Доба свинга () је америчка музичка комедија из 1936. године и шести од десет филмова у којима заједно наступају Фред Астер и Џинџер Роџерс. Филм је режирао Џорџ Стивенс за RKO Pictures, а у њему глуме и Хелен Бродерик, Виктор Мур, Бети Фарнес, Ерик Блор и Жорж Метакса. Музику је написао Џером Керн, а текстове песама Дороти Филдс. Радња је претежно смештена у Њујорку и прати коцкара и плесача Лакија (Астер), који настоји да прикупи новац како би обезбедио склапање брака, али упознаје инструкторку плеса Пени (Роџерс) и почиње да игра са њом. Двоје се постепено заљубљују и морају да се суоче са сопственим осећањима.

Према мишљењу познате плесне критичарке Арлин Кроус, Доба свинга представља најбољи плесни мјузикл Астера и Роџерсове, што деле и критичари Џон Милер и Хана Хајам. Филм садржи четири плесне нумере које се сматрају ремек-делима. Према Оксфордском приручнику америчког мјузикла, Доба свинга је „озбиљан кандидат за најбољи мјузикл Фреда Астера и Џинџер Роџерс“. Наводи се да је сценарио додуше конструисан, али да је „оставио много простора за плес, а све што је приказано било је изванредно. … Иако се филм памти као један од великих плесних мјузикала, истовремено има и једну од најбољих филмских партитура 1930-их.“ Плесна нумера Never Gonna Dance често се истиче као најзначајније достигнуће партнерства Астера и Роџерсове, као и кореографа Хермеса Пена, у области снимљеног плеса. The Way You Look Tonight освојила је награду Оскар за најбољу оригиналну песму, а Астер је исте године доспео на врх америчких музичких листа управо са том композицијом. Партитура Џерома Керна, прва од две које је компоновао искључиво за Астерове филмове, садржи три његове најпознатије песме.

Ипак, радња филма била је предмет критика, као и глумачка интерпретација Жоржа Метаксе. С друге стране, високо су оцењене играчке и глумачке интерпретације Џинџер Роџерс. Роџерсова је велики део успеха филма приписала Стивенсу: „Дао нам је одређени квалитет који је, мислим, учинио да се овај филм издвоји изнад осталих.“ Доба свинга је, међутим, обележило и почетак пада популарности партнерства Астера и Роџерсове у широј јавности, јер су биоскопске зараде након успешне премијере почеле да опадају брже него иначе. Ипак, филм је представљао значајан комерцијални успех: буџет је износио 886.000 долара, а укупна зарада премашила је 2.600.000 долара на светском нивоу, уз нето профит од 830.000 долара. Партнерство Астера и Роџерсове никада више није достигло уметничке врхунце које су остварили овим и ранијим филмовима.

Године 1999, Доба свинга је уврштено међу сто најбољих филмова према избору магазина Entertainment Weekly. Године 2004, филм је изабран за очување у Националном регистру филмова Сједињених Амердичких Држава, који води Конгресна библиотека, као дело „културног, историјског или естетског значаја“. У издању листе 100 година... 100 филмова поводом десетогодишњице Америчког филмског института, заузима 90. место.

Улоге

Фред Астер — Џон „Лаки” Гарнет Џинџер Роџерс — Пенелопа „Пени” Керол Виктор Мур — Едвин „Поп” Кардети Ерик Блор — господин Гордон Хелен Бродерик — Мејбел Андерсон Бети Фарнес — Маргарет Вотсон Жорж Метакса — Рикардо „Рики” Ромеро Лендерс Стивенс — судија Вотсон Ајб Рејнолдс — Шмит, кројач (некредитован)

Продукција У почетку су радни наслови филма били Нећу плесати (I Won't Dance) и Никад више нећу плесати (Never Gonna Dance), али су се руководиоци студија забринули да нико неће желети да гледа мјузикл у којем се „не плеше“, па је наслов промењен. Разматран је и наслов Pick Yourself Up, као и још око 15 других могућности.

Првобитну причу за филм написао је Ервин Гелзи, а студио RKO ју је откупио. У новембру 1935. године Гелзи је ангажован да адаптира сопствену причу. Иако није добио кредит на шпици, разматран је за сценарио све до јула 1936. Прву верзију сценарија написао је Хауард Линдзи, али је она значајно прерађена од стране Аланa Скота. Пре почетка снимања у априлу 1936, Скот је позван назад из Њујорка да допише додатне дијалоге.

