Политичка етика (позната и као политички морал или јавна етика) је пракса доношења моралних судова о политичком деловању и политичким актерима. Покрива две области: етику процеса (или етику службе), која обухвата јавне званичнике и њихове методе, и етику политике (или етика и јавна политика), која се бави судовима у вези сa политикама и законима.

Основне вредности и очекивања политичког морала историјски су произилазили из принципа правде. Међутим, Џон Ролс брани теорију да је политички концепт правде у крајњој линији заснован на општем добру појединца, а не на вредностима које се од некога очекује да следи.

Приликом покушаја доношења моралних судова о политичким питањима, људи имају тенденцију да користе сопствену перципирану дефиницију морала. Сам концепт морала произилази из неколико моралних основа. Морал, посматран кроз призму ових основа, обликује судове људи о политичким акцијама и актерима.

Етика процеса Николо Макијавели је један од најпознатијих политичких теоретичара који је говорио о питањима политичке етике, а касније их и поткопавао. За разлику од Аристотела, веровао је да политички лидер можда мора да се понаша на зао начин ако је то неопходно за одржавање ауторитета.

У савременим демократијама, варијанта ове идеје је реформулисана као проблем прљавих руку, који је најутицајније описао Мајкл Волцер, који тврди да проблем ствара парадокс; политичар понекад мора „да учини погрешно да би учинио исправно”.. . Неки критичари се противе томе да је Волцерово гледиште оправдано.}. Денис Френк Томпсон је тврдио да би у демократији неправедни поступци лидера били кривица и лидера и грађана, јер нису свог лидера сматрали одговорним.

У великим организацијама, често је немогуће утврдити која је страна одговорна за исходе — феномен познат као проблем многих руку.

Политичка етика захтева од лидера да испуне више стандарде него што би било неопходно у приватном животу. Они могу имати мање права на приватност од обичних грађана, или немају право да користе своју функцију за личну добит. Лични морал и политички морал се често посматрају као сукоб интереса.} И појединци у политичком домену као ауторитети и као активни грађански учесници могу имати ове вредности које се преливају у лични сектор морала. Појединац који је научио вештине неопходне у политичком сектору може применити ове научене квалитете у окружењу изван политике, што се често види као приватно свакодневно окружење. Насупрот томе, онај ко улази у политичко окружење можда је већ поседовао квалитете и врлине које се очекују у професионалном окружењу. Вредности које појединци већ поседују тада ће бити примењене у новом политичком окружењу. Они који су се појавили у политичкој сфери могу имати користи од сазнања да врлине и морал могу бити утицајни пре уласка.

Етика политике Лични морал се такође урачунава у јавни морал. С обзиром на демократску републику присутну у Сједињеним Државама, јавни морал се често назива „формалним”. Поштовање законског поретка, поред одржавања поштовања, два су кључна фактора за постизање концепта јавног морала. Ови елементи се очекују када појединац активно учествује у политичкој сфери и захтевају се за понашање политичких ауторитета. Сваки грађанин има своја уверења и морал о свакој теми, али је дужност политичких ауторитета да поштују уверења других и заговарају уверења својих бирача, истовремено поштујући закон и устав.

У другој области политичке етике, кључна питања нису сукоб између средстава и циљева, већ сукоби међу самим циљевима. У питању глобалне правде, сукоб је између захтева националне државе и њених грађана. Традиционално, приоритет је даван захтевима нација, али последњих година, мислиоци познати као космополити су истицали захтеве свих грађана света.

Политичка етика се бави остваривањем моралних вредности у демократским друштвима где се грађани (и филозофи) не слажу око тога шта је идеална правда. У плуралистичком друштву, владе покушавају да оправдају политике као што су прогресивно опорезивање, афирмативна акција, право на абортус и универзална здравствена заштита. Политичка етика се такође бави моралним проблемима које поставља потреба за политичким компромисом, узбуњивањем, грађанском непослушношћу и кривичним кажњавањем.

Основе (политичког) морала

Према Грејаму и сар. (2009), постоје две широке класе моралних основа: индивидуализирајуће основе и обавезујуће основе.

Индивидуализирајуће основе Две индивидуализирајуће основе морала су основа правичности/реципроцитета (етика правде, ()) и основа штете/бриге (етика бриге.). Основа правичности/реципроцитета представља жељу особе за правичношћу и реципроцитетом. Основа штете/бриге се тиче брижног става особе према другој особи.

Обавезујуће основе Три обавезујуће основе су припадност групи/лојалност, ауторитет/поштовање и чистота/светост. Прве две одговарају етици заједнице,Shweder, R. A., Much, N. C., Mahapatra, M., & Park, L. . и представљају припадност и везаност особе за групну динамику. Оне се тичу осећања попут патриотизма, послушности итд. Последња основа одговара етици божанства и представља жељу особе да сузбије или контролише људску природу пожуде, себичности итд. (обично путем духовности).

Моралне основе, политички идентитет и морални политички судови Грејам и сар. (2009) су спровели студију да би утврдили да ли на моралне судове о политици утичу експлицитни или имплицитни политички идентитети. Експлицитни политички идентитет је идентитет који учесник студије експлицитно наводи током студије. Имплицитни политички идентитет је идентитет учесника који су научници утврдили на основуИАЦ теста. За оба, и експлицитно и имплицитно наведене идентитете, открили су да либерали дају већу тежину индивидуализирајућим основама него обавезујућим основама приликом доношења моралног суда о политичким питањима. С друге стране, чини се да конзервативци дају приближно једнаку тежину обема класама основа. Међутим, они напомињу да ова разлика није нужно тачна кроз време и простор.

Критике Неки критичари (названи политички реалисти) тврде да етици нема места у политици.Korab-Karpowicz, W. (Fall 2010 edition), Edward N. Zalta (ed.). Ако политичари желе да буду ефикасни у стварном свету, не могу бити везани моралним правилима и морају следити национални интерес. Међутим, Мајкл Волцер истиче да ће се, ако се од реалиста затражи да оправдају своје тврдње, готово увек позвати на сопствене моралне принципе (на пример, да покажу да је етика штетна или контрапродуктивна). (Basic Books, 1977),.

Друга врста критике долази од оних који тврде да грађани не би требало толико да обраћају пажњу на политичаре и политике, већ би требало пажљивије да посматрају шире структуре друштва где леже најозбиљнији етички проблеми. Заговорници политичке етике одговарају да, иако структурну неправду не треба занемарити, превелики нагласак на структурама занемарује људске актере који су одговорни за њихову промену.

Види још Правна етика Морални ауторитет Природна и законска права Политичка филозофија Политичка теологија Статизам Теорија моралних основа

Референце

Литература

21 (1992), . }. (Vintage, 1999). (Princeton University Press, 2008). (Princeton University Press, 2012). (1981). (Princeton University Press, 2009). }. (Cambridge University Press, 2007). (2007). (Princeton University Press, 2002). }. (Cambridge University Press, 2005).

Категорија:Социјална етика Категорија:Политичка филозофија