929. и осуђен на пет година затвора. Казну је издржао у затворима у Сремској Митровици и Лепоглави. Након изласка из затвора радио је у Загребу, а 1937. је отишао у Шпанију, где се у грађанском рату — као припадник батаљона „Ђуро Ђаковић”, у саставу 129. интернационалне бригаде — борио против фашизма. У Југославију се вратио 1939, када је поново ухапшен.
Године 1940. је успео да побегне из логора за политичке затворенике у Лепоглави, након чега је дуже време живео илегално. Исте године је изабран за члана Централног комитета КП Хрватске, а потом и за члана Централног комитет КП Југославије. Тада је као политички инструктор обилазио партијске организације по Хрватској, а највише Лици и Далмацији.
Након окупације Југославије, 1941. ЦК КПЈ га је као партијског инструктора упутио у Лику, где је радио на организовању устанка. Јула 1941. био је један од вођа народног устанка у Лици, а у јесен је именован за политичког комесара Групе партизанских одреда у Лици.
Октобра 1941. именован је за првог политичког комесара Главног штаба НОП одреда Хрватске, али никада није ступио на ову дужност јер га је група одметника убила и бацила у јаму (у близини села Велико Очијево).
За народног хероја проглашен је 26. јула 1945. године. Од 1955. до 2003. село Томиславци, код Бачке Тополе, носило је у његову част назив Орешковић.
Биографија Детињство и младост Марко Орешковић је рођен 3. априла 1896. у селу Широка Кула, код Госпића. Потицао је из сиромашне многочлане сељачке породице. Био је најмлађе дете у породици Јосипа Јосе Орешковића и Кате Каје Орешковић (рођ. Рендулић). Отац Јосип је поред њега имао још осморо деце. Синове Валентина и Петра добио је у браку са Иваном Орешковић (рођ. Никшић). Након што је она преминула 1876, поново се оженио и са Кајом добио још шесторо деце — ћерке Јеку, Мару, Манду и Рожу, те синове Ивана и Марка.
Марко је растао без оца јер је Јосип недуго после његовог рођења преминуо. Умро је у затвору у Госпићу, где се нашао заједно са најстаријим сином Валентином, под оптужбом да су провалили у општинску благајну у Личком Осику. Преминуо је услед мучења у полицији, али убрзо потом су откривени прави починиоци те је Валентин пуштен. Након очеве смрти, наступио је тежак период у породици, јер је сву бригу о деци и имању преузела мајка Каја. Марко је 1903. пошао у основну школу у селу, коју је завршио 1907. године. Због незавидне материјалне ситуације, није се даље школовао већ је помагао мајци у пољским пословима.
Велики број Личана, услед тешких услова живота тих година, одлазио је на рад у иностранство, најчешће Америку. Године 1912. на одлазак у Америку одлучила су се и Маркова браћа — Валентин и Иван. Како је пут до Америке био доста скуп, Марко је исте године — са групом сељана из Широке Куле — отишао на рад у Немачку. Најпре је радио у граду Мец на тадашњој немачко-француској граници. Ту је са групом земљака радио на припреми терена за изградњу фабрике. Потом је наредне две године радио по разним местима, углавном физичке послове — изградња путева, пруга и канала, рад у рудницима и сл. Када је у лето 1914. почео Први светски рат, радио је у Вестфалији. Као аустроугарски грађанин, морао се јавити аустријском конзулату у Келну, одакле је упућен да се врати у Лику.
Први светски рат и војна служба У јесен 1914. вратио се из Немачке у родно место, али је тек у фебруару 1915. добио позив да се јави у пешадију Јелачићеве регименте у Оточцу. Након регрутације, као један од способнијих војника упућен је на подофицирски курс у Загреб. Ту се није дуго задржао јер су убрзо по његовом доласку тражени добровољци за ратну морнарицу, на што се он одазвао. Тада је упућен у Пулу, главну ратну луку Аустроугарске. Након војне обуке, новембра 1915. укрцан је на ратни брод СМС Сент Иштван, где је распоређен за ложача.
мини|десно|350п|Аустроугарски ратни брод СМС Сент Иштван, потопљен јуна 1918. Налазио на једном од најмодернијих бојних бродова Аустроугарске ратне морнарице, чија је посада бројала 1.046 морнара, а располагао је са 44 топа разних калибара. Први командант брода био је капетан бојног брода Хенрик Зајц, а касније је команду преузео адмирал Миклош Хорти Брод су често посећивале високи војни званичници, што је додатно оптерећивало посаду брода јер је Хорти данима вршио припреме за такве посете. Како је време пролазило и како се ратна срећа окретала, незадовољство ратом све више и све отвореније је било изражено, како међу становништвом тако и међу аустроугарским војницима. Ово се посебно односило на ратну морнарицу, јер је 45% морнара било словенског порекла. У јесен 1917, приликом посете немачког цара Вилхелма -{II}- који се налазио у пратњи високих војних личности, морнари Сент Иштвана су уместо поздрава повикали — „Гладни смо!” и „Хоћемо мир!”.
