Жорж Албер Морис Виктор Батај (Бијом, 10. септембар 1897 — Париз, 8. јул 1962) био је француски филозоф и интелектуалац. Он је радио у области филозофије, књижевности, социологије, антропологије и историје уметности. Његово дело, које је обухватало есеје, романе и поезију, бавило се темама попут еротике, мистицизма, надреализма и трансгресије. Његов рад ће се показати утицајним на касније школе филозофије и друштвене теорије, укључујући постструктурализам.Michael Richardson, , SAGE,

Рани живот Жорж Батај је био син Жозефа-Аристида Батаја (рођеног 1851), пореског службеника, и Антоанете-Агле Турнард (рођене 1865). Рођен је 10. септембра 1897. у Бијому у региону Оверња, а његова породица се преселила у Ремс 1898. године, где је крштен.This fact is not mentioned in the biography by Michel Surya, but see the Chronology in Georges Bataille, , Pléiade, 2004, p. xciv. Школовао се у Ремсу, а затим у Епернеју. Иако је одрастао без верских обреда, прешао је у католичанство 1914. године и постао побожан католик око девет година. Размишљао је о ступању у свештенички ред и кратко је похађао католички семинар. Међутим, одустао је, очигледно делимично да би се бавио послом којим би на крају могао да издржава мајку. На крају се одрекао хришћанства почетком 1920-их.Michel Surya, Georges Bataille: an intellectual biography, 2002; Georges Bataille, (Paris: NRF), 1997.

Батај је похађао École Nationale des Chartes у Паризу, дипломирао је фебруара 1922. Дипломирао је са дипломском тезом под насловом . Ово је било критичко издање средњовековне песме , коју је директно произвео класификујући осам рукописа из којих је реконструисао песму. Након дипломирања прешао је на Школу за напредне шпанске студије у Мадриду. Као младић, спријатељио се са руским егзистенцијалистом Лавом Шестовим, и био је под његовим великим утицајем, који га је школовао у писању Ничеа, Достојевског и Платона, као и Шестовљевој сопственој критици разума и филозофској систематизацији. Иако се често назива архиватором и библиотекаром због његовог запослења у Националној библиотеци, његов рад тамо је био везан за колекције медаљона (такође је објављивао научне чланке о нумизматици).

Каријера Оснивач неколико часописа и књижевних група, Батај је аутор великог и разноврсног опуса: читања, песама, есеја на безброј тема (о мистицизму економије, поезији, филозофији, уметности и еротици). Понекад је објављивао под псеудонимима, а неке од његових публикација су биле забрањене. Био је релативно игнорисан током свог живота и презиран од стране савременика попут Жан-Пола Сартра као заговорника мистицизма, али је након смрти имао значајан утицај на ауторе као што су Мишел Фуко, Филип Соље и Жак Дерида, који су сви били повезани са часописом . Његов утицај се најексплицитније осећа у феноменолошком раду Жан-Лика Нансија, али је значајан и за рад Жана Бодријара, психоаналитичке теорије Жака Лакана, Јулије Кристеве и новије антрополошке радове аутора попут Мајкл Таусига.

У почетку привучен надреализмом, Батај се брзо разишао са његовим оснивачем Андреом Бретоном, иако су Батај и надреалисти наставили опрезно срдачне односе након Другог светског рата. Батај је био члан изузетно утицајног Колеџа за социологију, који је укључивао неколико других одметнутих надреалиста. На њега су снажно утицали Хегел, Фројд, Маркс, Марсел Маус, Маркиз де Сад, Александар Кожев и Фридрих Ниче,In an 'Autobiographical Note', Bataille describes his encounter with Nietzsche's writings in 1923 as "decisive" (Georges Bataille, My Mother, Madame Edwarda, The Dead Man, trans. A. Wainhouse, London, 1989, pp. 218 as quoted in Michael Weston, Philosophy, Literature and the Human Good, Routledge, pp. 19). кога је последњег бранио у запаженом есеју против апропријације од стране нациста.Bataille, Georges. "Nietzsche and Fascists ", , January 1937'

