Звонар Богородичине цркве (енгл. The Hunchback of Notre Dame) је амерички романтични драмски филм из 1939. године у којем глуме Чарлс Лотон и Морин О’Хара. Филм је режирао Вилијам Дитерле, а продуцент је био Пандро С. Берман. Заснован је на истоименом роману Виктора Игоа из 1831. године.

Ово остварење је познато и по томе што је било једини филм приказан на првом Канском филмском фестивалу, који је убрзо након почетка Другог светског рата отказан.

Радња мини|249x249п|Звонар Богородичине цркве (1939) Вилијама Дитерла, трејлер. У Паризу, током позног средњег века, краљ Луј XI и његов главни судија Париза, Жеан Фроло, посећују штампарију. Фроло је решен да заштити град од свега што сматра злом, укључујући и нову штампарску машину, као и ромски народ. Истог дана у Паризу се одржава традиционални празник, Пир будала. Пјер Гренгуар, сиромашни улични песник, изводи представу пред окупљеном публиком, све док га не прекине Клопен, краљ просјака. Есмералда, млада Ромкиња, изводи плес пред одушевљеним народом. Квазимодо, глуви грбави звонар катедрале Нотр Дам, бива изабран за краља будала, али га Фроло хвата и враћа у цркву.

Када је чувар покуша ухапсити, Есмералда тражи уточиште унутар катедрале и моли се Богородици да помогне њеном народу. Фроло је оптужује за јерес и одводи у звоник, где наилазе на Квазимода. У страху, она покушава да побегне, али Фроло наређује Квазимоду да је следи и отме. Све то види Гренгуар, који позива у помоћ капетана Феба и његове стражаре. Они хватају Квазимода и спасавају Есмералду. Као казну, Квазимодо бива јавно бичеван и понижен, а када у очају затражи воду, Есмералда му је пружа.

Те ноћи, Фроло посећује забаву на којој Есмералда наступа и признаје јој своју пожуду. Када касније затекне њу и Феба у врту, заслепљен љубомором, убија Феба и оптужује Есмералду за злочин, тврдећи да га је „опчинила”. Осуди је на смрт. У последњем тренутку, Квазимодо је спасава, одвлачи је у катедралу и проглашава право азила.

Када Гренгуар и Клопен сазнају да племство планира да укине то право, покушавају да је спасу на различите начине: Гренгуар пише памфлет којим подиже јавност, а Клопен предводи гомилу просјака у нападу на катедралу. У међувремену, краљ Луј XI схвата да се мишљење народа може претворити у политичку снагу. Архиепископ му доноси вест да је Есмералда невина. Када затражи име убице, Фроло признаје злочин и хладно одлази. Луј наређује да га ухапсе.

Док се стража и Квазимодо боре против Клопена и просјака, Фроло покушава да убије Квазимода ножем. Звонар га савлада и баца са врха катедрале, шаљући га у смрт.

Сутрадан, краљ Луј помилује Есмералду и Роме. Она напушта трг са својом истинском љубављу, Гренгуаром, док народ одушевљено аплаудира. Са врха катедрале, Квазимодо посматра сцену и шапуће гаргојлу: „Зашто нисам начињен од камена као ти?”

Глумачка постава десно|мини|335x335п|Морен О'Хара као Есмералда. Чарлс Лотон — Квазимодо Сер Седрик Хардвик — Фроло Томас Мичел — Клопен Морин О’Хара — Есмералда Едмонд О’Брајен — Гренгуар Алан Маршал — Феб Волтер Хампден — надбискуп Хари Дејвенпорт — краљ Луј XI Катарин Александер — госпођа де Лис Џорџ Зуко — тужилац Фриц Лајбер — стари племић Етјен Жирардо — лекар Хелен Витни — Флер де Лис Мина Гомбел — краљица просјака Артур Хол — Оливије Курт Бојс — студент Џорџ Тобајас — просјак–вешалац Род Ла Рок — Филип Спенсер Чартерс — судски писар Кетрин Адамс — пратиља Флер Дајан Хантер — пратиља Флер Зигфрид Арно — кројач Питер Годфри — монах (некредитован) Рондо Хатон — ружни човек (некредитован) Пол Њулан — бичевалац (некредитован)

Продукција

Развој пројекта Још 1932. године магазин The Hollywood Reporter објавио је да ће студио Universal Pictures снимити римејк филма Звонар Богородичине цркве из 1923. године, са Џоном Хјустоном као сценаристом и Борисом Карлофом у улози Квазимода.