Због своје бунтовне природе, Орешковић је неколико пута долазио у сукобе са претпостављеним официрима, који су се веома лоше односили према морнарима. Током боравка у Пули, он је као и остали морнари често добијао антиратне летке које су штампали пулски радници. Преко тих летака, добио је прва сазнања о Октобарској социјалистичкој револуцији у Русији и другим политичким дешавањима. Почетком јануара 1918, био је ухапшен јер је рецитовао антиратну песму, која је говорила о уједињењу Словена. Након изласка из затвора, поново је ухапшен због учешћа у општем штрајку пулских радника, који је трајао од 22. до 27. јануара 1918. и у коме је учествовало 11.000 радника, али и много морнара. Убрзо по завршетку штрајка, 1. фебруара избила је побуна морнара у Боки которској, која је угушена у крви, али је имала велики утицај на остале морнаре. Након побуне, тадашњи командант морнарице је смењен, а на његово место постављен Миклош Хорти. Како би се додворио аустријском цару Карлу -{I}-, Хорти је покренуо акцију за „отварање” Отрантских врата, која су затворили бродови земаља чланица Антанте. На самом почетку ове акције, 11. јуна у задарском архипелагу италијански торпедни чамац МАС-15 непримећен је пришао аустроугарским бродовима и са два торпеда погодио СМС Сент Иштван, док је СМС Тегетхоф успео да избегне напад. Приликом потапања брода, у Јадранском мору је страдало око 500 морнара, док је само њих 40 успело па преживи. Сви преживели морнари тада су добили двадесетодневно одсуство. Орешковић је премештен у Боку которску, али је одлучио да се након одсуства не јавља поново у војску, због чега је ухапшен. Убрзо потом примио је вест о мајчиној смрти, па је пуштен кући. У родом селу је тада остао све до краја Првог светског рата.
После извесног времена проведеног на селу, у потрази за послом отишао је најпре у Карловац, а потом и у Загреб. Ту је срео једног друга из морнарице, на чији је предлог поново ступио у војну службу — у Краљевску морнарицу нове Југословенске војске. Ступио је у чету морнара у близини Книна, затим је кратко боравио у Међимурју, а потом је распоређен у Трећу поморско-обалну базу хидроавијатике у Кумбору, код Херцег Новог. Недуго по пријему у службу, разочарао се у нову војску, јер је у њој затекао многе официре и подофицире из бивше аустроугарске војске. У Кумбору се поново сусрео са Никшом Нарделием, који га је 1916. у Пули казнио са осам дана затвора због туче са неколико Мађара који су га вређали.
Марта 1921, са групом морнара се добровољно пријавио за полазника тада формиране Друге пилотске школе у Мостару, која је била намењена школовању активног летачког и нелетачког подофицирског кадра. Ова школа трајала је две године и у њој је стекао велико техничко знање. Након завршетка школе, 1923. као подофицир-механичар поново је враћен у Кумбор, у базу хидроавијатике. По повратку у јединицу, наставио је да улази у сукобе са претпостављеним старешинама, нарочито онима са којима је имао сукобе још у аустроугарској војсци. Како би га се решили, предложили су му да оде у Нови Сад, где би положио возачки испит и постао шеф гараже. Недуго након полагања возачког испита одлучио је да напусти војску, што је убрзо и учинио.
Крнтија Након осам година проведених у војсци — четири у аустроугарској и четири у југословенској, Орешковић се у лето 1923. нашао у потрази за новим послом. Пошто није могао да пронађе посао, одлучио се да илегално оде у Совјетски Савез. Још у току рата, а нарочито након побуне морнара у Боки которској (1918), добио је прва сазнања о Октобарској револуцији и стварању Совјетског Савеза — „земље радника и сељака”. Иако није имао скоро никаквог знања о комунизму и марксизму, а није имао ни везу са тада илегалном Комунистичком партијом Југославије (КПЈ), до њега су повремено допирали пропагандни леци радничког покрета из којих је читао о Совјетском Савезу.
У јесен 1923. отишао је у Македонију, где је покушао да пређе југословенско-грчку границу, у нади да ће у Солуну или Пиреју успети да се укрца на неки совјетски брод и с њим доћи до Одесе. Пошто није успео да пређе границу, октобра 1923. ухапшен је и пребачен у Ђевђелију, где је због покушаја илегалног преласка границе био затворен до краја године. Након изласка из затвора, у потрази за послом, обишао је неколико места у Македонији, а у мају 1924. дошао је у Метохију. Ту се у Ђаковици запослио код земљопоседника и велетрговца Јак Вуле, потомка богатог бега Шири Вуле Гардија, који је након укидања феудалних односа прешао на трговину и основао једно од првих транспортних предузећа на Косову и Метохији — купивши најпре један камион, а касније и аутобус. мини|лево|350п|Ђаковица, некада
У време када је почео да ради као возач, на Косову и Метохији није постојала железничка пруга, па се сав транспорт одвијао слабим путевима, и то најчешће запрегама. Посебну тешкоћу у ово време задавали су одметници — качаци, који су имали јаке групе на Косову, у Метохији и у западној Македонији. Они су пресретали транспорте и пљачкали их, па су због тога многи одустајали од бављења овим послом. Упркос свим недаћама, успео је да опстане на овом послу. Чак је и упознао локалну групу качака, па му они касније нису правили проблеме.
Најстарија Маркова сестра Јелена Јека остала је удовица са троје деце, а како би јој помогао — њеног најстаријег сина Славка, који је у Карловцу изучио аутомеханичарски занат, крајем 1924. је позвао да дође у Ђаковицу и запослио га код Јак Вуле. Славко је у почетку радио заједно са Марком, а потом се осамосталио и почео да вози аутобус, који је купио Јак Вула и који је саобраћао на линији Ђаковица—Призрен—Пећ—Приштина. У току наредне године, у Ђаковицу је дошао и други Јекин син — Павле, кога је Марко такође запослио код Вуле. Потом је у Ђаковицу дошла и Јека са најмлађим сином Миланом, који је био дете школског узраста. Недуго по доласку у Ђаковицу, 1925. Јека се изненада разболела и умрла у болници у Призрену.