thumb|Насловна страна Тимона Атињанина у Првом фолију (1623) Тимон Атињанин () је драма коју је написао Вилијам Шекспир, а вероватно и Томас Мидлтон, око 1606. године. Први пут је штампана у Првом фолију 1623. године. Радња се фокусира на Тимона, атинског великаша који разбацује своје богатство на ласкаве пријатеље све док не остане без ичега и док га они не одбаце. Он потом осуђује цело човечанство и повлачи се у пећину у дивљини. Дело је првобитно сврстано међу трагедије, али га неки савремени књижевници данас убрајају у тзв. „проблемске драме”.Draper, John W. "Subjective Conflict in Shakespearan Tragedy." Neuphilologische Mitteilungen 61.2 (1960): 214–221.

Најранија позната поставка драме била је 1674. године, када је Томас Шедвел написао адаптацију под насловом Историја Тимона Атињанина, човекомрсца. Неколико других адаптација уследило је током наредног века, од писаца као што су Томас Хал, Џејмс Лав и Ричард Камберланд. Оригинални Шекспиров текст изведен је у позоришту Смок Али у Даблину 1761. године, али су адаптације наставиле да доминирају сценом све до 20. века.

Дело су на српски језик први превели Живојин Симић и Сима Пандуровић 1957. године.

Ликови

Тимон – атински великаш Алкибијад – атински војсковођа Апемант – филозоф Флавије – Тимонов домоуправитељ Фламиније – Тимонов слуга Сервилије – Тимонов слуга Луцилије – Тимонов слуга Вентидије – један од Тимонових лажних пријатеља Лукул – ласкави великаш Луције – ласкави великаш Семпроније – ласкави великаш Фринија – Алкибијадова милосница Тимандра – Алкибијадова милосница Песник Сликар Златар Трговац Атински сенатори Будала Три странца Стари Атињанин Четири великаша Слуге Лопови Војник Паж Купидон и друге маске

Радња Тимон је богат и дарежљив атински племић. Он приређује велику гозбу, којој присуствује готово цела Атина. Тимон расипа новац немилице, а сви око њега му ласкају да би добили још, осим Апеманта, грубог филозофа, чији цинизам Тимон још увек не уме да цени. Он прихвата уметничка дела од песника и сликара, као и драгуљ од једног златара, да би тај драгуљ касније поклонио другом пријатељу. Тимонов слуга, Луцилије, удвара се ћерки једног старог Атињанина. Атињанин је бесан због Луцилијевог удварања, али Тимон плаћа три талента како би омогућио њихов брак, јер је срећа његовог слуге вредна тог трошка. Тимону јављају да је његов пријатељ, Вентидије, у затвору због дугова. Он шаље новац да отплати Вентидијев дуг, па Вентидије бива пуштен и долази на Тимонову гозбу. Тимон држи говор о вредности пријатељства, а касније гости уживају у представи под маскама, затим у плесу. Како се забава ближи крају, Тимон наставља да расипно поклања својим пријатељима своје коње и друге драгоцености. Чин је прилично произвољно подељен на две сцене, али експериментална и/или недовршена природа драме види се у томе што се она природно не дели на пет чинова.

Несвестан тога, Тимон је разделио сво своје богатство и дубоко је у дугу. Флавије, Тимонов домоуправитељ, узнемирен је начином на који Тимон расипа свој иметак. Флавије се суочава са Тимоном када се овај врати из лова. Тимон је огорчен што га Флавије није раније упозорио на дугове, и почиње да излива бес на њега, али Флавије објашњава да је то покушавао више пута, без успеха, и да је сада томе дошао крај: сва Тимонова земља је продата. Тимона прати још један гост са гозбе — Апемант, који малтретира Тимонове површне пријатеље својим жучним подсмехом. Заједно са будалом, он напада Тимонове повериоце када дођу да траже моменталну исплату. Тимон нема новца да плати, па шаље своје слуге да траже позајмице од оних које сматра најближима.

Слуге се враћају један по један, одбијени од стране Тимонових наводних пријатеља. У међувремену, један млађи Алкибијадов саборац, у налету беса, убија човека. Алкибијад моли Сенат за милост, тврдећи да злочин из страсти не би требало да носи исту казну као убиство са предумишљајем. Сенатори се не слажу, и када Алкибијад настави да моли, протерују га заувек. Алкибијад се заклиње на освету, уз подршку својих трупа. Чин се завршава тиме што Тимон са слугама расправља о освети коју ће извршити на својој следећој гозби.

Тимон приређује мању забаву, намењену само онима за које верује да су га издали. Кад се унесу послужавници, открива се да они садрже камење и млаку воду. Тимон напада своје лажне пријатеље и бежи из Атине. Одани Флавије се заклиње да ће га пронаћи.

thumb|upright|Тимон се одриче друштва; гравура из 1803.

Проклињући градске зидине, Тимон одлази у дивљину и прави себи примитиван дом у пећини, преживљавајући на корењу. Тамо открива подземно скровиште злата. Вест о том открићу се шири. Алкибијад, Апемант и тројица лопова успевају да га пронађу пре Флавија. Уз Алкибијада долазе две милоснице, Фринија и Тимандра, које размењују увреде са огорченим Тимоном на тему венеричних болести. Тимон нуди већи део злата побуњеном Алкибијаду да финансира његов напад на град, који Тимон сада жели да види уништеним, јер су га његова искуства довела до мизантропије. Остатак даје његовим милосницама, како би шириле болести, а велики део преосталог злата поклања песнику и сликару који пристижу убрзо потом, остављајући мало за сенаторе који га посете. Појављује се и Апемант и оптужује Тимона да копира његов песимистични поглед на свет, и између њих се размењује мизантропска размена увреда.

Касније стиже и Флавије. И он тражи новац од Тимона, али га такође моли да се врати у друштво. Тимон признаје да је Флавије једини истински пријатељ којег је имао — блистави изузетак у иначе болесном и нечистом људском роду — али жали што је Флавије „само слуга”. Он позива последњу групу изасланика из Атине, који су се надали да би Тимон могао умирити Алкибијада, да се обесе, а затим умире у дивљини. Алкибијад, марширајући на Атину, баца своју рукавицу у знак мирног преузимања града и завршава драму читајући горки епитаф који је Тимон написао за себе, делом преузет од Калимаха:

„Један леш без душе једне овде лежи и почива. Не питајте ко сам. Куга нек’ помори бића жива. Овде сам ја, Тимон, што је жив мрзео људски сој. Прођи, куни; али прођи; нити овде више стој.”

Референце

Спољашње везе

Категорија:Дела Виљема Шекспира