Астер је скоро осам недеља посветио припреми плесних нумера за филм.

Плесна тачка Bojangles of Harlem, посвећена Билу „Боџенглсу” Робинсону, снимана је последња због потребних специјалних ефеката. Да би се створио утисак да Астер игра са три своје сенке које су увећане, он је најпре снимањ урађен испред празног белог екрана на који је снажно светло пројектовало његову сенку; та снимљена сенка је потом утростручена у лабораторији. Затим је Астер снимљен под нормалним осветљењем пред другим белим екраном, док је посматрао пројекцију сопствене плешуће сенке, а четири снимка су оптички комбинована. Секвенца је у целини захтевала три дана снимања, а читав филм је захтевао неколико недеља више него што је био уобичајено за филмове Астер–Роџерс.

Сцене на њујоршким улицама снимљене су на задњем платоу студија Paramount Pictures, док су унутрашњи и спољашњи кадрови железничке станице снимани на железничкој станици Санта Фе у Лос Анђелесу. Сцена у теретном дворишту снимана је у центру Лос Анђелеса.

Аутомобил коришћен у нумери New Amsterdam Inn био је модел Auburn 851 Phaeton Sedan из 1935. године.

Музичке нумере

Pick Yourself Up: Прва од стандарда Џерома Керна и Дороти Филдс јесте полка коју певају и играју Астер и Роџерс. У питању је техничка демонстрација мајсторства, са основном полком обогаћеном синкопираним ритмовима преко којих је надграђена степ-секвенца. Посебно се истиче Роџерс, која поново показује спонтаност и посвећеност коју је први пут исказала у нумери I'll Be Hard to Handle из филма Роберта. За тај филм Керн је првобитно написао музику за Бродвеј. The Way You Look Tonight: Оскаром награђени фокстрот Керна и Филдсове изводи Астер, седећи за клавиром, док Роџерсова у суседној соби пере косу. Астер преноси ведру, али носталгичну романтику, која ће се касније, у плесу на Never Gonna Dance, претворити у дубоку и сетну емотивност. Као доказ трајне популарности, песма се појављује у савременом филму и телевизији: истакнута је у филмовима Кинеска четврт и Венчање мог најбољег друга, а има важну улогу и у финалној епизоди серије Звездане стазе: Дубоки свемир 9. Waltz in Swing Time: Један критичар описао је ову нумеру као „најфинију композицију чисте плесне музике икада написану за Астера”. Ово је највиртуознији романтични плесни дует који је Астер икада снимио. Керн је увек био резервисан према компоновању у свинг-стилу, па је оркестратор филма Роберт Расел Бенет, дугогодишњи Кернов сарадник на Бродвеју, компоновао нумеру користећи теме које му је Керн доставио. Интермецо песме, обрада The Way You Look Tonight у ¾ такту, додао је клавирски корепетитор Хал Борн. Бенет је 1976. године Арлин Кроус и касније у писму Џону Милеру подсетио на Кернов захтев да „види шта Фреди (Астер) жели”. У штампаном нотном материјалу назначено је да је валцер „конструисао и аранжирао” Бенет. Плес је носталгична прослава љубави, у виду синкопираног валцера са степ-обрадама, концепт који ће Астер касније развијати у сегменту Belle of New York из рутине Currier and Ives у филму Лепотица Њујорка. У средишту комплексне рутине Астер и Роџерс налазе времена да се благо нашале са идејама о елеганцији, подсећајући на сличан моменат у нумери Pick Yourself Up. A Fine Romance: Трећи стандард Керна и Филдсове јесте квикстеп на њене бритке, помало горко-ироничне стихове. Нумеру наизменично изводе Роџерс и Астер; Роџерсова пружа пример узорне глумачке интерпретације, док Астер, са качкетом, повремено делује као да имитира Стана Лорела. Као што му је било својствено да не одустаје од омиљене одеће, Астер уводној сцени филма Холидеј Ин носи исти капут. Bojangles of Harlem: Керн, Бенет и Борн удружили су своје таленте да створе живописну инструменталну нумеру идеалну за Астера, који овде, иако изричито одаје почаст Билу Робинсону, заправо проширује признање црначким степ-плесачима, играјући у стилу свог некадашњег учитеља Џона В. Баблса и облачећи се у стилу лика Спортинг Лајфа, који је Баблс тумачио у Поргви и Бес браће Гершвин. Дороти Филдс је причала да је Астер успео да инспирише иначе резервисаног Керна тако што је посетио његову кућу и певао док је играо по намештају. Ово је једина нумера у којој се Астер појављује у блекфејсу, поново са качкетом. Идеју о трик-фотографији у којој Астер плеше са три сопствене сенке осмислио је Хермес Пен  (који је кореографисао и уводни хор), након чега Астер изводи кратак соло са позама које пародирају Ала Џолсона, све снимљено у једном кадру. Следи дводоминутни соло у који су укључене сенке; снимање је трајало три дана. Астерова кореографија користи сваки део тела и ослања се на употребу „клепалица“. Хермес Пен је добио номинацију за Оскара за најбољу кореографију плесне секвенце. Never Gonna Dance: Након што Астер отпева последњи стих Филдсове у Керновој дирљивој балади, почиње „фаза признања“ плеса, са снажном носталгијом због осуђене љубавне приче, где музика прелази у The Way You Look Tonight, а двоје плешу споро, у стилу уводног дела Let's Face the Music and Dance из Follow the Fleet. На крају овог дела, Астер заузима изгубљену, беспомоћну позу. Потом почиње „фаза порицања“, и музика прелази у убрзани Waltz in Swing Time, док се плесачи раздвајају и пењу уз симетричне степенице ка платформи на врху сценографије клуба „Силвер Сендл“, елитној холивудској интерпретацији ар деко стила коју су обликовали Керол Кларк и Џон Харкридер. Музика затим прелази у ужурбану, брзу репризу Never Gonna Dance, док Астер и Роџерсова одвијају последњу, очајничку и виртуозну рутину пре него што Роџерс побегне, а Астер понови своју позу разочарања, коначно прихватајући крај односа. Ова завршна нумера снимљена је 47 пута у једном дану пре него што је Астер био задовољан, а Роџерсове ноге биле су у модрицама и крваве по окончању. Финални дует: На крају филма, Астер и Роџерсова истовремено певају скраћене верзије A Fine Romance и The Way You Look Tonight (са измењеним стиховима). Хармоније су благо прилагођене како би се две песме уклопиле једна уз другу.

