десно|мини|279x279п|Слика са доње Рајне, 1470–1480, која приказује љубавну магију Љубавна магија је врста магије која је постојала, или и даље постоји, у многим културама широм света као део народних веровања. Присутна је међу свештенством и међу верницима готово сваке религије. Историјски трагови о љубавној магији налазе се на клинастим таблицама из периода Месопотамије, у древним египатским и каснијим коптским текстовима, у грчко-римском свету, у сиријским списима, током европског средњег века и раног модерног доба, као и међу свим јеврејским заједницама које су с њима коегзистирале.

Тачна дефиниција онога што чини „љубавну магију“ тешко се може прецизно утврдити и разликује се од аутора до аутора али заједничка нит и циљ употреба ове врсте магије је започињање, очување или прекид неке врсте везе, било у чисто сексуалне или романтичне сврхе или обоје. Средства и методи који се при том користе не разликују се битно од других облика магијске праксе и укључују изговорене и записане чини и и писане чини и бајалице, лутке, талисмане, амајлије, напитке и ритуале .

Постоји неколико познатих примера који се тичу љубави између два мушкарца и две жене, као што су грчке таблице са клетвама.

Мотив љубавне магије појављује се у књижевности и уметности и у митологијама многих култура. Мало је вероватно да ће се тема љубавне магије помиње у савременим делима фикције, осим у делима фантастике, као што је Хари Потер.

Хришћани из периода касне антике такође су радили чини, а посебно љубавне чини. Иако је то унутар хришћанских заједница било спорно, та пракса је ипак била врло раширена. Те чини су потицале из паганских традиција, које су у хришћанском контексту делимично преобликоване и осиромашене. Њихов циљ био је да привуку жељену особу супротног пола, а користили су их углавном мушкарци, али и жене и припадници истополних заједница. Упркос распрострањености, употреба љубавних чини међу хришћанима изазивала је негодовање и оштре реакције црквених власти, јер се сматрала противном званичном учењу и Светом писму.

Историја Рани примери љубавне магије могу се наћи на древном Блиском истоку, а датирају из око 2200. године пре нове ере. Клинасте плоче које чувају ритуале еротске магије откривене су у Тел Ингари и Исину (данашњи Ирак). Слични ритуали су забележени у старом Египту, на пример, на остракону који датира из двадесете династије (дванаести-једанаести век пре нове ере). Љубавне чини и ритуали пронађени су код Сумерана, Акађана и Вавилонаца, а формуле које се у њима користе могу се наћи у каснијим временским периодима на Блиском истоку међу другим народима.

Чаролије за еротску привлачност биле су део синкретичке магијске традицији хеленистичке Грчке, што је документовано у текстовима као што су грчки магијски папируси и археолошки налази као што су амајлије и други артефакти који датирају из 2. века пре нове ере (а понекад и раније) до касног 3. века нове ере. Ове магијске праксе су наставиле да буде део ритуала у Галији међу келтским народима, у римској Британији и међу германским народима.

Кристофер А. Фараоне, професор класичних наука на Универзитету у Чикагу, стручњак за текстове и праксе које се односе на магију, прави разлику између магије ероса, коју практикују мушкарци, и магије филије, коју практикују жене. Ове две врсте чини могу се директно повезати са родним улогама мушкараца и жена у старој Грчкој. Жене су користиле чини филије јер су биле више зависне од мужева. У браку, жене су биле немоћне јер је мушкарцима било законски дозвољено да се разведу. Због тога, многи су користили сва средства потребна да им бракови опстану, што је значило веће интересовање за чини које изазивају наклоност партнера. Филија магију су жене користиле да би држале свог мушког пратиоца на одстојању и да би му остали верни. Чини ероса су углавном практиковали мушкарци и мали број жена, попут проститутки, и коришћене су да би се у жртви улила пожуда. Међутим, сам Фараоне такође наводи да се магија ероса може сматрати агресивном магијом, а филија неагресивном.

Иако неки научници користе Фараонеов модел, попут Кетрин Рајдер, мада је она унела одређене измене у његову теорију, други научници су Фараонеову теорију довели у питање. Ирене Салво истиче да су постојали мушкарци који су користили филијске чини и жене које су користиле ерос чини, а које нису биле проститутке или које су генерално изгледале као да су живеле као мушкарци.

Магија је била неприступачна и веровало се да наноси озбиљну штету ономе ко баца чини; стога се није схватала олако. Дакле, чини се нису бацале само на било кога у ренесанси, већ на оне везе које су имале посебан значај. Мушкарци и жене статуса и фаворита чешће су били мете љубавне магије. Економска или класна ограничења често би спречавала брак, а љубавна магија се сматрала начином за рушење тих баријера, што је довело до друштвеног напретка.

Ако би жртва схватила да се на њу бацени чини, често би се повераовала у моћ чини, чиме се давала ефикасност љубавној магији.

Током ренесансе, елементи хришћанства су се продрли у саме магијске ритуале. Пракса током ренесансе је била да се глинене лутке или папир са написаном чини скривају у олтару цркве, или би се свете свеће палили у ритуалима. Хостија са католичке мисе би понекад била узимана и коришћена у ритуалима да би се постигао жељени резултат. Љубавна магија у периоду ренесансе била је и хришћанска и паганска.

Према историчару Гвиду Руђеру, љубавна магија се у великој мери ослањала на оно што се сматрало суштински женским: плодност, рађање, менструацију (која се посматрала као блиско повезана и са плодношћу и са рађањем) и на женску „природу“ или „стидне делове“, односно гениталије. Женски атрибути се помињу у делима као што је Malleus Maleficarum и у суђењима Светој Официји у којима је већина случајева изнетих пред савет биле жене оптужене за бајање мушкараца. Ово илуструје уобичајени стереотип да мушкарци нису изводили магију. Историчар Гвидо Руђеро и Кристофер А. Фараонеу доводе љубавну магију у везу са проституткама и куртизанама, али то су довели у питање други научници попут Кетрин Рајдер која, у студији о касносредњовековним западноевропским пастирским приручницима. У раном средњем веку, удате жене су биле искључиво приказане како практикују љубавну магију на својим мужевима.

