мини|364x364piksel|Разна староегипатска одећа и накит, укључујући неукрашену тунику (1), украшену хаљину (5), шендит (2), ансамбл од огртача и сукње (13), један од стилова драпирања за одећу сличну сарију (3) Египатска традиционална одећа, позната и као египатска културна одећа, обухвата одећу, обућу, накит и друге модне предмете који су уобичајени међу становништвом Египта и препознатљиви као посебно карактеристични за египатску културу и традицију.
Предптоломејски период Одећа у старом Египту из периода пре Птоломеја може се уопштено поделити на различите типове туника, огртача, сукњи и марама, који су најчешће били израђени од лана. Ови одевни предмети су понекад били украшени штампом, тканим или везеним шарама, мада су украси били чешћи на модним додацима. Деца су, по правилу, ишла нага.
Староегипатски мушкарци често су носили умотану сукњу или килт под називом шендит или шенчи, који је постојао у више стилова. Ланчане прекриваче за бедра (попрснице) такође су често користили, а понекад се носио и кожни препашач са прорезима који су омогућавали лакше ширење материјала.
Жене су обично носиле врсту уског хаљинског одевног предмета који је у уметности често приказиван као веома припијен. Та хаљина се кретала од једноставне цевасте форме која се завршавала испод груди и држала помоћу трака, до скромнијег, туникастог типа у облику слова „Т”. Жене су такође понекад носиле сукњу и огртач, често у комбинацији једно с другим. Дужина сукње или огртача често је указивала на друштвени статус, као и количина употребљеног материјала у изради одеће. Још један облик хаљине састојао се од дугог комада тканине који се омотавао око тела и формирао хаљински изглед, сличан начину ношења сарија или мелаја лефа.
Оба пола понекад су носила лабав кафтан, који се могао различито обавијати око тела уз помоћ тканог појаса или чворова. Мушкарци су га понекад носили без појаса, у слободнијем облику. Један сачувани пример појаса овог типа је Рамзесов појас, који садржи сложену шару чије је ткање вероватно трајало око четири месеца.
Крој одеће код оба пола имао је јасно дефинисан струк, виши код жена, а ниже постављен код мушкараца. мини|249x249п|Комплет накита. И мушкарци и жене носили су шминку и накит. Накит је био разноврстан и богат, укључујући огрлице (попут пекторала, мената и широких огрлица), наруквице, наногвице и прстење, посебно печатне прстенове. Појасеви су били један од најстаријих облика накита у Египту. Минђуше нису биле уобичајене до периода Новог краљевства, а верује се да су уведене из Нубије. Богато украшене прегаче од перли или украшене коже обично су носили мушкарци високог статуса, као што су фараони. Материјали који су се користили за израду накита укључивали су злато, сребро, тиркиз, јаспис, гранат, амазонит, ахат, аметист, фелдспат, карнеол, опсидијан, лапис лазули и фајанс. У Новом краљевству почело се користити и стакло, а боја материјала често је имала амулетско, симболичко значење.
Сандале су носили припадници свих друштвених слојева, при чему су се разликовале по начину израде и врсти материјала. Отворене ципеле вероватно су у Египат увели Хикси, док се затворене кожне ципеле појављују у периоду Новог краљевства.
Многи стари Египћани носили су перике, надоградњу косе или су бојили косу каном. Перике које су носили мушкарци, нарочито они из виших слојева друштва, биле су богатије и сложеније. Свештеници су, пак, потпуно обријали главу.
Постптоломејски период и касна антика мини|249x249п|Женски огртачи и сукње преко тунике. С почетком јачег хеленистичког утицаја, мода у Египту доживљава значајне промене. Грци су увели употребу вунене одеће, која је постепено потиснула лан као најчешћи материјал. Памучне тканине појављују се у 2. веку нове ере, вероватно захваљујући трговини са Мерозом.