Фасциниран жртвовањем људи, основао је тајно друштво, , чији је симбол био човек без главе. Према легенди, Батај и остали чланови пристали су да буду жртве као инаугурација; нико од њих није пристао да буде џелат. Понуђена је одштета за џелата, али ниједна није пронађена пре распада непосредно пре рата. Група је такође објавила истоимени осврт на Ничеову филозофију у којем је покушао да постулира оно што је Дерида назвао „анти-суверенитетом“. Сарадници у овим пројектима били су Андре Масон, Пјер Клосовски, Роже Кајоа, Жил Монеро, Жан Ролен и Жан Вал. Немачки филозоф и културни критичар, Валтер Бенјамин, описао је Батаја и фасцинацију жртвовањем као „префашистичким естетизмом“.

Батај је црпео разноврсне утицаје и користио различите начине дискурса да би створио своја дела. Његов роман Прича о оку (), објављен под псеудонимом Лорд Ош (дословно, Лорд „у ђубре“ — „auch“ је скраћеница од „aux chiottes“, сленг за грђење некога слањем у тоалет), у почетку је схваћен као чиста порнографија, док је тумачење дела постепено сазревало и открило исту значајну филозофску и емоционалну дубину која је карактеристична за друге писце који су сврстани у „књижевност преступа“. Сликовитост романа изграђена је на низу метафора које се заузврат односе на филозофске конструкте развијене у његовом делу: око, јаје, Сунце, Земља, тестис.

Други познати романи укључују постхумно објављену „Моја мајка“ (која ће постати основа за филм Кристофа Онореа ), Немогуће и Плаветнило поднева, које, са својим инцестом, некрофилијом, политиком и аутобиографским призвуком, представља много мрачнији третман савремене историјске стварности.

Током Другог светског рата, Батај је написао дело „Summa Atheologica“ (наслов је паралелан са делом „Summa Theologica “ Томе Аквинског), које обухвата његова дела „Унутрашње искуство“, „Крив “ и „О Ничеу“ . После рата је написао дело „Проклети удео“, за које је рекао да представља тридесет година рада. Јединствени концепт „суверенитета“ који је тамо изложен постао је важна тема дискусије за Дериду, Ђорђа Агамбена, Жан-Лика Нансија и друге. Батај је такође основао утицајни часопис .

Лични живот Батајев први брак био је са глумицом Силвијом Маклес, 1928. године; развели су се 1934. године, а она се касније удала за психоаналитичара Жака Лакана. Батај је такође имао аферу са Колет Пењо, која је умрла 1938. године. Године 1946. Батај се оженио Дајаном де Боарне (ауторком, псеудоним, Селена Ворфилд, и праунуком Јевгенија Максимилијановича, 5. војводе од Лојхтенберга), са којом је имао ћерку.

Батају је 1955. године дијагностикована церебрална артеросклероза, иако у то време није био обавештен о терминалној природи своје болести. Умро је седам година касније, 8. јула 1962.

Батај је био атеиста.

Кључни концепти

Основни материјализам Батај је развио базични материјализам крајем 1920-их и почетком 1930-их као покушај да се раскине са мејнстрим материјализмом, који је сматрао суптилним обликом идеализма. Он се залаже за концепт активне базне материје која нарушава опозицију високог и ниског и дестабилизује све темеље. Инспирисан гностичким идејама, овај појам материјализма пркоси строгој дефиницији и рационализацији. Базични материјализам је имао велики утицај на Деридину деконструкцију, а оба мислиоца покушавају да дестабилизују филозофске опозиције помоћу нестабилног „трећег термина“. Батајев појам материјализма може се такође посматрати као антиципација Луј Алтисерове концепције алеаторног материјализма или „материјализма сусрета“, која се ослања на сличне атомистичке метафоре да би скицирала свет у коме се узрочност и стварност напуштају у корист неограничених могућности деловања.