Ирвинг Талберг, који је био непотписани продуцент оригиналног филма, разматрао је нову верзију већ 1934. године и о тој идеји разговарао са Чарлсом Лотоном. Две године касније, Universal је поново показао интересовање, подстакнут анкетом међу обожаваоцима. Међу предложеним глумцима били су Роналд Колман, Пол Мјуни, Фредрик Марч, Лајонел Беријмор и Питер Лори. Студио је чак започео преговоре са Лоријем, али пројекат није остварен.

Следеће године, Карл Лемлe млађи убедио је Metro-Goldwyn-Mayer да откупи права од Universal-а као возило за звезду Пола Мјунија, али је Metro-Goldwyn-Mayer одбио и препродао права студију RKO Radio Pictures, где је продуцент постао Пандро С. Берман, а редитељ Вилијам Дитерле.

Сценографија и тема За ову продукцију, RKO је изградио на својој ранч-парцели у Сан Фернандо долини монументалан сет, средњовековни Париз са репликом катедрале Нотр Дам. Био је то један од највећих и најскупљих филмских сетова у историји Холивуда.

Сценаристкиња Соња Левијен настојала је да адаптацију романа Виктора Игоа учини актуелном у контексту времена, повукла је паралелу између прогона Рома у Паризу и гоњења Јевреја у нацистичкој Немачкој пред Други светски рат.

Избор глумаца Након што је RKO најавио римејк, Лон Чејни Млађи је изразио жељу да тумачи Квазимода и урадио више пробних снимања. Иако је студио био задовољан његовим наступом, сматрао је да би други глумци били прикладнији. Разматран је и Орсон Велс. У међувремену је Чарлс Лотон ангажован за главну улогу, али је због пореских проблема у Сједињеним Америчким Државама RKO накратко нудио улогу Чејнију. Лотон је ипак решио проблеме и задржао улогу.

Задовољан сарадњом на филму Крчма Јамајка Алфреда Хичкока, Лотон је довео 18-годишњу Морин О’Хару у Холивуд и предложио је за улогу Есмералде, што је означило њен дебитантски амерички филм. Глумица Кетрин Адамс првобитно је требало да тумачи Есмералду, али је изгубила улогу када је Лотон послао депешу из Ирске у којој је поручио да „довиоди Есмералду”. Као накнаду, Адамс је добила мању улогу пратиље Флер де Лис.

Редитељ Дитерле је желео да Клод Рејнс тумачи Фрола, али након непријатног сусрета са Лотоном, који је био његов бивши студент у Краљевској академији драмских уметности, Рејнс је одбио понуду. Улогу је потом добио Седрик Хардвик.

Снимање Са буџетом од 1,8 милиона долара, Звонар Богородичине цркве био је најскупљи филм у историји RKO-а. Сниман је на ранчу RKO у Енцину, док су сцене у звонику снимане у Мад холу филозофије Универзитета Јужне Калифорније.

Сценограф Ван Нест Полглејз је за изградњу сетова потрошио 250.000 долара, док је Дарел Силвера био задужен за детаље сцене. Волтер Планкет је креирао костиме, а Џозеф Х. Огаст био је директор фотографије, први од три филма која је снимио са Дитерлеом.