Музичке напомене Керн и Филдс написали су и додатну песму, It's Not in the Cards, као уводну нумеру, али је избачена из филма; чује се само кратко на крају прве сцене, а касније као позадинска музика.

Керн је био ангажован да напише седам песама, за шта је добио 50.000 долара и додатни проценат прихода до 37.500 долара. Астер је тражио да две песме буду у свинг стилу, али је првобитна верзија Bojangles of Harlem била слаба и неприхватљива, упркос чињеници да је Астер више сати тапкао у Керновој хотелској соби покушавајући да је „оживи“. Керну је на крају била неопходна помоћ Роберта Расела Бенета, а током проба идеје је давао и Хал Борн. Иако је Астер тражио да се Борн кредитује, Керн је инсистирао да Борн не буде наведен, да не компонује музику и да не буде плаћен за композицију. Бенет такође није добио кредит у филму, али штампане ноте Waltz in Swing Time признају његову заслугу у „конструкцији и аранжману“.

Пријем

Благајна Према подацима студија RKO, филм је остварио зараду од 1.624.000 долара у Сједињеним Америчким Државама и Канади и 994.000 долара у осталим земљама, што је резултирало профитом од 830.000 долара.

Био је петнаести најпопуларнији филм на британској благајни у периоду 1935–1936.

Критички пријем На веб-сајту Rotten Tomatoes филм има оцену одобравања од 93%, на основу 29 рецензија, са просечном оценом 8,58/10. Критички консензус гласи: „Џинџер Роџерс и Фред Астер су бриљантни у Добу свинга, једном од њихових најшармантнијих и најбоље кореографисаних филмова.”

На сајту Metacritic филм има пондерисану просечну оцену 91 од 100, на основу 16 критичара, што означава „универзално признање”.