„Проклети удео“ „Проклети удео“ је економски концепт који је Батај представио у својој књизи објављено 1949. у издању . Књига је преведена на енглески језик и објављена 1991. године под насловом „The Accursed Share“. Она представља нову економску теорију, коју Батај назива „општом економијом“, за разлику од „ограничене“ економске перспективе већине економских теорија. Тако, у теоријском уводу, Батај пише следеће:Ја ћу једноставно рећи, без даљег одлагања, да само продужавање економског раста захтева преврат самих економских начела — преврат етике на којој су она заснована. Прелазак са гледишта „ограничене економије“ на гледишта „опште економије“ заправо представља коперникански преокрет: преокрет у начину мишљења — и у етици. Ако је један део богатства (приближно процењен) осуђен на уништење или бар на неупотребљиво трошење, без икакве могућности за добитак, онда је логично, чак неизбежно, да се добра предају без икаквог узврата. Од сада па надаље, остављајући по страни чисто и просто расипање налик градњи пирамида, сама могућност наставка раста постаје условљена чином давања: индустријски развој читавог света захтева од Американаца да јасно схвате нужност — за економију каква је њихова — да имају простор за операције без добити. Једна огромна индустријска мрежа не може се управљати на исти начин као што се мења гума... Она изражава ток космичке енергије од које зависи, коју не може ограничити и чије законе не може игнорисати без последица. Тешко онима који, до самог краја, настоје да регулишу покрет који их превазилази уз ускоумље механичара који мења гуму.Дакле, према Батајевој теорији потрошње, проклети удео је онај прекомерни и ненадокнадиви део сваке економије који је предодређен за један од два начина економске и друштвене потрошње. Ово мора бити или потрошено луксузно и свесно без добити у уметности, у непродуктивној сексуалности, у спектаклима и раскошним споменицима, или је несвесно предодређено за скандалозно и катастрофално изливање у рату. Иако је разлика мање очигледна у енглеском преводу Роберта Харлија, Батај уводи неологизам „конзумација“ (слично горењу ватре) да би означио ову вишак потрошње као различиту од „конзумације“ (невишак потрошње који се чешће третира у теоријама „ограничене“ економије).

Појам „вишка“ енергије је кључан за Батајево размишљање. Батајево истраживање узима преобилност енергије, почевши од бесконачног изливања соларне енергије или вишкова произведених основним хемијским реакцијама живота, као норму за организме. Другим речима, организам у Батајевој општој економији, за разлику од рационалних актера класичне економије који су мотивисани оскудицом, нормално има „вишак“ енергије која му је на располагању. Ова додатна енергија може се продуктивно користити за раст организма или се може расипно трошити. Батај инсистира да раст или ширење организма увек наилази на ограничења и постаје немогуће. Расипање ове енергије је „луксуз“. Облик и улога коју луксуз преузима у друштву карактеристични су за то друштво. „Проклети удео“ односи се на овај вишак, намењен расипању, који он назива „dépense“ (француски за трошак). Ова непродуктивна потрошња вишка енергије, која превазилази пуке потребе за преживљавањем, доводи у питање традиционалне економске парадигме наглашавајући важност непродуктивне употребе вишка која доприноси друштвеном и културном обогаћивању, а не пуком економском расту. Батајево истраживање трошкова истиче филозофске и егзистенцијалне димензије начина на који друштва користе свој вишак ресурса.

Кључно за формулисање теорије било је Батајево размишљање о феномену полача. На њега су утицали Маусов „Дар“, као и Фридрих Ничеов „О генеалогији морала“ . Пријем концепта проклете акције био је помешан.

Референце

Литература

. .

Foucault, Michel. "A Preface to Transgression". Trans. Donald F. Bouchard and Sherry Simon. In

.

. . Nancy, Jean-Luc, The Inoperative Community (Minneapolis & Oxford: University of Minnesota Press, 1991). . Roudinesco, Élisabeth, , Cambridge, Polity Press, Skorin-Kapov, Jadranka, The Aesthetics of Desire and Surprise: Phenomenology and Speculation (Lexington Books, 2015). Sollers, Philippe, Writing and the Experience of Limits (Columbia University Press, 1982). (Picador, 1967). . trans. by Krzysztof Fijalkowski and Michael Richardson. . :.

Спољашње везе

Popsubculture, Bio Project, George Bataille biography

IMDb entry for Ma mère

New Statesman, Bataille's exhibition

"Toward General Economy," in the journal Scapegoat, issue 05, 2013