Због високих температура, снимање је било веома тешко, посебно за Лотона, који је носио слојеве шминке и протетике. У својој аутобиографији, Морин О’Хара описује како је једног дана затекла сет пун шимпанзи, бабуна и горила, редитељ је тражио „монахе”, али је асистент, због његовог лошег енглеског изговора, погрешно схватио и довео мајмуне (monkeys уместо monks).

Шминкер Перк Вестмор, позајмљен из студија Warner Bros, често се сукобљавао са Лотоном. Док је Вестмор желео да направи лагану гумену грбу, Лотон је инсистирао на тешкој како би се лакше уживео у лик. Сукоби су кулминирали када је Вестмор, у налету беса, попрскао глумца кининском водом и ударио га, уз коментар: „Ово је за све муке које си ми задао.”

Током снимања, 1. септембра 1939. године, стигла је вест о немачкој инвазији на Пољску, што је изазвало забринутост на сету. Лотон је смирио атмосферу тако што је рецитовао Гетисбуршки говор, који је раније извео у филму Ругле из Црвеног јаза. Приликом снимања сцене звонара, глумац је, потресен вестима да је Британија објавила рат Немачкој, више пута звонио звонима све док није пао од исцрпљености.

Цензура Као и у филму из 1923. године, ликови Клода и Жеана Фрола из романа су измењени због ограничења Хејсовог кодекса. Уместо да прикажу свештеника као злочинца, аутори су га претворили у позитиван лик, док је Жеан, уместо младог студента из романа, постао судија и главни злочинац филма, блиски саветник краља Луја XI.

Пријем Према подацима са веб-сајта Rotten Tomatoes, филм Звонар Богородичине цркве има 93% позитивних критика заснованих на 14 рецензија, са просечном оценом 8,65/10.

Часопис Variety описао је филм као „супер трилер-хорор”, али је сматрао да раскошни декор понекад засенјује саму причу, нарочито у првом делу филма. Лист Harrison’s Reports оценио га је као „веома добар” и навео да ће публика бити „поново одушевљена овим раскошним римејком чувеног романа Виктора Игоа”. Film Daily га је описао као „убедљиву и динамичну забаву”.

Критичар Џон Мошер из The New Yorker-а истакао је да је Чарлс Лотон остварио „прави тур-де-форс”, иако је замерио на „савременим изразима у дијалозима” и повремено слабом развоју радње, али је нагласио да је у целини реч о „живописној слици Париза XV века”.

У часопису The Harvard Crimson, критичар Е. Х. Харви написао је да је филм „више од забаве”, додајући да „просечни делови служе као снажан контраст великим тренуцима филма”.

С друге стране, Френк С. Њуџент из The New York Times-а дао је претежно негативну оцену, назвавши филм „ништа више до вашар чудовишта”. Иако је признао да је продукција „импозантна, а глумачка екипа врхунска”, сматрао је да је филм „готово непрекидно бруталан, без оне дозе нереалности која ужаса у Френкенштајну чини помало комичним”.

Филм је, ипак, био врло популаран код публике, зарадивши 1.549.000 долара у Сједињеним Америчким Државама и Канади, као и 1.646.000 долара у иностранству, али је због високих трошкова производње остварио профит од свега 100.000 долара.

Награде и номинације НаградаКатегоријаНоминацијаРезултатРеф.Награде АкадемијеНајбоља оригинална музикаАлфред ЊуманНоминацијаНајбољи звукЏон О. АлбергНоминација

Кућно издање Филм Звонар Богородичине цркве објављен је на DVD-у (Регија 1) 21. септембра 2001. године у издању компаније Image Entertainment.

На Blu-ray формату (Регија A) филм је изашао 9. јуна 2015. године, у издању компаније Warner Home Video.

Види још

100 година АФИ-ја... 100 љубавних прича

Референце

Спољашње везе

Категорија:Филмови 1939. Категорија:Филмови на енглеском језику Категорија:Амерички љубавно-драмски филмови Категорија:Амерички црно-бели филмови Категорија:Филмови студија RKO Pictures Категорија:Филмови за које је музику компоновао Алфред Њумен