Римљани су у Египат донели свој стил туника украшених клавусима и ронделама, а недуго затим тунике са рукавима постају уобичајене. Ови украси израђивани су техником ткања познатом као тапестријско ткање или кабати, која је остала популарна у Египту и касније утицала на кинеске ткаче. У овом периоду у употребу су ушле и грчке химације и римске тоге. Током коптског периода ови стилови су и даље били раширени.
Структура одевних предмета у основи је остала слична, док су се разлике међу половима огледале у стилу. Жене су преферирале дуже тунике и затворене ципеле, док су мушкарци носили краће тунике и сандале, или су ходали боси. Женска одећа је чешће била од тканина обојене основе, а коса се обично прекривала огртачем или капом од плетених влакана.
Средњи век мини|249x249п|Разни предмети птолемејског накита. Средњовековна египатска одећа обухватала је различите врсте турбана, капута, кафтанa и туника. У Фатимидском периоду одевање је било посебно раскошно, носиле су се шире хаљине од квалитетних тканина, богато украшене декоративним мотивима. Током Мамелучког периода свила постаје изузетно популарна и дотерана, а често је садржала уметничке мотиве са Далеког истока.
У ранијим вековима, обичан човек је обично носио тубан, шалваре или комбинацију шалвара и кратког огртача. Радничке тунике, када су се носиле, биле су најчешће до колена, а вуна је била најзаступљенији материјал међу нижим слојевима и чак пожељна због своје практичности. До Мамелучког периода готово сви су носили шалваре и огртач преко њих, било тоб или камис. Шалваре су могле бити дугачке или до колена, при чему је краћа варијанта била карактеристична за ниже слојеве. Дуге и широке рукаве су носили припадници више класе, често толико дуге да су прекривали шаке. Некад су били двоструко дужи од руке. Зимима (немуслиманским поданицима) је било прописима дозвољено да носе само уске рукаве.
Жене су, поред основних одевних предмета, носиле огртаче, велове и мараме преко косе, које су фиксирале тракама званим исаба. Документи из Каирске генизе показују да су се јеврејске и муслиманске жене облачиле веома слично и да прописи гијара, закона који су требало да разликују немуслимане од муслимана, нису били строго спровођени, осим у време калифа ел Хакима и каснијих ограничења у избору боја која су постала стандард под Мамелуцима. Према овим изворима, пруге и коцкасти дезени били су чести, док су тачкасти узорци били ретки. Златни вез и позлата били су популарни, као и одећа украшена драгим камењем.
Гијар је био скуп прописа о одевању којима су се зими визуелно разликовали од муслимана, али је његово спровођење варирало у зависности од периода и владара.
Фатимидски двор снабдевао је сваког званичника и његове пратиоце комплетним гардеробом, „од турбана до доњег рубља”. Већина тих одевних предмета била је бела са златним и сребрним везом, а ранг је био јасно обележен специфичним детаљима на одећи.
Популаран доњи одевни предмет све до Мамелука био је гилала, који је касније заменио камџун.
Један од најпознатијих одевних комада био је каба, која је постојала у две главне варијанте: турској (ал-акбија ат-туркија) и татарској, односно монголској (ал-акбија ат-татарија или каба татарија). Татарски стил се копчао са десне стране и био је омиљен међу мамелучким емирима, док су Турци и Ајубиди више преферирали турски облик. Обе варијанте имале су појасни шав и често наборе или проширени доњи део, са дугмадима или везицама. Дужина је обично била до колена или листова. Каба највероватније потиче из породице одевних облика који воде порекло од монголског терлига и сродна је са јамом и тијелијем. Постоји и могућност туркијског порекла. Отворени капути су такође постојали и често се носили преко других хаљина и огртача.
Женска хаљина џуканија имала је рукаве и правила се од лана, броката или свиле. Могуће је да је названа по персијском граду Џувакану или по игри пола, јер је подсећала на кратак спортски капут са уским рукавима.
Махтуна је била женска одећа, али су је повремено носили и мушкарци. Израђивала се од луксузних тканина попут броката, сиглатона и свиле.
Бадлан је била кратка, безрукавна туника унисекс кроја пореклом са Арабијског полуострва, коју су радо носиле египатске жене.