У раном средњем веку постоје докази да су жене сматране склонијим да бацају љубавне чини. На пример, у делима Регина из Прума, Бурхарда из Вормса и Хинкмара, љубавне магије су обично родно означени као женски. Међутим, у пастирским приручницима и примерима из истог временског периода, практичари често уопште нису родно означени или су мушкарци првенствено издвојени.

Начин на који савремени научници тумаче како су средњовековни и рани модерни Европљани гледали на жене, вештице и магију традиционално је био под великим утицајем анти-вештичарског трактата из 1487. године, Malleus Maleficarum, који је написао Хајнрих Крамер. У уводном делу овог текста, говори се о сексуалности жена у односу на ђавола. Хајнрих Крамер је писао да „све врачање потиче од телесне похоте, која је код жена незасита“. Али, као што су Рајдер и други приметили, ово може одражавати мишљења једног мушкарца у једном региону и није било широко распрострањено у Европи у целини.

Стручњак за тему магије, Метју В. Дики, тврди да су мушкарци били главни преносиоци љубавне магије. Демографски гледано, они сугеришу да је највећа старосна група која је практиковала љубавну магију били млађи мушкарци који су циљали младе, недоступне жене.

У књижевности и уметности мини|Римска љубавна чаролија, аутор Јохан Ердман Хумел, 1848. У књижевности и уметности, мотив истинске љубавне чини која се користи за стварање или прекид везе; у уметничким делима се чини обично бацају у корист једног од протагониста. Један од најранијих примера ове теме на западном свету је мит о смрти јунака Херакла, кога је убила његова последња жена Дејанеира. Љубавна магија је важна тема у опери Рихарда Вагнера Тристан и Изолда (1865), а заснована је на епу Готфрида фон Стразбурга. Други примери употребе мотива љубавне магије су Доницетијева опера Љубавни напитак (L'Elisir d'amore) из 1832. године и балет Мануела де Фаље Љубав чаробнице из 1915. године. Љубавна магија се помиње у франжизи Хари Потер. У Хари Потеру, љубавна магија је приказана као очајнички и неморални чин, а љубавни напици се посматрају као пандан дроги за силовање.

Љубавне чине у хришћанству Иако црквена учења често осуђују употребу магије или чини, то није увек био случај; новије студије су откриле да су у одређеним контекстима хришћани користили чини и амајлије. Најчешћи облик магије који се користио биле су љубавне чини. Ове чини су се углавном налазиле у Египту или унутар римске културе током касне антике.

Хришћанска магија је често била одговор на паганску магију, са циљем да се супростави распрострањеном утицају паганске магије. Међутим, пагански утицај се прожео и у хришћанске чаролије, укључујући употребу папируса и амајлија.

Практиканти хришћанске магије били су веома против паганске магије, тврдећи да је она демонска. То је првенствено због извора одакле су чини долазиле. У хришћанским чинима, често се наводе црквена учења, свети списи и хришћанска учења.

Једна од најчешћих хришћанских љубавних чини биле су еротске или сексуалне чини. Ове еротске чини су обично имале две сврхе. Прва је била да се придобије привлачност недостижне жене и да се контролише, тачније да се контролише њена сексуална жеља како би се осигурало да ће јој само та особа бити пожељна. Друга употреба је била да се обезбеди брак који би користио кориснику у друштвеној хијерархији.

Првобитно се веровало да су жене једине изводиле еротске чаролије. Ово веровање је утемељено у чињеници да су већина аутора из овог периода били мушкарци, који су често писали о женама као о групи која једина баца чини, како биа како мушкарци не би били доведени у везу са бацањем чини, што је било спорно и контроверзно у хришћанској заједници.

Еротске и љубавне чини јављале су се и у раним хришћанским заједницама, укључујући и чини бацане на партнере у истополним односима. Слично као и у хетеросексуалним примерима, сврха била је да се изазове или контролише привлачност жељене особе, па су жене за које би се открило да су се служиле таквом магијом често бивале кажњаване.

Референце

Литература

, New Series, , No. 2 (2000), pp. 563–583. Published by: Cambridge University Press , , No. 2 (Mar., 1994), pp. 207–224. Published by: Modern Language Association , , No. 3 (Mar., 1971), pp. 482–487 Published by: University of North Carolina Press Robert W. Shirley and A. Kimball Romney. , New Series, , No. 5, Part 1 (Oct., 1962), pp. 1028–1031. Blackwell Publishing , pp. 1–4. ,

, , No. 2 (Jun., 1976), pp. 309–322 Published by: Taylor & Francis, Ltd. on behalf of the Association of American Geographers Barbara Holdrige, 1430-1505 Malleus Maleficarum [sound recording] / by Heinrich Kramer and James Sprenger ; translated by Montague Summers. Abridged by Barbara Holdridge Publisher Caedmon, 1974.

Категорија:Вештичарство Категорија:Магија Категорија:Љубав Категорија:Чланци који садрже текст на језику — португалски Категорија:Чланци који садрже текст на језику — латински Категорија:Чланци који садрже текст на језику — хебрејски Категорија:Чланци који садрже текст на језику — арапски Категорија:Чланци који садрже текст на језику — санскрт Категорија:Чланци који садрже текст на језику — француски Категорија:Чланци који садрже текст на језику — кинески