thumb|300px|Историјска седишта Секеља Историјска седишта земље Секеља (, ров. 𐲥𐳋𐳓𐳉𐳗𐳌𐳖𐳇 𐳥𐳋𐳓𐳉𐳐) је појам који означава градове историјске центре у којима су живели Секељи. Било је седам главних и пет помоћних градова центара. Када се говори о народу Секеља у целини, само седам седишта се увек помиње у писаној форми. У повељама се помињу под збирним називом „Секељски народ од седам седишта“ (a hét szék székelyei), или као „Секељски народ три рода“ (trium generum Siculi), или у сажетку „три родна седишта седам седишта“ (universitas trium generum Siculorum septem sedium).
У земљи Секеља је направљена разлика између првобитно основаних главних или матичних седишта и помоћних седишта (sedes filialis) које су касније успостављене у њиховом оквиру. Прве повеље се обично односе на каснија седишта као земљу (terra), или територију (districtus), или, према црквеној подели, као епархије (dioecesis).Székely Oklevéltár: Siculi terre Sebus (Sepsi, 1224. 1252.); districtus Sebes (1349.). Siculi de Kezd (1272. 1291.); universitas Siculorum de Telegd (1270. 1279.); diaecesis de Telegd (1280.), Siculi de Udvarhel (1301.), Siculus de Chyk (1324.); Siculi super terra Oronos (Aranyos, 1289.), Siculi de juxta Aranyos (1331.); Siculi de Orbou (1396,).
Процес формирања седам Секељских епархија, заједно са кристализацијом институције епархија, завршен је у последњим годинама 14. века, а њихова матична епархија постала је Епархија Удвархељ, коју неки каснији извори називају главном епархијом – Capitalis Sedes.
Историјски преглед мини|лево|200п|Мапа земље Секеља из 1528. Административне територије Секеља називане су седиштима (sedes) пет стотина година (1400–1876) и оне су испуњавале исту улогу као и жупаније. Направљена је разлика између првобитно успостављених главних или матичних седишта и касније успостављених помоћних седишта (sedes filialis). Прве повеље се обично односе на каснија седишта као на земљу (terra), или територију (districtus), или према црквеној подели, као на епархије (dioecesis).
Територијална организација може се датирати још из времена преласка са пастирског живота на пољопривреду, тј. почетка 13. века. Дефиниција територијалних назива је нестабилна и развијала се више од једног века. Као и код суседних Саса, дефиниција варира, користе речи terra, districtus, comitatus, али током 14. века назив седиште (sedes) постао је уобичајен међу њима, што је послужило као модел Секељима, који су такође усвојили систем седишта. Ово је почело крајем 14. века и постепено је постало уобичајено.
Седишта
Удвархељсек
Главна, централна, такозвана матична епископија била је Удвархељ, која се првобитно помиње као Телегд 1235. године, као епископија, а затим као територија. Помиње се као Телегдсек у повељи краља Стефана V, а први пут се појављује под именом Удвархељисек 1448. године. Епископија је имала две помоћне епископије, Бардосек на југозападу и Керестурсек на западу. Територијални центар епископа налазио се на горњем току реке Нађ-Кикиле, простирући се у регионе река Хомородок и Варђаш и Кормош који припадају сливу реке Олт. Једна од карактеристика самоуправе Секеља је да, иако је била војне природе, није толерисала територијални центар. Трговачки град Удвархељ био је домаћин секељских националних скупштина, а касније и апелационог суда, а током кнежевског периода централна власт је покушала да успостави извршну подршку секељској политици у нападнутом замку Секеља, али то је, као и у случају апелационог суда, поново функционисало само краткорочно.
Током кнежевског периода, овде су се чували узорци (еталони) званично коришћених мерних јединица које важе за целу Секељску област, а капетан Удвархеља је управљао и бринуо се о штампи печата „Секельске нације“ – очигледно од 1659. године до укидања Секељских епархија. На основу ових неспорних чињеница и претходника, Удвархељ, првенствено епархија, а понекад и град, покушавао је да игра неку врсту хегемонистичке улоге током своје касносредњовековне и модерне историје, што је Секељска заједница доследно одбацивала. Због овог антихегемонистичког расположења, ниједан други „пан-секељски“ центар није могао да се развије.
Марошсек
Друго главно седиште је био Марошек (sedes Maros), који се први пут помиње у документима почетком 15. века (1408–10). Међутим, његово седиште, Секељвашархељ (касније Марошвашархељ), појављује се већ 1344. године. Марошсек је основан уз реке Марош и Њарад, а његов центар, Марошвашархељ, због тога што се налазио на ивици подручја насељеног Секељима, у почетку није могао административно да постане центар јавног живота Секеља, супротно увреженом мишљењу, и од 1616. године, након што је постао слободан краљевски град, правно се искључио из веза Секеља, али је истовремено постао културни, образовни, економски и индустријски центар Секеља. Марошсек је такође имао помоћну епархију, Середасек, са центром у Њарадсереди, али се она помиње тек у 16. веку.