Аба је била безрукав квадратни капут, ушивен са страна и отворен спреда, типично мушки одевни предмет.
Хаљине части (хила') и одећа украшена тиразом (декоративним тракама) дариване су као знак владарске наклоности, али су их и обични грађани, попут трговаца, поклањали пријатељима или вереницама.
Фута је била дугачак комад тканине сличан сарију, увожен из Индије, који су углавном носиле жене, користећи га као препашач, кецељу или мараму за главу.
Тика је била везица за шарвале, понекад израђена од свиле, украшена везом, драгим камењем и мирисима. Жене су је често поклањале својим љубавницима као знак наклоности.
У Мамелучком периоду популарна је била техника веза са пребројаним убодима, која се сматра претечом европског blackwork веза. Мамелучки вез обично је извођен црном, црвеном или плавом бојом. Вероватно је потекао из Индијског потконтинента, где је познат као касути.
У 13. веку у Каиру се развија стил веза познат као касабџи, који је коришћен за израду Кисве (покривача за Кабу), а касније и за одећу, када добија назив сарма или сирма и постаје повезан са османском модом.
Минтака је био појас за мач, који су војници носили уз кабу и сирвал, често украшен металним детаљима. Под Абасидским калифатом немуслиманима је било забрањено да га носе. Његов наследник био је хијаса, појас од металних плочица у облику латица, често од сребра, злата или жада, понекад украшен драгим камењем. У њега се често уметала марама која је висила као украс. Украшени метални појасеви били су веома популарни.
Капе и турбани били су саставни део мушке одеће, било је неприкладно бити у јавности без њих. Постојале су у бројним облицима и варијантама, често као најскупљи део гардеробе. Фатимидски калиф је носио посебан турбан ал-таџ аш-шариф, украшен драгим камењем и свиленим тракама. Ајубиди и Мамлуци прихватили су и источне облике капа, посебно монголске.
Калансува је била висока капа (понекад у облику шећерног конуса или преврнуте амфоре, описана као митра) направљена од дрвеног или трскастог оквира прекривеног тканином. До 11. века користила се као судијска униформа. Постојале су и ниже, округле варијанте, често од крзна (посебно лисичјег) или тканине, које су служиле као основа за намотавање турбана.
Тартура или тартур је такође била висока капа, позната још из 7. века и можда потиче из арамејског говорног подручја. мини|294x294п|Шарбуш Шарбуш је био уобичајени војни шешир под Ајубидима и Мамлуцима, чврст, са крзненим рубом и троугластим предњим делом. Често је био омотан марамом како би се формирао турбан тахфифа.
Замт је била крзнена капа, најчешће црвене боје, повезана са војним круговима.
Калавта је варирала по облику и величини. У почетку жута, касније црвена, израђивана од вуне или тканине прошаране златним нитима, коришћена и као део тахфифе. Била је службена војна капа, а касније школска.
Саракуџ је био шиљати шешир са ободом који се могао подвијати. Био је популаран под Мамлуцима и подсећа на „вештичји шешир” у западној уметности. Обично је био бео или бео-крем, али и других боја, често украшен металним врхом, перима или украсним дугметом.
У Мамелучком периоду мушкарци, нарочито из виших слојева, носили су високе чизме до колена, обично црвене, браон или црне, често украшене грбовима (блазон). Племићи су на њих причвршћивали украсне мамузе. Неки војници и чиновници носили су ткане ногавице које су покривале само лист, познате као ран, чије је порекло персијско или средњеазијско. мини|249x249п|Фатимидски накит Фатимидски накит најчешће је био израђен од злата, техником филиграна и гранулације. Популарне технике биле су и емајл и ниело. Дизајни су укључивали животиње, палмете, цветове, спирале, полумесеце и геометријске шаре, најчешће у симетричном распореду.
Модерни период У 17. веку, сеоски мушки огртач прављен је од грубе вуне, са широким рукавима и закопчавањем спреда. Градски огртач био је од фине вуне, узан у горњем делу рукава, а широк при завршетку.