мини|Класична совјетска угласта чаша произведи се у граду Гус-Хрустални од 1943. Угласта чаша (, ) је врста чаше направљеног од посебно тврдог и дебелог стакла. То је веома распрострањен облик чаше за пиће у Русији и бившем Совјетском Савезу.

Порекло Претече угаоног стакла у руској историји датирају још из времена Петра Великог, који је ценио дизајн због мање вероватноће да ће се откотрљати са столова на бродовима. лево|мини|200x200п|Јутарња мртва природа Кузме Петрова-Водкина из 1918. Чаше са различитим бројем страница производиле су се у царској Русији, а музејска колекција у Владимиру-Суздаљу укључује различите врсте угластих чаша, неке намењене за чај, а друге за шампањац. Музеј такође чува примерке првих чаша са 10, 12 и 16 страница. Дизајн се појављивао на сликама мртве природе Кузме Петрова-Водкина, иако су пресовјетски дизајни обично били цилиндрични, са ширим страницама и нису имали глатки обод каснијих дизајна.

Прва совјетска чаша овог дизајна произведена је у фабрици стакла у Гус-Хрусталнију, а датум се обично наводи као 11. септембар 1943. Дизајн се обично приписује Вери Мухини, која је у то време била задужена за Лењинградску радионицу уметничког стакла. Дизајнирана за употребу у совјетским мензама, посебне аспекте дизајна захтевале су прве совјетске машине за прање посуђа, које су ограничавале величину, облик и издржљивост предмета које су могле да обрађују. Дизајн, који је додао глатки прстен на врху и чврсто дно, понекад се назива чаша „Мухина“. Годишња производња након Другог светског рата достигла је између 500 и 600 милиона чаша. Коришћене су на разним локацијама, од Московског Кремља до затвора.

Број страница се разликовао код совјетских дизајна, од 10 до 20, али је облик иначе био доследан, са врхом чаше формираним глатким ободом, што је давало чврстину. Шеснаестострани дизајн, посебно уобичајен облик, датира с краја 40-их и почетка 50-их. Стакло је било посебно дебело, а понекад су чаше биле направљене од оловног стакла. Иако је традиционално веома чврст дизајн, посебни проблеми су се развили са онима направљеним 80-их, а пуцање или одвајање дна чаше било је међу откривеним недостацима. Ово се приписује употреби стране опреме у производњи чаша.

У руској култури мини|Гранјони стакан и метални подстаканник, изложени у Доњецком железничком музеју Чаше су се повезивале са пијењем вотке током Хрушчовљевог периода, које су ограничиле продају вотке на флаше од 500 мл. Стандардне руске чаше би држале трећину флаше вотке и постала је традиција да се људи који пију окупљају у троје како би поделили флашу подједнако између сваке од својих чаша. Одатле је настао популарни совјетски израз „организовати за троје“. и континуирано повезивање врсте чаше са пијењем вотке. Традиције пијења повезане са дизајном укључивале су веровање да гледање света кроз угласту чашу чини да он изгледа лепше и да вотка испијена из угласте чаше никада неће понестати.

Закошени дизајн чаше био је свеприсутан у совјетском друштву и био је стандардни облик који се налазио у школама, болницама, кафетеријама и другим местима. Коришћене су као погодни облици за стандардизоване мере у кувању, а кувари су често користили број чаша уместо грама или других мерних јединица. Стандардна величина чаше од 250 мл, када је напуњена до самог врха, била је еквивалентна шољи по царском систему мерења. Када је напуњена до нивоа обода, садржала је 200 мл. Чаше су се такође користиле као секачи за тесто за прављење пелмена и пирога, или за узгој расада.

Појавом нових и побољшаних техника производње стакла, употреба дизајна из совјетског доба је опала у Русији. Међутим, остаје популаран у руским возовима, обично уз употребу подстакника за сервирање чаја, и постао је симбол руских железница. 11. септембар се сада у Русији слави као „Дан угласте чаше“. Један извештај о дизајну закључио је да „то остаје комад посуђа који се увек повезује са Русијом“. Виктор Јерофејев је приметио да ћемо се „у археологији руског живота, чистећи слој по слој, увек враћати стакленој чаши. То је наша археологија, или боље речено, наша матрица.“

Референце

Категорија:Посуђе