Харомсек
Године 1562, три седишта су уједињена под именом Харомсек. Од њих, Шепши (Себуш) се већ појављује 1224. године као територија (terra Sicolorum terre Sebus) у повељи краља Андрије II којом се Саксонцима даје самоуправа. Део седишта који се протеже на запад постао је помоћно седиште под именом Миклошварсек. Његово судедиште Кезди се такође појављује у Арпадовом периоду, а његову насељеност показује чињеница да је краљ Стефан V одатле населио новоформирани Арањошсек, који је већ имао 29 насеља 1291–93. Први пут се помиње под именом Кездисек (Kézdiszék) 1427. године. Орбаисек (Orbaiszék) се налазио између два седишта, који се први пут помиње у документу тек 1419. године. Шепшисек (Sepsiszék) је формиран у подручју између река Олт и Фекетеиђа (Feketeügy), Орбаисек се налазио лево од Фекетеуђа, Кездисек у горњем делу истог водотока, на падинама Карпата. Граничио се са планинама Бароти на југозападу, планинама Бодоки у средини, планинама Немере на северу, планинама Харомсек на истоку и планинама Боџа на југу.
Чиксек
Чиксек се налазио изнад Харомсека, северно дуж границе, између Карпата и планинског венца Харгите, у долини реке Олт. Први пут се помиње у једном документу 1324. године, а седиште се први пут помиње 1419. године. Касније су му додата два помоћна насеља: Ђерђосек на северу и Касонсек на југоистоку, али је истовремено седиште подељено на Доњи и Горњи Чиксек. Центар Чиксека била је Чиксереда, која је од неколико села израсла у мали град. Његова села, која су велика и џиновска села у Горњем Чиксеку, налазе се близу реке Олт и дуж потока који се у њу уливају, а села једне од долина Доњег Чиксека,, долине Лок, чине донекле независну групу села до данас. Припадала јој је и горња долина реке Татрош (Ђимешек), која после тече у Молдавију. У 19. веку карактерисала га је пренасељеност, па су се неки од локалног народа Секеља емигрирали у Молдавију.
Арањошсек
Арањошсек је био последњи основани Секељски округ. Није био територијално повезан са осталим окрузима, већ се налазио западно од њих, тј. био је ексклава. Име је добио по реци Арањош која тече кроз њега, а његово седиште је био Фелвинц. Краљ Стефан V је населио Секеље из Кездисека (Kézdiszék) у новоформирани округ, који је већ имао 29 насеља ,1291–93. године. Привилегију округа је два пута потврдио краљ Жигмунд (23. децембра 1394.Документ, потписан руком Јаноша, надбискупа и гувернера Естергома, и потврђен двоструким печатом, садржи до речи поменуту повељу Ласла IV и Ендре III. Közli Kemény József App. Dipl. Tran. IV. 80. и 6. јуна 1436.Документ који је саставио Матијаш Баталонц, проректор и управник Печуја, у којем се Сигисмундово писмо даровнице понавља реч по реч, доступан је у целости у краљевом конфирматионом документу из 1484. године.), и два пута краљ Матијас (25. јануара 1484.Документ, који су саставили калочки надбискуп и дворски полицајац Петар, а потписали великани земље, у потпуности је укључен у Матијину потврду из 1496. године.. и 9. новембра 1469.Оверена копија писма колегијума судских одбора Коложвар. Collec. Ms. Comit. Székelyiana. T. III. 375. lap. Közli Kemény Józs. App. dipl. Tran. VI. 217.). На захтев мештана Фелвинца, краљица Изабела је преписала и потврдила горе поменута писма о привилегијама краља Матије 27. октобра 1558. године.Kemény József App. dipl. Tran. XII. 20. Истовремено, привилегије Арањошсека су такође потврђене, па чак и повећане од стране већине трансилванских кнежева.
Становништво мини|300п|Седишта Становништво Земље Секеља бројчано подељено на округе:
Према подацимапописа из 1870. Према прорачунуБалажа Орбана из 1867. године„Ово поређење показује да је моја изјава била темељна, јер је 2.826 додатних душа приказаних у горе поменутој изјави резултат накнадног раста становништва, будући да је мој прорачун направљен пре 3 године..” Арањошсек, заједно са Фелвинцом 19.800 19.800</tr> Чик -, Ђерђо и Касонсек, заједно са Чиксередом 109.068 111.237 </tr> Харомсек, заједно са градовима 114.614 113.362 </tr> Марошсек, укључујући Марошвашархељ 93.433 91.008</tr> Удвархељсек, заједно са градовима 98.247 96.929 </tr> Селокупно становништо Секељфелда 435.162 432.216
Деноминација Секељфелда 1867. (Балаж Орбан): Вероисповести Становништво Пропорција </tr> Римокатолици 187.692 39,59% </tr> Реформати 139.949 32,38% </tr> Православно хришћанство 22.599 5,23% </tr> Унитаристи 39.632 9,17% </tr> ЕвангелистичкоБројање је збир чланова румунске евангелистичке лутеранске цркве и румунске августинске евангелистичке цркве. 571 0,13% </tr> Гркокатоличке цркве 36.626 8,47% </tr> Израелац 1.703 0,39% </tr> ОсталоУкључујући атеисте и оне који се не изјашњавају. 3.444 0,8% </tr> Укупно 432.216 100%
Белешке
Референце
Литература
[Despre originea, societatea și dreptul secuilor], în: Ungarn-Jahrbuch 2, München 1970, pag. 20-33; [Organizarea scăunală în Țara Secuilor], Hermannstadt 1906; Hansgerd Göckenjan, Hilfsvölker und Grenzwächter im mittelalterlichen Ungarn [Popoare auxiliare și paznici de graniță în Ungaria medievală], Wiesbaden, 1972, pag. 114-139.
Категорија:Земља Секеља Категорија:Жупаније Краљевине Угарске Категорија:Историја Мађарске у средњем веку Категорија:Историја Секеља Категорија:Историја Трансилваније